После прочитаних Јевнђелских речи, владика се беседом обратио верном народу:

“Христос васкрсе, браћо и сестре, Поука данашњег Јеванђеља које смо чули јесте да је наша душа, наш живот и цело наше биће у рукама Божијим. Зато Гопспод у данашњем Јеванђељу каже да Он има власт живот да сачува и живот да узме. Бог нам је дао живот. Он има право и да га узме. Нема право нико да узоима оно што никоме није дао. Христос је рекао: “Отац мој љуби ме јер ја живот свој полажем да га опет узме”.

Пазите! Живот свој Господ Христос је положио за нас да би нас спасио и зато Он, управо, има право да наш живот узме када Он хоће. Јер ми не долазимо на овај свет по некој нашој вољи или неком нашем избору него по промислу Божијем. И промисао је Божији тај до када ћемо ми, у овом свету, живети, али је зато човеково увек да стражи над собом. Целокупни подвиг богочовеков је заснован на Његовом бескрајном човекољубљу.Само онај који има толико велику љубав може свој живот да да за другога. Онај који нема ту праву љубав већ ону сентименталну, неће дати живот свој за другога. Све што је Христово то је бескрајно, блиско, брисно и мило људском бићу и једино се може љубављу сазнати и схватити. Љубав, вера и нада је нешто што је неодвојиво као Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. Господ наш Исус Христос је једини човекољубац и једино Он нас љуби много више него што ми то и осећамо. У Светом Писму је речено да Он нас заволе пре него што ми заволесмо Њега. Једини је човекољубац зато што је из љубави постао човек и собом уништио у човеку грех и смрт, два највећа човекова непријатеља.

Све је то, браћо и сестре, богочовек учинио и извршио својим човекољубљем да би у људима пробудио и изазвао богољубље. Јер без богољубља нема човекољубља. Без човекољубља нема ни богољубља. А све ово би требало да значи да на љубав Божију треба одговорити нашом љубављу. Кад Бог толико воли човека, човек је онда дрзак ако не одговори на Његову љубав. Када је Он жртвовао себе па зашто ја, бар мало, не учиним да узвратим за сва она добра која нам Бог даје. А Бог нам даје много више него што ми знамо. Даје нам сто хиљада пута више него што заслужујемо. Зато се и каже: “За бадава сте добили за бадава и дајте”. Све смо ми незаслужено добили, а човек увек мисли да заслужује. Син Божији полаже душу своју за сав род људски и за свакога човека. Бог није дошао да спасе једног човека или један народ. Он је призвао све народе, а да ли се сви одазивају то је одговорност на народима. Да ли се сваки човек одазива на позив Божији то је његово питање. Бог је позвао и ми не можемо да се изговарамо да није било призива. Сви смо призвани и баш зато је потребно, браћо и сестре, да ми тај призив оправдамо животом. Призвао нас је Бог из небића у биће. Човек је постао небиће када је погрешио и престао да слуша Бога. Бог долази да га поново врати у биће. Има ли веће радости за човека. Зато Он каже да има право да душу своју положи и да душу узме. Где то да положи душу? Полаже у смрт да би разрушио њоме смрт и опет је вратио себи. “Смрћу смрт уништи” тако певамо ових дана. Зар то није, опет, позив човеку да се радује. Бог је уништио смрт али човек када не ради на свом спасењу умртвљује себе и своју душу.

Господ наш Исус Христос улази у сваку нашу душу, у сваки наш пакао да би нас отуда извукао. Зато се каже: “Ти си Бог који је сишао у Ад и његовом душом избавио све друге душе у Аду”. Извео је нашу душу Бог из пакла. Е сад, да ли ми нашу душу држимо у свом унутрашњем паклу то је до нас. У нама је или рај или пакао. Зависи од нашег избора. Као богочовек, први је и једини, Господ наш Исус Христос је најзагонетнија појава у роду људскоме јер ум људски не може у потпуности да схвати суштину Божију. Као савршени Бог и савршени човек, Он је опет необјашњив у потпуности за наше ограничено схватање. Бог нам је открио себе онолико колико је нама потребно за наше спасење. Још у Старом Завету је речено: “Не може човек видети Бога и остати жив”. Бог је у таквој светлости али нам је дао ту светлост да се просвећујемо и освећујемо њоме. Зато светлост Христова обасјава сваког човека који долази на свет. Да ли ми дозвољавамо да нас светлост Христова обасјава да би светлели и себи и другима или ми ту светлост Божију затамњујемо својом гордошћу, сујету, својим егом. Дакле Бог је необјашњив за људе јер су људи несавршена бића. Само је Бог савршено биће и човек је позван да се усавршава у Њему. То је његов задатак. “Усавршавајте се до пуноће раста Христовога” каже Јеванђеље. То нам је императив. Божије се познаје једино Богом. Ко Богом живи он и расте у постепеном разумевању и схватању Бога. Јеврејски народ није могао да схвати Христа па је зато говорио: “Докле ћеш мучити душе наше?” Душа је њихова такође боголика. И у незнабошца је душа боголика само што он својим незнабоштвом своју душу још више поробљава. Она (душа) је богочежњива, чезне за Богом и зато су и душе јеврејског народа биле мучене питањима да им каже Христос да ли је Он Бог јер нису веровале у Христа. Нису Христа схватили као Спаситеља и Месију него су очекивали Христа као неког ко ће их избавити из Римског ропства.

Проблем Христа обухвата све главне проблеме људског сазнања и то значи проблем греха и врлине, проблем живота и смрти. Проблем Бога и човека. Христос и јесте Спаситељ и Месија зато што решава све наше проблеме. Зато треба да верујемо у Бога и да знамо како те своје проблеме да предамо Богу. У смирењу и кроз веру да кажемо – Господе, ево ти мојих мисли, ја не могу да управљам њима. Ево ти моје срце, не могу да га обуздам. Не могу да обуздам себе и своју сујету. Човек некако стално мисли да може са својом сујетом све да реши. Не може. Наш народ лепо то говори: “Без Бога ни преко прага”. Бог хоће да реши све наше проблеме али ми треба да желимо да нам Бог помогне. Он је проблем живота и смрти решио својим васкрсењем, а проблем добра и зла Господ је решио остварујући у свом животу непрекидно савршено божанско добро. Човек може бити добар и јесте добар и хвала Богу што имамо праведних и добрих људи. Да немамо добрих и праведних људи не би ни нас било. Бог ради праведника држи и нас грешнике. Зато треба да се потрудимо да Христом живимо да би Христа спознали, а са Њим спознали да је Бог највеће и најзначајније наше добро.

Да схватимо да немамо власт над животом. Да живот није у нашим рукама већ у рукама Божијим али треба да увек будемо спремни да дочекамо Госпиода. Он је ту само треба проверити да ли је Бог у нама и са нама и да ли је Бог око нас. Неко мора бити у нама и око нас. Или смо окружени добрим људима или, на жалост, злим људима. Бог од нас жели спасење. Кад је дао себе за нас Он хоће да нас спасе зашто човек да се не потруди. Зашто човек не пожели, ако ништа друго, а онда ће Бог нашој жељи дати моћ, силу и снагу .Морамо схватити и разумети шта је важније од важнијег, а нема ништа важнијег од живота, нема ништа важније од Бога и спасења. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић