Беседећи на прочитано зачало из Јеванђеља од Јована, Владика је рекао да: „Одељак из данашњег Јеванђеља, толико је поучан да просто човек не може да се определи и каже да је ова реченица поучнија за нас од друге. Јер све што је Господ изговорио и све што је записано у Јеванђељу, заправо је учињено ради нас и нашег спасења. Зауставио бих се на овој првој реченици где је Христос рекао фарисејима да за суд дође у овај свет да виде они који не виде и да они који виде постану слепи. Ако гледамо у целини реченицу, могли би смо рећи да је ово парадоксално. Како то они који виде да постану слепи? На кога то Господ Мисли? На оне који мисле да својим људским видом могу да виде Бога. Да постану слепи они који о себи високо мисле. Ако мисле да су у овом животу много створили и да кроз богатство све виде. У ствари кроз све то они духовно ослепљују. Њима није важно да ли у њима постоји духовни вид и само мисле на телесни вид.
У овој реченици Господ нам открива тајну своје личности: Онај ко је духовно прогледао види оно што не виде телесне очи. Онај коме се отвори духовни вид, тај види Бога и Његову силу, осећа Његову моћ и присуство. Такав човек црпи од свемоћног Бога енергије и усељава их у своје биће и тада постаје моћан. Тада постаје славан, а не у ономе што је створио у овоме свету. Ко прогледа, за кога Гопсод каже да је дошао за оне који су слепи да прогледају? Прогледа ко Христа упозна као Сина Божијег. Ко спозна његово божанско порекло, карактер и божанска дела. Тај прогледа. Свети владика Николај је рекао да за човека нема ништа страшније када се за њега затворе телесне очи, а не отворе духовне. Или, због телесних очију он помрачује духовне очи и не види. У Јеванђељу се каже да се за мало даје све. Шта то треба да значи? За мало наше вере, жртве, подвига, љубави даје нам се све, односно Бог. Бог је све. И ко поверује у мало, Спаситељ му открива сву своју тајну. Човек не може да открије, сазна и види суштину Божију. Дакле коју тајну? Тајну да је Господ Исус Христос Син Божији. Ово подсећа на причу у којој је Господ даровао вид човеку који је рођен слеп. Јеврејске старешине му нису веровали и истерали су га из зборнице. Истераног и оздрављеног човека среће Христос и пита га да ли верује у Сина Божијега? Он каже ко је тај? Па, Онај који говори са тобом, који ти је вид вратио. Он каже верујем Господа и помози ми. Пазите каква дивна реченица. Другим речима помози ми Господе да верујем или као што су апостоли говорили, научи нас Господе да се молимо. Помози ми да ти верујем, да те видим, јер ако видим Бога у себи онда ћемо видети само оно што је добро лепо и красно, али ако не видимо Бога у себи, онда ћемо видети само оно што је ружно, па ћемо и о човеку говорити најгоре. Зато што се Бог није уселио у нас и није нас просветлио. Тајну коју Бог открива је тајна ко је Син Божији, као што овај слепац, одговара: “Видео си га и који говори са тобом он је.“ Господ говори са свима од нас кроз своје Јеванђеље. Он говори кроз Своју светлост, Бог говори кроз лишће кроз творевину, Бог говори кроз ваздух, кроз сву творевину и оваплоћењем кроз тело човечије. Кроз сву творевину Бог говори са нама. Само је важно да ли ми осећамо присуство Бога у себи и поред себе. Или нам је важнији човек који нам угађа. Који нас велича. Шта ћемо добити од њега сем лажну похвалу. Данас јесте, сутра није. Све се мења, само се Бог не мења. Бог је вечан. Бог говори са нама кроз нашу душу. Ако смо своју душу озидали само задовољствима овога света и хвалимо се својим делима, дато нам је ово или оно. А да ли нам је дат Бог. Бога не можемо да заменимо ни за шта. Чим смо опхрвани и оптерећени богатством, ту Бога нема. Сами себе заваравамо, јер смо оптерећени шта ћемо сутра. Господ каже доста је сваком дану зла своја. Можда ми и не дочекамо то сутра. Брини се за оно што ти је сад. Сад је дан спасења. Сутра можда неће бити тог времена. Зато нам треба да се трудимо да духовно прогледамо. Када је Господ излечио слепог човека, он је двоструко прогледао и телесно и духовно. Телесно када му је Спаситељ отворио телесне очи. Духовно када је прво угледао Бога пред собом. Када је поверовао у Њега и казао Он је Син Божији.
Телесни вид је најзначајнији за човека, али духовни је значајнији. Он се отвара вером, кроз веру. Кроз жељу да видимо Бога и да се сретнемо са Богом. Јер ако се човек не сретне са Богом, он не може духовно да прогледа. Са Богом се среће кроз веру, добра дела и смирење. Прогледали су сви они који су поверовали у Христа као Сина Божијег а слепи су сви они који не повероваше. Вера није нешто лично, већ је то заједницом Црква, то је вера. Зато све треба да проверавамо Црквом. Веру и живот треба да проверавамо Црквом. Спаситељ је донео људима безброј божанских чињеница, сведочанстава, дела, доказа, па и апостоли су говорили да оно што очи њихове видеше и руке опипаше, тога вам Бога проповедамо. Све нам је Бог донео и поред свега људи када неће да поверују онда ти људи постају слепи, јер не виде више ништа од онога што је овде. Па зар је човек само за то створен? Треба то што смо овде искористимо за своје спасење. Да ли остављамо за собом добра дела. Дела остају иза нас. Делима ћемо се оправдати или осудити. Али та дела треба да проверавамо Црквом и Јеванђељем. За духовно слепе људе духовни вид ништа не значи. За њих значи само да једу и пију, али тре им нешто од чега ће живети у вечности. Треба нам ова храма земаљска, али треба нам и духовна храна за живот вечни. Христос, Јеванђеље, покајање, добра дела, причешће. Да би се сјединили са Господом Исусом Христом. Људи који другачије схватају веру, сами себе осуђују на вечну муку. За човечије биће вечна мука је живот без Бога. То је вечна мука. Живот против Бога. Кроз дела и смирење треба да пројављујемо веру у Бога. Тада Господ награђује нашу веру ако је потврђујемо дели. Покажи ми веру без дела, а ја ћу ти показати дела из вере моје. Потребна нам је вера коју треба да пројављујемо делима. Онда ће на Господ Христос кроз дела која треба да прати смирење даровати духовни вид. Када се отвори духовни вид то је као да неко испред вас склони дебели зид. Тада ћемо знати и видети да нам све то Бог нуди у изобиљу. О што ми не видимо духовно и не примамо то изобиље, па јел Бог крив? Па није! Зато се људи грабе за ово овде уместо за оно горе. Понављајмо у себи речи слепца: верујем Господе и помози мом неверју. Нека нам Господ помогне да мало радимо и на духовном прогледавању да не останемо слепи и да нас Господ не сврстава у оне за које је казао да очи имају и уши не чују. Да отворимо и очи и уши да чујемо Бога, а онда ћемо мање чути себе. Нека нам Господ помогне да отворимо духовне очи и сагледамо себе из унутра.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након причешћа верних Владика Јован је вернима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.
протођакон Мирослав Василијевић
