Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор крагујевачке богословије, архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко стефановић, протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јереј Урош Костић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Саша Павловић.

Чтецирали су и појали ученици крагујевачке Богословије.

После прочитаних јеванђелских зачала беседом се верном народу обратио ректор крагујевачке богословије, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић рекавши:

„Ове две године, сасвим изузетне у нашим животима, које је пратила пандемија су нас поприлично уплашиле и донеле много штете свима. Било је и неких користи. Те користи можда нису тако велике и корисне у односу на штету. Да поменемо неке. Више пута сам, у разговору са познаницима и пријатељима, чуо да смо тек током короне видели колико нам је земља лепа. Онда када нисмо могли да путујемо и идемо на неке даље дестинације схватили смо да је ту и око нас лепо. Чим изађете из Крагујевца па чак, донекле и у самом граду. Свакако када се нађете у природи која нас окружује имате одмах осећај лепог и видите колико је све то лепо и да Господ није штедео стварајући нашу земљу. Међутим, пролазећи тако овом нашом лепом земљом можемо да видимо и поједине запуштене и запарложене њиве. Таквих има. У неким земљама чујем да је то кажњиво, не знам да ли је и код наз то кажњиво али у сваком случају има запарложених њива. Какве асоцијације вам се рађају када прођете поред једне њиве коју је обухватио коров и која не доноси никаквог плода ни рода? Да нема људи, евентуално, или да су људи лењи и ко зан какве асоцијације. Или једноставно окренемо главу да не би гледали такав призор или нас обузме жалост зашто је то тако. Јер свака њива треба да буде обрађена и треба да доноси рода и плода. У нашој аскетској литератури врло често се њива пореди са нашом душом. И сад бих ја могао вас да питам: Да ли наше душе могу да буду запарложене? Да ли, исто тако, наше душе могу да буду остављене, заборављене, и да изазову исти осећај жалости код других људи као што једна запарложена њива изазива и ствара осећај жалости и туге? Признаћете да свакако може. Е сад, ајте да још мало направимо неко поређење. Да се запитамо и ми старији, и можда овде пред овом децеом како се то постаје човек. Је л' то баш тако једноставно? Је л' то иде спонтано? И да се вратимо нашем поређењу. Да ли се плод на нашој њиви добија спонтано? Другим речима, потребно је, ето, само да пустимо и сачекамо па ће, у своје време, ту да роди пшеница, на неком дрвет, које је спонтано никло, можда ће се појавити нека шљива или тако нешто. Јели тако раде пољопривредници? Признаћете да не раде тако. Када имају њиву, прво добро засуку рукаве па крену да очисте ту њиву од корова али ни то није довољно. Јер то што је њива очишћена од корова још увек не значи да она служи својој сврси. Па онда после тога тек креће садња, брига и све оно што знамо да припада уобичајеном поретку. Да ли је то исто тако и са нашим душама? Свакако, браћо и сестре. Зар заиста мислимо да се на један спонтан начин, ето само протеком времена, може постати човек, може постати хришћанин или да се постане добар човек и заслужи спасење. Све то током живита изискује труд. Изискује вежбу. Изискује практиковање. И управо овај период Великог поста јесте то. Где нас Црква позива да на најбољи могући начин практикујемо, дакле да се вежбамо у томе да заиста будемо људи. Да ли је вежбање душе нешто чудно? Погледајте наше теретане. На сваком ћошку никне по нека теретана и у реду је то. Дакле, наши млади желе да вежбају своје тело, а да ли је човек само тело? Како вежбамо наше душе? Постоје ли теретане за душе и да ли би неко желео да иде у такву теретану? Па ако бих желео да будем толико смео можда бих могао да кажем да је Велики пост, заправо, теретана душе. Да нас Црква позива да баш у овом периоду, најпре размислимо па пожелимо и да онда почнемо да се вежбамо у врлини. Оно што је пут и како се постаје на прави начин човек и оно што Црква жели и да пренесе људима, и што очекује од људи јесте да ми будемо врлински људи. Често изгледа као да хришћани никада нису чули за врлине. Или је то изгледа резервисано за неке друге људе, а не за нас. Да ли човек може да се вежба у кротости, у смирености, у молитви? Наравно да може. Све се то постиже практиковањем. Данас мало, сутра мало више. Не губити прилике. Кад год нам се пружи прилика да будемо милостиви – будимо милостиви. Кад год нам се пружи прилика да се смиримо пред неким или пред нечим, да то урадимо. Да не пропустимо ту прилику која може бити да је јединствена. Како се њиве запарложе? Тако што се не обрађују једне године, друге године, треће године. Како се душе запарложе? Тако што не користимо тренутке које нам Господ пружа да бисмо се вежбали у врлини. Па једном не будете милостиви, па други пут не будете милостиви, па једном не будете кротки и тако се душа запарложи и настане се у њој страсти. Све ово, браћо и сестре, је јако добро описано у нашој аскетској литератури и аскетском предању. Дакле, да су хришћани, посебно у овом периоду, позвани на борбу и на старање о својој души. Зар је то тако чудна реч, дакле, ако треба да се старамо о нашем телу зашто се не би старали и о нашој души? Ми сви знамо шта значи запуштено тело. Када се неко физички запусти. Нико то не жели. То обично буде знак депресије и тако неког стања, или како бисмо ми то рекли, стања унинија, чамотињ, а као да о души и на душу нико од нас не мисли.

