Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља о митару и фарисеју Његово преосвештенство је поучио верни народ речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, недеља у којој се налазимо зове се недеља митара и фарисеја. Ово је прва недеља којом Црква почиње да нас припрема за улазак у Велики Васкршњи пост. Заправо знате да је прва недеља припремна била прошла недеља, недеља о Захеју, која говори о сусрету Захеја са Христом. И тиме нам је Црква хтела да каже да је наш живот у овоме свету промашај уколико се на првом месту не сретнемо са Богом. А она особа која се не среће са Богом, она се среће са оним другим. Такав човек уствари не слуша Бога, него слуша онога другога који му говори и каже “Слушај ти само себе, немој да обраћаш пажњу ни шта ти други кажу ни шта ти други говоре, слушај себе, или како бисмо ми данас рекли, терај по своме”. Али ова недеља која нас уводи у Велики и Часни пост, она нас уводи у дане покајања и уводи нас у дане молитве. Када треба као припрему да појачамо покајање, да појачамо молитву, да појачамо читање Светог Јеванђеља и Житија Светих, да појачамо добра дела. И зато, овај период Великог Васкршњег поста црква назива “Радосним периодом” или како још у цркви ми говоримо “Певамо радосном посном тугом”. Како сад може бити и туга а како може бити и радост у исто време? Може. Што више туге што нисмо бољи људи, што год више туге откријемо код себе и своје грехе признамо, онда нам се ту рађа радост, јер нас управо све то подстиче на преображај, подстиче нас, браћо и сестре, на покајање. Јер, човек управо у посту треба да појача на првом месту молитву, јер је молитва нераскидиви однос Бога с човеком, човек кроз молитву разговара са Богом. Пост треба да у човеку смањује страст, а увећава духовне вредности и духовне дубине. И баш у низу тих Хришћанских врлина, темељ Хришћанских врлина јесте управо смирење. Наравно да у те врлине спада вера, нада, љубав. И заиста, смирење човека приводи Богу, али смирење човека приводи човеку. Ко воли да нам се неко са гордошћу обрати? Али, када нам се неко са смиреношћу обрати, поготово ако његову смиреност прати молитва, прати пост, е онда је тај однос прави однос човека са човеком. Дакле, у низу свих тих врлина, прво место заузима стрпљење а док, како то кажу лепо ,Свети оци док на листи греха прво место заузима гордост. И зато је гордост узрок и почетак свих грехова које човек може да почини или да учини . Зато треба да знамо да смиреност води у вечни живот, док нас гордост води у духовну смрт и пре телесне смрти. Спаситељ наш, Господ Исус Христос је био кротак и смирен у срцу своме, како каже Јеванђеље, да би приказао управо то спасоносно дејство смирености и душегубно дејство гордости, оставио нам је у Светом Јеванђељу ову причу, данашњу, управо о фарисеју и митару. И како каже данашње Јеванђеље, два човека уђоше у храм да се моле, и чули смо како се молио фарисеј, а како се молио митар. Митар значи цариник. Док се митар молио у смирењу, себе је сматрао толико грешним да није упирао поглед ка небу, него упирао ка земљи.

А дотле се фарисеј хвалио у тој својој такозваној молитви, која то и није, говорећи “Хвала ти Боже што нисам као други људи, или као овај митар”, указујући на њега јер му је сметала његова смиреност, а смиреност је супротно гордошћу. Пазите, “Хвала ти што нисам као други људи”. Погледајте безумље човеково, докле човек може да оде у свом безумљу да почне да мисли толико високо о себи, да се он себе поставља изнад свих других људи, сви су други људи нижи, сви су други људи неважнији, сви су други неспособнији, јер ја, тобоже имам грађевине, имам виле, имам све, а уствари такав човек је празан човек, и зато он хоће да се истакне да ти духовни људи, они људи који имају веру у Бога и који живе по вери и који имају смирења да кроз благодат Духа Светога, тај смирени човек, не препозна у њему гордост. Зато се он горди, зато истиче оно своје его, зато истиче оно своје ја. Дакле браћо и сестре, ове речи фарисеја где каже “Хвала ти што нисам као остали”, нису уствари речи молитве, то уствари речи самохвалисања и речи гордости. И сад баш на овој реченици треба да ставимо акценат. Овакве речи треба да нас подсете и да се и ми сами запитамо да ли се можда и ми понекад молимо као фарисеј. Не знам ко ће од нас имати смирења ако каже да се не моли као фарисеј, али кад би дубље погледао у себе и преиспитао себе, онда би и признао себи себе што често говори и онда би заиста видео да се сваки од нас помало и некада управо молимо на овакав фарисејски начин што значи на лицемеран начин. Јер фарисеј увек хоће да се представи и да се покаже другачијим него што јесте. Тера га та несрећна гордост, тај ђаво га тера да само себе уздиже, а стално другога да понижава.

