Након прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени Владика Јован поздравио је сабрани народ најрадоснијим хришћанским поздравом “Христос васкрсе – ваистину васкрсе“, а затим и поучио речима Богонадахнуте беседе рекавши да се налазимо на крају Светле седмице после Васкрса. „Ова се седмица назива Светлом, јер је заиста браћо и сестре из гроба Христовога засијала светлост, светлост која се простире до наших дана и простираће се до краја света и века. Светлост - Христова светлост која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Јер Христос је, браћо и сестре, сунце незалазно. Светлост коју никаква тама не може да обузме, и ту светлост и о тој светлости нам најбоље сведочи Божанствена Литургија коју служимо, а свака је Литургија васкрсење Христово, јер ми на крају сваке Литургије читамо, певамо, молимо се и кажемо „Примисмо Духа Светога, видесмо Светлост неприступну.“ Значи, не ову светлост свакодневну, него ону Светлост која извире из Божанских енергија. На крају ове светле седмице сећајмо се шта је то Господ учинио данас од како се родио па до Вазнесења свога. А колики је значај Христовог Васкрсења можемо видети и по томе што богослужење целе ове недеље јесте потпуно исто, као што се врши и првог дана Васкрсења Христовог. И ми ћемо се сећати Васкрсења сваког дана све до Вазнесења Господњег. Мада, свак недеља је Васкрс у маломе. Зато хришћани који не схватају значај недеље и тако не долазе на недељну Литургију, они у ствари не долазе на Васкрс. Све нам бива у Васкрсењу, а рекох и понављам, Васкрсење нам најбоље осликава Света Литургија. На Васкрсењу се догодио потрес, тресла се земља, а и Литургија хе потрес, браћо и сестре, за онога који зна шта је Литургија, за онога који има веру и осећа шта је то светиња Литургије, да Литургија није неки чин који се може одигравати и примењивати на свеком месту, Литургија је догађај. Литургија нам сабира сву прошлост и садашњост и убира у вечност. Зато наш долазак на Литургију који пре свега значи да у њој учествујемо значи причестити се. Због тога је Литургијско сабрање другачије од било ког другог нашег сабрања које можемо имати поводом било чега другог. Васњкрсење Господа нашега Исуса Христа потиснуло је сва чуда, како кажу свети Оци, чуда над чудима. И заиста, да није било Васкрсења Христовога не би било ни хришћанства. Славимо Васкрсење Христово, а то значи да више тама нема последњу реч. Последњу реч има Светлост. Христовим васкрсењем је Светлост обасјала и она сија, и изсијаваће до краја века, и ту Светлост може само да осети онај који има духовне очи. Јер дух Свети који је у њему му отвара духовне очи да види ту Светлост. Последњу реч нема ни тама ни туга, последњу реч има радост. Зато апостол Павле каже „Радујте се у Господу и опет велим, радујте се.“ Права радост јесте радост у Богу и по Богу. Наша људска радост није вечна и непролазна, наша је радост тренутна. Можемо да се зарадујемо неком догађају или било чему другоме и одмах након тога да почнемо да тугујемо, зашто –зато што немамо и не носимо Христа у себи. Где је Христос – тамо је радост. Зато и Свети Владика Николај опевајући и претварајући у песму Васкрсење Христово каже “Христос Васкрсе и тугу однесе.“ Лично сам, Богу хвала, имао прилику да чујем из уста Светог Оца Јустина Ћелијског који је говорио врло често “Не могу да замислим тужног човека тамо где постоји Литургија.“ Васкрс је радост, Литургија је радост, браћо и сестре, и зато треба да нам заигра цело наше биће када смо на литургији јер знамо да је ту Бог, или како често говорим да Литургија спуста Небо на земљу, а земљу уздиже на Небо. Последња реч није у неправди, већ у правди, Божијој правди. И то нам севе говори да треба да све издржимо па макар нас и неправда притискала свакога дана, сваког тренутка, али да не изгубимо веру да знамо да ће правда увек победити. Правда која је у Богу и по Богу. Често окривљујемо другога због неправде, а сами смо криви због неправде која нам се наноси, и зато треба себи да признамо да смо криви јер смо пали, погрешили, огрешили се. Немојмо тражити увек оправдање, а нажалост грех тражи увек оправдање, јер је човек уместо смирења Христовога прихватио гордост, па мисли сада сам ја нешто. Без Бога смо ништа, пролазни цвет, пролазна трава, како је то говорио свети Отац Јустин Ћелијски. Ни усамљеност наша, самоћа, нема последњу реч, већ последњу реч има заједница љубави између Бога и човека. Зато се каже: “Не љубиш ли човека не љубиш ни Бога. Не љубиш ли Бога не љубиш ни човека.“ Чак ни непријатељство нема последњу реч, већ пријатељство. А бити пријатељ значи бити искрен према другоме човеку. Зато ће Господ и рећи апостолима “Више вас не називам ученицима него пријатељима.“ А пријатељ пријатељу, ако је прави пријатељ, он се њему поверава и пријатељ зна да чува тајну. Поверава му неку своју невољу, патњу, муку, бол, коју он треба да чува. Јер, ако не чувамо другога неће ни нас Бог да чува. Зато свето Оци кажу “Покри грех другога, па ће и твој грех бити покривен.“ Ми смо створени за пријатељство, за братство, да будемо браћа међу собом и да будемо пријатељи Божији. Благо оном човеку који се труди да постане пријатељ Божији. Он заиста може кроз молитву, подвиг, пост, да све каже Господу, али у Цркви и преко Цркве, и Господ ће га чути јер је пријатељ. Али да би били пријатељи са Богом и са другима морамо да избацимо непријатељство између себе, односно, морамо да избацимо непријатељство у себи. Немамо право да тражимо од других да нам буду пријатељи, а ми њима да будемо непријатељи. Зато, последњу реч нема ни лаж, а нажалост многи се служимо лажима. Последњу реч има истина. Зато је Христос једини могао за себе да каже “Ја сам Пут, Истина и Живот.“ Нажалост, постији човек који је обгрљен гордошћу па каже за себе да је он истина, и да је истина оно што он каже. Међутим, која је то истина и да ли је он у Истини? Да ли је са Христом и у Христу, да ли је спреман за истину да погине, што би рекао наш народ? Наш човек, сељк, честит, каже да је спреман да за истину и погине, али не ону истину коју ми често злоупотребљавамо и често изговарамо, већ када кажемо “истину“ мислимо на Истину Христа. Он једина Истина, Он је једини Пут, Он је једини наше спасење.

