Уз присуство породице и народа, Владики су саслуживали свештеници беличког, као и других намесништава.
У својој проповеди након парастоса, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је рекао:
“Браћо свештеници, браћо и сестре!
Осветисмо ово крсно знамење, које означава гроб нашег Небојше. Крсно знамење, што је био, у ствари, и његов живот. Он је крст носио у себи, крст је био његов знак, коме он припада. Крст је био његово опредељење, што је преко крста служио Богу и служио Цркви. Данас смо и одслужили парастос и помолили се Богу да његову душу смести у Царство Небеско, да смести пред престо свој, да душу његову смести у наручје Авраама, Исака и Јакова.
Прошла је година од нашег телесног растанка са нашим Небојшом. Али овим чином, овим поменом, овом молитвом, ми смо још једном показали да га нисмо заборавили. Прошла је година од његове смрти, али ми који смо га волели, доживљавали смо као да је он овде са нама, или боље рећи, доживљавамо га као да ће од некуд доћи и нас посетити. Али то је наша жеља, међутим, наша је жеља и молитва Богу, да ми када и нас Господ позове са овога места дођемо тамо и сретнемо се са њим.
То је наша вера. То је наша нада, јер ми верујемо да Бог није Бог мртвих, него Бог живих. А ми и живимо, браћо и сестре, и наш живот треба да се састоји управо од сретања, од сусрета са Богом и сретања и сусрета са нашим најближим. Хоћу да кажем и ово: да добро познавајући нашег Небојшу, овде пред невидљивим, али и свуда присутним Богом, пред вашим лицима, сведочим, јер знам, Небојша је имао високу црквену свест. И то је оно што је њега красило, то је оно што би требало да краси сваког хришћанина, тим пре нас свештенике. Он је имао црквену свест, јер је имао дубоку и велику веру у Бога и та вера га није напустала. Богу хвала што је тако, што га није вера напустала, да поклекне у својим искушењима, у боловима. За све ове године његовог боловања, кад год сам разговарао са њим, било непосредно, или телефоном и док је био у болници, увек је говорио: “Владико, ја знам да је мени крај живота у овоме свету, али ја верујем да ме Бог чисти, онако како си ме и ти, Владико, уверавао: све можемо да изгубимо, али веру не смемо да изгубимо. “
Заиста, браћо и сестре, драга мајко нашег Небојше, драга породицо, вера га је држала, вера га је храбрила и зато Небојша треба да нам буде пример да у невољама, искушењима, не смемо да поклекнемо. Бог, знам и верујем, је наградио његову веру тиме што га је узео. Он зна зашто га је узео. Узео га је да га смести поред себе. И то је у ствари награда за његов свештенички живот овде на земљи. Не бисмо смели никако да нашег брата и саслужитеља, нашег драгог Небојшу, заборавимо. Требало би да га се увек сећамо, онако како смо и чули на његовом опелу, где се каже: “ви браћо и сарадници моји сетите се мене кад служите Свету Литургију”.
Заиста, драги Небојша, молићемо се и молимо се, а ти се моли за нас, моли се да Бог укрепи твоју породицу, твоју мајку, да Бог утеши онако како само Бог зна да теши свакога од нас и када смо у тузи и када смо у невољи.
Нека је вечан спомен нашем Небојши и Бог да му душу прости”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована