Својим појањем Литургију је украсио хор крагујевачког Саборног храма Успења Пресете Богородице под вођством протојереја Драгослав Милована уз подршку сабрата Старе цркве јереја Ненада Милојевића и сестринства манастира на Липару игуманије Тавите и сестре Исидоре.

Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао: “Нека је благословен Бог у Тројици који нас је Духом Светим сабрао у овај свештени храм да данас као и увек прославимо Бога и Васкрсење Христово. Нека је благословен Бог који нас је сабрао у ову другу недељу Васкрсења Христова коју наш народ назива Друга Пасха или Мали Васкрс и потпуно је исправно. Ова недеља још се зове и Томина недеља. Овај храм је посвећен Светом апостолу Томи који се слави 19. октобра, а овај дан је такође посвећен Светом апостолу Томи. Ово је Томина недеља, јер је Свети апостол Тома видевши Васкрслог Христа, у соби где су апостоли били сабрани од страха јудејског, кад је Тома видео Васкрслог Христа он је поверовао у Њега. Испрва није поверовао кад су му апостоли рекли да су видели Господа. Томе је рекао да не верује док не види. Вероватно да је на лицима апостола био још увек присутан страх. Апостол Тома је рекао да није видео радости, зато је рекао док не видим својим очима и не опипам својим рукама нећу веровати. А када је све то учинио и када му је Господ дозволио да види ране од клинова, рекао је сав срећан Господ мој и Бог мој. Тома је попут Марије Магдалине и апостола Петра исповедио да је Господ Васкрсао. Васкрсење Господа Хриса је најважнији догађај у историји рода људскога. Темељ наше вере је Васкрсење Христово и ту веру до краја проповедали и животом потврђивали свети апостоли зато су могли да нам пруже увереност да ли је Христос васкрсао или није и апостоли кажу да што очи наше видеше и што руке наше опипаше, тога вам проповедамо. Нама новозаветним хришћанима је много лакше да верујемо у Христа него старозаветним људима. Ми имамо доказе које нам оставише апостоли који су после васкрсења седели са Господом, јели са Њим, молили се. Шта треба више да сумњамо? Где сумња настаје? Онде где ослаби вера. Сумња је опасна болест. Кад човек умисли нешто и почне да сумња, то га води у духовну али и психичку болест. Сумња води човека, што кажу учени људи од науке, на психијатрију. Зато ми немамо потребе да сумњамо нарочито када је у питању наша вера, наша Црква, наши канони немамо потребе да сумњамо. Само треба појачати веру и вера ће нам открити оно што не можемо својим умом да разумемо и докучимо и својим очима видимо. Апостоли су били уплашени, они се још нису утврдили Духом Светим, на њих још није сишао Дух Свети, да их учврсти, управи. Они су били уплашени па су се поједини и разбежали када су Господа на Крст приковали. До промене код апостола је дошло од самог виђења Васкрслог Господа, од самог сусрета са Њим и од примања Духа Светога. А Дух Свети нас учи води и руководи. Зато апостол Павле каже Духа Божијега не гасите у себи. Када човек Духа Божијег угаси у себи, он је само спољашност. Као орах који споља има кору у нутра нема ништа. Ако немамо Духа Светога у нама се све гаси оно што нас води и приводи Христу. Најпре нам се гаси вера. А кад се угаси вера онда нам је све угашено. Ништа не видимо сем оно што видимо испред себе. вера нам говори да постоји Бог , да постоји загробни живот. Опет то једнино можемо схватити ако имамо веру. Зато Господ каже све је могуће ономе који верује. Ономе који има оне праве вере, Јеванђелске вере, чврсте вере, којом су веровали и апостоли и светитељи и хришћани вековима. Не маловерје или сујеверје. Већ вера, вера која је претворена у живот. Вера коју сведочимо својим животом. Шта вреди ако причамо на сва уста ако говоримо ја верујем, али без дела. Да ли постоји вера без дела или дела проистичу из вере? Или како каже апостол Јаков вера без дела је мртва. И ако добра дела чинимо али не чинимо на добар начин ради славе Божије, већ да би нас други хвалили, ми од таквих дела немамо никакве користи. Када је Дух Свети учврстио апостоле, они су постали неустрашиви, па су и живот свој дали за онога у кога верују. Ти апостоли се ничега нису бојали јер су знали да ће живети тек онда када свој живот предају ономе који има власт и над животом и над смрћу. Живот нам је дат да га чувамо и прихватимо као дар Божији. Дар који добијемо чувамо јер нам је дат из љубави и стављамо га да нам стоји пред очима да би смо гледајући тај дар видели онога кога волимо. Шта да кажемо за даром живота који се не може упоредити ни са каквим даром који човек може човеку да да. Али човек човеку може да да љубав. То је највећи дар. Истина је да због слабе вере човеку је тешко да прихвати да живот креће тек после смрти. Није лако поверовати у Васкрсење. Када имамо веру и потврду од апостола, Светих Отаца и Цркве, онда нема потребе да лутамо већ само да прихватимо оно што нам је даровано од Бога: вера, нада, љубав, Црква. Ако то чувамо нема разлога да се плашимо или двоумимо има ли живота после смрти. Црква, Јеванђеље и Свети Оцу врло јасно нам о томе говоре. Отуда, ако се детаљније удубимо баш у ово даншње Јеванђеље видимо да су апостоли били уплашени сабрани у једној соби. Због чега? Због онога што каже Јеванђеље страха ради јудејског. Тек они који су распели Христа када су чули да је Хрситос Васкрсао у њих је ушао страх, у њих је ушла сумња. Апостоли Петар и Јован који су отишли до гроба где је Христос сахрањен су срели Марију Магдалину која им каже да је видела Господа. У тој збуњености Христос улази у ту собу и то како Јеванђеље каже кроз затворена врата. И видевши их збуњене и уплашене Христос им каже Мир вам! Само кроз то им је рекао смирите се. Ево ја сам ту. Видите моје руке, моје ноге, моје ране од клинова. Неко би рекао волео бих и ја да видим и да опипам као апостол Тома. Рећи ћу касније зашто ми не можемо да видимо Христа сада овим нашим телесним очима. Овај моменат је врло важан где видимо да се Христос показао када је ушао не само као дух, већ и телом што опет сведочи да је васкрсао и телом. Он је телом био у гробу на велику суботу , а душом у аду. Зато што се брине о сваком човеку. Док Христос није Васкрсао, врата раја су била затворена, Зато Господ Исус Христос силази у пакао да избави праведнике. Да их награди за њихову праведност, за њихову љубав према Богу. Изводи их из ада и уводи их у рај. Ставши на средину и ракавши Мир вам, је оно што је уплашеном човеку било најпотребније. Уплашен човек постаје сталожен а у исто време разуман. Сталожен и разуман. Уплашен човек не може бити ни једно ни друго. како каже наш народ кога су змије уједале и гуштера се плаши. Данашње Јеванђеље нам казује како су апостоли казали апостолу Томи да су видели Господа. Он није био ту. Када је дошао казао је док не опипа неће веровати. Али то није била невера већ Божији промисао да управо неверје Томино милионе и милионе људи уверило у Васкрсење Христово. Зато ништа не бива без промисла Божијег. Неће Хрситос оставити апостола Тому, већ се јавља и каже му пружи руку, види да сам ја телом, види ране од клинова. Тома јекао Господ мој и Бог мој сав усхићен. Господ му каже када си видео онда си поверовао, благо онима који не видеше а повероваше. Данас ми кажемо да морамо да видимо Господа како би смо му веровали. Када ово изговармо требали би смо да имамо једно на уму. А то је ако наше срце не обузме вера нећемо моћи да верујемо чак и ако видимо телесним очима. И да видимо нећемо веровати. И то имамо пример у нашем народу. Ако не верујеш не тражи доказе у вери. Како нам је данас могуће позанти Бога? Могуће је једино ако будемо имали вере која једино води познању Бога. Вером ходимо а не знањем, говори нам апостол Павле. Бога не моћемо познати ни чулом вида ни додиром, ни слухом, зато што се Господ Вазнео. Он нас није оставио без наде. Оставио нам је Цркву своју као Тело своје. Он је непрестано у Цркви својој. Ако смо ми у Цркви Христовој онда смо и са Христом. Зато треба да верујемо. Оставио нам је Цркву своју у којој се он кроз љубав и заједничарење пројављује. Помолимо се Господу да нам отвори тај духовни вид који је много важнији од телесног вида. А има ли шта важније човеку од тога? Кад има вид човек може да види лице брата. Свети Оци кажу видех лице брата видех лице Бога. Има вид па могу да видим, да читам, али ако нам је телесни вид толико неопходан колико је тек онда онај духовни вид који отвара то блаженство да духом видимо Бога. Зато помолимо се Богу да нам помогне да будемо утврђени у вери. Постојани. Да се не колебамо. И кад падамо ако не изгубимо веру, вера ће нам увек говорити устани, имаш ради чега да устанеш. Да будемо утврђени у вери и да се сумња никада не усели у срце наше. Да би смо управо са апостолом Томом могли стално да говоримо Господ мој и Бог мој. Зато када се у било каквом стању нађемо и у невољама и у искушењима, знајте да нас Господ никада неће оставити ако ми Њега не оставимо. Зато је потребно да и ми изговарамо у сваком тренутку нашег живота Господ мој и Бог мој. Ако то будемо изговарали у сваком тренутку свог живота, онда ће се у нас уселити вера. Онда верујемо да је Господ са нама. Ако је Господ нама онда ко ће против нас? Када је Бог са човеком, човек је моћан, али ако човек нема Бога у себи чему се може надати? Ничему. Бог је са нама, Бог је у нама онолико колико га осећамо у себи и колико верујемо њему. Бог вас благословио!” била је поука верника Владике Јована.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов вернима. Старањем старешине храма Светог апостола Томе у Илићеву протојереја Владимира Ћировића и црквеноопштинског одбора, прослављање Томине недеље верног народа са својим Владиком је настављено Трпезом љубави.

протођакон Мирослав Василијевић