СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РАЈКОВЦУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У РАЈКОВЦУ

У Недељу о Блудном сину, 20. фебруара 2022. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог Партенија Лампсакијског и Светог Теодора Комоговског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Благовести у Рајковцу.

Нашем Архијереју саслуживали су: јеромонах Серафим (Ракановић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Бојан Вићовац, јереј Милутин Гашевић, јереј Михаило Аврамовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић.

Богослужење су својим појањем увеличали ученици Богословије Светог Јована Златоустог из Крагујевца.

Своју Богонадахнуту беседу наш Епископ је започео речима: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Црква Христова, драга браћо и сестре, својим богослужењем већ неколико дана, а исто тако кроз јеванђелскe поуке и поруке почела је да нас припрема и постепено да нас уводи у период Великог васкршњег поста, који се пред нама налази. Тиме нам Црква показује које су то врлине које би требало да красе човека током читавог његовог живота, а посебно у току Великог поста. У току поста потребна је наша промена, а да би дошли до промене своје треба да се одрекнемо. Чега? Себе или боље речено оног грешног у нама. Зашто? Зато што нас грех удаљава од Бога, али и једне од других.

Износи нам Црква дивни пример кроз овај одломак из Јеванђеља, па се и читава ова недеља зове недеља о Блудном сину. И каже нам како је један човек имао два сина. Млађи син није осетио љубав очеву, па је тражио свој део имања, да би он био ван оца, ван очеве љубави, ва очевог домостроја. Узео је свој део имања и протраћио га је. Расуо га је на грех. Тек када је напустио очев топли дом, кад је напустио топло крило очево и када се нашао у беспућу, он је осетио не само глад, осетио је духовну хладноћу, осетио се без заштите. И тада је схватио да је погрешио, да је тражио слободу коју је злоупотребио. Таква слобода га је заробила и тада је почео да се мучи и духом и душом и телом. Одлучио је да се врати оцу у дом. Вратио се кроз схватање да се огрешио о љубав очеву и дошао је себи. Зар и ми не кажемо за човека који чини зло да је он ван себе? Јер он не контролише себе. На примеру ове јеванђелске приче видимо да је покајање веће од свакога греха. Видимо и треба да се поучимо да је потребно да се стално кајемо, јер стално грешимо. Колико је поучна и важна ова данашња јеванђелска прича виидмо по томе што је неко рекао када би се изгубиле све књиге о томе шта је Господ говорио, а да је сачувана само ова прича, ми бисмо имали целу поруку Светог Јеванђеља. Јер у овој данашњој поруци садржана је тајна покајања и садржана је тајна нашега спасења. Можемо да се спасемо тако што ћемо се покајати.

Литургија јесте сретање са Богом и сретање једних са другима. Господ се радује када су они који су сабрани у Храму свесни светости сабрања. Бог се радује што смо ми у Храму у заједници. Зато на Литургији морамо да имамо заједничку молитву да нам Господ помогне да прогледамо духовним очима, да сагледамо себе, да се усредсређујемо ка спасењу. Радује се Господ свакоме ко долази у Храм као Тело Христово. А највише се радује Господ нашем покајању. И зато ми треба да се радујемо сваком човеку који се каје и који спозна себе и своје унутрашње, духовно стање. А да би човек спознао унутрашње стање, не може док дубоко не сагледа себе и кад уђе у себе и види себе и да уђе у своје срце да види ко је у његовом срцу. Свети Оци су говорили да је човеково срце безобални океан, а знамо да у океану свега има. И дивљих и питомих животиња. Тако је и са човековим срцем. Свачега има ту, и Бога и ђавола.

Све припремне недеље нас припремају на сусрет са Богом – Захеј је хтео да види Бога и цариник је хтео да види Бога. Захеј се потрудио да превазиђе своја природна ограничења, а цариник нас учи правој молитви. Света четрдесетница је врло важан период у нашем животу, јер нас припрема за празник Васкрсења Христовог и за сусрет са васкрслим Господом. Света четрдесетница је посебан период када сваки хришћанин треба да принесе Богу покајање. Ако не принесемо покајање неће нам бити довољно то што се уздржавамо од поједине хране. Грех је одвајање од Бога, зато је грех велико зло. Али је веће зло не покајати се. Бог тражи од нас црквени живот, хришћански живот. Горе од чињења греха је сакрити грех и не говорити о греху. Када човек не говори о грех, тај човек не говори о себи, а када не говоримо о себи ми онда говоримо о греху другог. Као да нас више интересује грех другог, него наш грех. Други нас треба интересовати само као икона Божија. Човек ако има и мало моралности у себи, треба прво да сагледа себе, па тек онда може говорити о другом. Не можемо другог исправити, ако себе не исправимо, не можемо другог поучити, ако сами себе не поучимо. Хтели или не хтели, када осуђујемо другог, ми ставаљамо себе у улогу судије, а Бог је једини који може бити судија. Суд Божији је непорешив. Треба да просуђујемо више о себи, него о другоме.

За грешника нема другог пута ка спасењу до пута покајања. И Блудни син све док је био у греху он је био одвојен од свега доброг, од очеве љубави, топлине очевог дома, он у таквом стању није размишљао о себи и зато је распуштено живео. Није улазио у себе, али Богу хвала што је дошао к себи. Тада је схватио да му је најпотребније покајање и смирење. Њега је покајање вратило у очев дом и спасило од пропасти. Наш живот треба да буде у Цркви као Телу Христовом, јер је ту једино спасење, једино ту можемо наћи опроштај и спасење. Сећамо се епске песме: Беж' у Цркву Краљевићу Марко, видиш да ћеш данас погинути. Док смо у заједници са Црквом, нико нам не може наудити. Ако себе ставимо изнад Цркве, ако нам Црква постане тесна онда излазимо изван њених зидина и излажемо се пропасти. Цркву води Дух Свети, а не човек и зато, склањајмо се у ту заједницу, јер само у њој можемо наћи спасење. Свако ко не жели да буде у тој заједници излаже се опасности. Зато наш народ има лепу мудрост: Покајање је радовање. Човек који се каје види само добро, само Бога, само оно што је божанско. Покајање је враћање ума и враћање уму. Покајање је духовна бања у којој се човек чисти за Царство небеско. Од тога како живимо на земљи нам зависи Царство небеско. На земљи задобијамо или љубав Божију или мржњу ђаволску. Важно је да схватимо да на земљи није вечност, да је вечност само у Богу. И зато је наша права отаџбина небеска. Не смемо да презиремо овај живот, али морам да га живимо мудро.

Из приче о Блудном сину видимо како отац трчи у загрљај сину, сав је пресрећан што син није погинуо духовно и зато припрема гозбу да се и други радују. Бог грли сваког човека који се каје, који жели да буде стално на крилу очевом, да се држи за руку очеву, а то Бог осећа. Он види наша дела, чује наше речи. Покајање је васкрсење, није лако се покајати, али није ни немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика, али кад то учинимо заиста смо васкрсли, постали смо преображени људи и постајемо они људи који не умеју да чине зло и да говоре зло о другоме. Постајемо они који усмеравају мисли, срце и ум ка Богу. То је пут ка Царству небеском. Зато се молимо да нам Бог даје духовне снаге да у овим данима преиспитамо себе. Кад себе провераваш, кад себе испистујеш, онда ћеш видети да си погрешио и да ти треба покајање. Човек који се не каје пада у очајање. Нека би нам и данашња Литургија помогла да се припремимо за пост, али да се припремимо и за Царство небеско“, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован дао је упутства за наставак живописа у храму Благовести. Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је припремило братство рајковачког храма.

јереј Марко Јефтић