Браћо и сестре, ако се овако случајно понекад и молимо Богу због своје људске слабости, не можемо да очекујем да ће Бог чути нашу молитву, да ће услишити нашу молитву и да ће нам испунити нашу молитву. Браћо и сестре, Бог не воли самохвалисање, не воли гордост, не воли презирање ближњих својих. Бог на првом месту воли смиреност. Зато се каже да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Хоћеш благодат Божију? Гледај да се не гордиш. А шта је благодат? Сам господ наш Исус Христос, браћо и сестре. Он воли смиреност, воли кротост и Богу нису мили гордељивци, чије су очи, како је то рекао неки Свети човек, непрестано уперене ка небу, док му срце стално стоји на земљи. Е Бог такве не воли, јер таквом човеку је срце испуњено свим оним што је земаљско, у његовом срцу нема ничега божанског а то значи нема ничега вечног, нема ничега непролазног, а Бог нас је створио не за пролазност, него за вечност браћо и сестре. Дакле, Бог воли смиреност, Бог воли кротост и чије су очи уперене ка земљи, као онај митар што је савио своју главу и тако се молио, које су очи уперене ка земљи, а срце уздигнуто ка Богу. Е такве Бог воли, и не само што Бог воли такве, такве воли и прави човек, прави хришћанин, такве људе воли Божији човек. Више Бог Створитељ воли људе да му људи набрајају своје грехе, а не да се хвале. Бог подједнако зна наша добра и наша зла дела, али воли Бог када ми набрајамо своје грехе, јер кад човек набраја своје грехе њега подстиче да сагледа те грехе да сагледа другим речима свој пад, и кад сагледа да је он пао, он ће онда на тај начин да потражи помоћ да устане. И то је оно што нам Господ Бог каже. “Пао си човече, човек си, слаб си, природа ти је људска слаба. Пао си, али устани, немој да останеш да лежиш. Устај, подигни се, колико си пута пао толико устај и подићи ће те Господ. Али зато треба, знате кад човек падне и недај Боже нешто поломи и не може сам да устане него тражи нечију руку да га подигне, е ми треба да тражимо руку Божију, поред онога што треба и да тражимо и људску руку. До свега овога, што рекох, не можемо да дођемо док не дођемо у прави начин покајања. Не покајања на реч, да кажем “кајем се” и то је завршено, покајање је процес који почиње од нашег зачећа у утроби мајчиној, па све до одласка на онај свет до сусрета са Богом. И зато смо ми браћо и сестре, синоћ ко је био у црвки на вечерњем богослужењу, чуо оне дивне речи које кажу “Покајања отвори ми врата живитодавче”. То значи да покајањем отварамо врата Царства Небескога, врата вечности, браћо и сестре. Ове речи није потребно много тумачити, јер оне садрже потпуни смисао покајања и потпуни смисао поста којима се отварају врата. Непокајаном човеку нема Раја. А ко је тај човек који не греши, ко је тај човек који нема грех? Па сви имамо грехове. Ја први. Али то баш треба мене и сваког другог да подсети на ту врлину, свету врлину, врлину покајања. А покајање шта означава? Оно означава промену начина живота. Не да кажем “кајем се” па да наставим. Потруди се да начиниш промену у своме животу. То јест, ако смо на пример јуче грешили, хајде данас да се потрудимо не да не грешимо, дај да мање погрешимо. Па и тај труд који уложимо у то мање да погрешимо, Бог прима. За њега није сакривена суза покајничка, ни делић једне сузе како ми то читамо у молитвама пред Свето Причешће. Ништа пред Богом није сакривено браћо и сестре, тако управо кад се човек труди да престане, или да мање греши, у њему се појачава вера. Појачава нам се вера, умножава нам се љубав, појачава се милосрђе, што и јесте смисао нашег и поста. Да ускратим себе, па од тога да дам сиротињи. То је пост, браћо и сестре, уздржање. Како ћу да дам другоме ако ја то све опросите на речи, опростите на речи, прождерем? Шта ћу онда да одвојим за другога? Дакле, браћо и сестре, покајање нам умножава и веру и љубав и милосрђе и тако душа расте и ум постаје облагодаћен. И такав ум не блуди, него је усмерен на оно што је добро, што је ваљано, што је честито, што је поштено. Дакле, морамо нешто знати, покајање је везано за Бога. Пост без молитве не значи ништа, а ни молитва без поста. Јер пост и молитва, али прави пост, не само пост као уздржање од неке врсте хране, што свакако треба да поштујемо, него пост који је заиста одрицање, јер пост и молитва, то су уствари два највећа ступа којима се човек пење са земље на небо. Дакле, зато покајања нема без молитве и молитве нема без покајања. Данашње Јеванђеље нас учи да се молимо на прави начин. Јер видели сте, фарисеј се молио, али није се молио на прави начин. Значи да се молимо на прави начин тако што ћемо од Бога тражити на првом месту да нам Бог опрости грехе, а не да осуђујемо другога као фарисеј. Чим осђујеш другога ти си већ пао. Не значи сада, неко ће казати “сад ме је исправио неки човек он је мене осудио.”, па то није исто. Једно је када укажеш човеку на његов грех, на његов пропуст, али да би човек указао на грех другога, он треба прво он сам буде ослобођен тог греха, јер како ће да научиш другога, ако себе не научиш. А како ћеш да просветиш другога, ако себе ниси просветио.

