Након прочитаног Јеванђелског одељка, Епископ се обратио окупљеном народу и рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, одељак из Јеванђеља који смо данас овде чули је веома поучан. Као што је и Свето Писмо, како стоји и како је записано у целини за поуку, за карање, поправку и исправку. То се односи на онога човека који заиста жели да се поучи, да се исправи али и који то показује делима. Зато често видимо и сусрећемо се са људима којима можемо давати савете али ће такав опет терати по своме. Такав човек нема смирења и послушности. Управо и данашњи апостол каже да ће доћи таква времена да ће они који су гордељиви нестати и да то ништа није ново али је страшно да човек хришћанин не види себе у огледалу какав јесте. Дакле, Јеванђеље је јако поучно и овај данашњи одељак поставља питање Како се ми спасавамо и да ли желимо да се спасемо као и који пут примењујемо за своје спасење. Сваки човек има дилему да ли ће бити спасен или неће бити спасен. Да ли ће бити спасен је мало и до нас мало и до Бога, зато што Бог неће да нас спасава насилно. Него Он спасава тако што гледа нашу жељу, молитву, смирење, послушност. Заиста, сама реч спасење јесте реч о којој би требао сваки човек да се замисли. Неко ће спасење схватити да је то ако останем у чему јесам. Такав човек је у обмани и такав је у духовној прелести. Зато данашње Јеванђеље каже да нико не зна пут у људске душе до Богочовек Исус Христос. Сви мислимо да познајемо себе, срце, душу, међутим ту често сами себе обмањујемо. Ма колико и да познајемо, никада срце не познајемо у целини. Једини који је срцезналац јесте Господ Исус Христос. Он зна шта је у нашим срцима, душама, као и у нашим мислима. Џабе је човеку да се показује другачијим него што јесте ако делима не показује ништа. Господ је целом нашем бићу показао као да дођемо до сједињења са Богом. Ако хоћемо да видимо Бога, морамо отворити своје духовен очи. Сваки од нас види Бога онолико колико Бога осећа у себи. Онолико га види колико следује Јеванђеље Христово. Онај који живи црквом, види Бога, али не види онај који се служи црквом. Од самог човека зависи колико ће дарове умножавати и делити са другима. Али од човека зависи и да ли ће те дарове злоупотребити. Бог нама не брани да будемо ни горди, сујетни, славољубиви али треба да знамо да то ми бирамо по слободној вољи, а зато што смо изабрали зато имамо и одговорност по слободи. Зашто је Господ тај пут у људске душе? Зато што је Он творац бића људског. Данашње јеванђеље нам говори да су они који улазе на друга врата разбојници и лупеж и то зато што они проваљују. Овакви нежеле да уђу кроз врата који је Христо него иду на друга и улазе насилно. Других врата нема кроз која бисмо ми могли да прођемо и да се спасемо, а та врата су управо Господ Исус Христос. Он је наша паша, а паша значи храна. Да ли тражимо ону праву храну којом треба духовно да се хранимо. Да ли тражимо Христа којим се храни наша душа, то је опет до нашег избора. Онај који не улази на врата, није пастир него је најамник, каже данашње јеанђеље. Он, такав не напаса своје стадо него га користи, музе своје стадо. Пастир се бори за своје стадо и за сваку овцу у том стаду. Браћо и сестре, имамо словесне и бесловесне ове. Словесне овце смо ми крштени и који живимо у цркви. Дужност пастира је да чува своје стадо и да буде будан да непрестано бди над тим истим стадом. Да би пастир спасао стадо, мора прво да спаси себе и то је дужност пастира о коме говори јеванђеље. Дужност стада је да слуша цркву али ће слушати ако слуша и пастир. Дакле, род људски о коме говори јеванђеље јесте тор овчији. Тор има ограду, да звер не би упала у тор, али и да овца не би побегла и себе изложила свој живот опасности. Али, улаз у овај тор су врата који је Христос. Све оно чега се Христос не дотакне не може бити спасено. Не можемо ни бити спасени ако се не сретнемо са Христом. Зато је ово сретање најважније. Човеку се може приступити само Богом јер ако нам је стало да дођемо до човека можемо само Богом, а ако хоћемо да дођемо до Бога потребан нам је други човек. Тако, у роду људском, тако је у целом роду људском пастир Богочовек Господ Исус Христос. Он је наш пример у свему, радости, тузи, патњама, мукама. Све је Господ ово претрпео да би нам показао да је то наш пут. Христос себе чини јединим вратима и јединим Пастиром. Све што је у људима Боголико зна глас његов и слуша глас Његов. Ми смо Боголика бића и иконе Божје. Овакав човек је послушан Богу. Христос до суштине зна свакога од нас и зна шта је богочежњиво у нама. Питамо се онда зашто човеку треба гордост? Треба му да се уздигне над другим, да би се склонио од послушности. Гордост је највећи проблем и првих људи у рају. Када је Адам истеран из раја, почео је да плаче јер је тада схватио шта је изгубио. Не смемо изгубити веру јер све друге врлине произилазе из вере. Не воли Господ хвалисаве људе, горде већ Он воли онога који се не хвали, који се не уздиже, воли смиреног човека. Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Бог нас позива да уђемо у Царство Небеско и да се спасемо. Наше спасење зависи од начина нашег живота у овом свету. Овим животом ми или добијамо или губимо спасење.

Дакле, Господ наш Исус Христос иде испред нас и стално нас позива да идемо за Њим, али је до нас да ли чујемо позив. Чује онај који је послушан Богу, а не онај горди. Христос дакле треба да иде испред свега онога што је саставни део нашег живота. Имате онај диван пример капетана Корнилија где се каже да је човек који је живео по правилима хришћанским и све поштовао, није задобио спасење иако је тако живео, али му Господ каже да позове Петра и да му он каже како да се спасе, да кроз крштење уђе у цркву. Џаба нам је да створимо било шта у овом свету ако не живимо по томе што смо крштени. Није сваки онај над ким је обред крштења извршен хришћанин већ онај који тим животом живи. Другим речима, свака добра мисао и осећање иде за Христом, а све што није добро то се од Христа одбија. Нека би нам Бог помогао и дао нам снаге, вере, молитве, да живимо у цркви Христом. Све у нашим животима треба проверавати Црквом и јеванђељем. А, све ово ћемо радити ако волимо Бога и ако истински желимо да себе преиспитамо. Волети Бога значи целог себе предати Богу о чему нам говоре и молитве у богослужењима. Ово нам говори и премудри Соломон који каже “Сине дај ми срце своје”.

Савршена љубав не гледа ко је ко и ко коме шта чини него је она упућена свим људима па чак и највећим непријатељима. То је љубав коју је Христос показивао према свима без изузетака. Љубав, смирење и вера нас чине да постанемо синови Божји и да будемо деца Бога. Нека би нам господ помогао и овај предстојећи период који нам служи да се променимо и да себе преиспитамо. То је период поста, период када треба да се мењамо и да се трудимо да се предамо у руке Божје које су увек испружене и чекају наше покајање.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, трудом јереја Игора Обрадовића и парохијана ове парохије, уприличена је трпеза љубави.

Владимир Марјановић, чтец