Данас смо се сви овде скупили, и исто тако можемо да кажемо у неком смислу, да се вежбамо. Шта је то и у чему се састоји та вежба сваки пут када дођемо на Литургију и када дођемо у Цркву? Ми сваки пут станемо пред огледало, пред Христа. Сваки пут кад се нађемо у Цркви Он је наше огледало. И желимо и налазимо се у комуникацији са Њим и упоређујемо се са Њим. Дакле, јесмо ли ми онакви какав је Христос и да Бог Отац жели, заправо да будемо какав је Његов Син. То поређење са Христом и стављање нас наспрам Њега нас позива на напредовање и вежбање али исто тако нам саопштава да је Он увек овде. И то је врло важно. Дакле, ми можемо да идемо где год хоћемо, да никада не свратимо у Цркву али ако икада пожелимо да дођемо Он ће бити овде. Он нас никада не оставља и то је гаранција сваком оном који се налази на хришћанском путу узрастања. То је гаранција да нас Он неће оставити и увек када то зажелимо чистог срца, ето још једне врлине да се вежбамо и будемо чистог срца, Он ће бити овде. Оно што смо чули у данашњем Јеванђељу не треба заборавити само да је Велики пост увек нераскидиво повезан са крштењем и све ово што чујемо, ови јеванђелски делови имају предкрштењски и крштењски карактер. Овај део има за задатак да нам саопшти да Христос има власт опраштати грехове. То је Његова власт зато што је Син Божији и од тога не постоји ништа веће. Сви они који су крштени и који буду крштени до неког наредног периода у преиоду Пасхе, то им Црква саопштава. Да почињу нови живот. Хришћански живот је нови живот. Раскрстили смо са оним старим, који је био можда обремењен страстима и почињемо са новим животом који треба да буде окићен, рекао бих, или да се заснива на врлинама. Једино Господ и Син Божији има моћ да отпушта грехе али и не само то. Као што видите, овај узети није само то доживео, да му буду опроштени греси, него му Господ каже иди здрав си, узми одар свој и иди. Здравље, да се вратим најзад на ту реч, није само физичка категорија. На то нас позива исто тако и Велики пост. Свакако да је телесно здравље важно али и исто толико ако не и важније јесте наше душевно и духовно здравље. Зато још једном овај позив вековни, који нам Црква упућује, искористимо. Вежбајмо се током Великог поста у врлини. Амин.“

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

На крају Свете литургије светој Тајни причешћа су приступили ђаци Основне школе „Јован Поповић“ са својом вероучитељицом, госпођом Оливером Станчић и многобројни верни народ, а након тога, у порти храма, уприличено пригодно послужење.

Ђакон Саша Павловић