Данашње Јеванђеље нам каже да треба се молимо на прави начин, тако што ћемо од Бога тражити да нам Бог буде милостив. Фарисеј је ушао да се моли а уместо тога он је осуђивао и још већи грех нанео на себе. Цариник није осуђивао, већ се молио кратком молитвом “Боже, милостиви буди мени грешном”. Та кратка, али сажета, јака, верујућа молитва која је спала њега и како каже Јеванђеље, ко је отишао из цркве оправдан, не онај који се хвалио, него онај што је говорио “Боже, милостиви буди мени грешноме”. Зар то није позив свакоме од нас, браћо и сестре, да стално понављамо ову молитву “Боже, милостиви, буди мени грешноме”? Али човек који не призна себи грех, који не призна себи свој погрешан живот, он се никада неће тако ни молити. Дакле, предивна је ова кратка молитва, овога Митара, цариника када је казао “Боже, милостиви, буди мени грешноме!” Зато је данашње Јеванђеље изузетно поучно, јер нам Јеванђелист Лука говори о та два човека који су ушли у цркву. Ова два човека, усуђујем се рећи, представљају данашње човечанство. Са једне стране онај део који се труди да буде честит и истинит а с друге стране део човечанства који није честит, није поштен, већ лицемеран и лукав, а човек који има лукавство у себи он је спреман на свако зло. Не да учини неком човеку, него свим људима. Са фарисејем у храм улази дуга поворка, како опет Свети оци кажу, дуга поворка гордих мисли и његових недела док је овај цариник ушао просто неприметно, ушао је неосетно,заправо са смирењем. Један отишао напред да га сви виде, а други тамо у неком ћошку смирено се молио Богу. За разлику од фарисеја, овај цариник није тражио пажњу од људи, што је нама данас итекако стало до пажње, да нас људи хвале, уздижу како смо паметни, него је тражио смирену и понизну молитву приликом уласка у храм. Дакле, један улази у смирености, а други улази у гордости. Фарисеј не долази у храм ради молитве, већ да друге осуђује. И ако смо у овај храм ушли и молили се, а знамо шта је Света Литургија, а ђаво нам дошапнуо да осудимо оног што нам је нето нажао учинио, ми уместо да се молимо, целог себе унесемо да га осудимо, онда заборавимо на молитву, заборавимо на присуство у храму, на Литургији а Литургија је предукус Царства Небеског. Дакле, фарисеј велича себе попут свих других који су у себе усадили клицу гордости и мисли да Господ не познаје људе, да не зна човека који се хвали и да не зна онога смиренога који му се смирено моли. Смирен и богобојажљив човек је онај који брине о свом спасењу, али који се у исто време брине и о другоме и такав смирен човек ће се заиста запитати да ли онај други самохвалисави није можда изгубио разум, а заправо јесте. Такав је човек изгубио разум, изгубио меру и он само мери по своме и само суди по своме. Дакле, верујте да оно што нас учи Свето Писмо, што нас учи Црква да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. А шта је гордост? Свети оци га називају бунилом, које буни и душу и тело, односно помућење разума. Крај данашњег Јеванђеља каже да је цариник - митар отишао оправдан, а фарисеј отишао осуђен. Ко га је осудио, Бог? Није. Сам себе је осудио управо што је осудио другога и што се није молио него се хвалио. Зато Црква хоће да нас духовно ојача да издржимо у својој намери да пост проведемо хришћански и људски, морамо ми као хришћани да се опредељујемо за пост, за покајање. Морамо да схватимо да баш тада нас ђаво највише искушава, он нам увек износи нешто другачије управо зато што он неће да ми кроз пост и молитву разговарамо са Богом него да разговарамо са њим. Зато нам он намеће себе уместо Бога. То прво говорим себи, а онда и вама, али верујмо у Бога да је Он наш Спаситељ, да ће нам помоћи да издржимо сва искушења, све невоље и патње, болести и муке које нас сналазе, поготову да издржимо сва искушења, јер чим имаш уз пост искушења знај да се нечастиви све више противи јер ти хоћеш да будеш други човек а ђаво то неће. Он хоће да ми будемо његов човек а не Божји. Нека нам Господ Бог благослови почетак ових припремних недеља а посебно почетак поста да у посту и молитви осетимо радост што смо се кроз пост и молитву приближили Богу. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Литургије братство храма Свете Петке, протојереј Срђан Кандић, протојереј Милан Радовић и јереј Милош Јелић, уприличило је трпезу љубави за сав верни народ.