Тако ни зло нема последњу реч, већ добро. Зло ће бити побеђено и зато човек, ако то зна, треба да се запита „докле више да чиним зло?“ А човек када чини зло другима, он не зна да је прво себи учинио зло. Јер не можемо повредити другога ни у каквом смислу, а да прво нисмо повредили себе као достојанство човека. Једном речју, последњу реч немају, како кажу свети Оци, ни демонске силе и њихови породи, него последњу реч, браћо и сестре, има Бог. Није наша последња реч, последња реч је у Богу. Реч је светиња. Зато се и каже “ У почетку беше Реч“. И наш честити сељак је знао да чува реч, и реч му је била светиња и огромне своте новца су некада позајмљивали без уговора и признанице, позајмљивали су на реч. Давали су новац на реч и на реч враћали позајмљено. Видимо шта значи када човек чува реч своју. Свака наша реч , док је не изговоримо, ми смо власници и господари те речи. Чим је изговоримо она није више у нашој власти, јер не знамо како ће други да је прихвати, да ли ће да је препричава и да ли ће онда од ње шта и остати. Зато, премудри Солом каже да ако не умемо ништа добро да кажемо, онда не треба ни да говоримо. Боље да ћутимо и да се молимо, а Бог ће нас кроз молитву просветлити и језик осветити шта треба да кажемо и шта треба да говоримо.

Славимо Васкрсење Христово ових дана, а то значи да славимо и наше васкрсење. Христос је образац васкрсења. Он је Првенац. Он нам је показао пут нашег живота на земљи. Његов овоземаљски пут је био страдалан и на Крст је дошао да човека освети и да га врати у оно стање у коме је и створен. Славећи ових дана Васкрсење Христово ми заправо потврђујемо и прихватамо Господа нашега као смисао нашега живота. Без Христа не постоји ништа. Независно од тога какву позицију, да тако кажем, човек заузима. Можемо бити не знам шта на овоме свету, да имамо положај, власт, моћ, новац, али ако Христа немамо ништа смо. Све то пролази једнога дана, али човек остаје, јер га је Бог створио не за пролазност, него за вечност. И ту вечност нам је Христос показао својим васкрсењем. И заиста, ако немамо Христа као смисао нашег живота на којем се зида оно што човек јесте и што човек има, све постаје бесмислено, пролазно, ништавило, све у ствари постаје смрт. Ма колико понекад да смо посрнули као људи и промашили у животу што шта, ма колико да смо малодушни, слаби немоћни, за нас има наде, ако смо у Христу и ако је Христос са нама. Има наде, јер када имамо Христа у себи ми имамо све. Али, ако Христа немамо у себи чему се онда надамо браћо и сестре. Немамо онда чему да се надамо, јер Христос је наш живот. Нада је наша испуњена доласком Господа Исуса Христа у овај свет. Месија је дошао. Он је ту, Он је у свету, “а ја сам слуга Његов“ каже Свети Јован Крститељ у данашњем Јеванђељу. Христос је дошао у овај свет као небески Жених по Невесту своју, тј. по Цркву, Тело Његово. Ми смо невесте Христове, ако имамо Христа у себи и ако живимо Христом. Црква је невеста Христова којом ће Он спсавати људе од греха , од смрти, од ђавола, како је то говорио и писао свети Јустин Ћелијски. Свети Јован Крститељ каже у данашњем Јеванђељу “Он треба да расте, а ја да се умањујем.“ Није лако човеку да се умањи пред другима, напротив он жели да буде изнад другога. Све што је људско треба да се умањује и смањује пред Богом, пред Христом, да се повлачи, смирава, због свеопште греховности људске треба да се смирава пред безгрешним Христом. Њега чини бескрајно великим и недосежним Његова безсмртност. Нас људе наша грешност чини бескрајно малим, грешним, па и ништавним без Христа, јер Он је са неба, и све што је добро у овоме свету је дошло са неба. Он је са неба, а сви су људи са земље, и свешто је са земље мирише на земљу, а што је са неба то мирише на Небо. Зато апостол Павле каже “Будите као мирис миомирни“, да миришемо добротом, смирењем, а не гордошћу. Мирисати на Бога значи живети по Богу. Нема мириса на овоме свету који се може упоредити са Христом мирисом нашим. Он је мирис наш. И као што и ми желимо да миришемо, и ако желимо да миришемо оним правим миром, значи да миришемо Христом и да живимо Христом браћо и сестре. Зато желим вам свима Радост, желим вам свима Светлост, желим вам свима Истину, да живимо у Истини, да живимо у Правди и заједници мира, љубави и хришћанског живота у Васкрслом Христу. Нека вас Бог благослови“, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након свете Литургије уприличена је трпеза љубави коју је за све присутне припремило братство овога храма.

ђакон Бојан Миленовић