После прочитаног Јевнђеља од Јована, владика се беседом обратио верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, кад год читамо Свето Писмо приметићемо да се највише гиовори о љубави Божијој према човеку, а исто тако и да човек на љубав Божију треба да одговори својом љубављу. Заиста је у прави Свети апостол и јеванђелист Јован када је хтео да опише шта је Бог рекавши да је Бог љубав. Човек је тек онда човек када је љубав. Љубав се даје и за ту љубав се ништа не очекује да се узврати. Јер ако љубав дајемо и очекујемо да нам неко одговори на то онда губимо све. Љубав је најдужа молитва. Човек је љубав када је у љубави са Богом и једни са другима. Јер шта је човек него слика љубави Божије. Ако је Бог љубав, а јесте, онда је човек, који је створен из љубави, позван да буде та слика Божија односно слика љубави Божије. Мржња стоји насупрот љубави и гледа како да љубав искорени зато што зна да ће љубав победити. Да ће љубав изагнати мржњу. Као што знамо и учи нас Јеванђеље да ће и зло на крају бити побеђено. Мржња човека у гроб сатире, кажу Свети Оци, а љубав га васкрсава. Ако је у човековом срцу мржња не може да воли никога и лаже кад каже да воли Бога. Свети Јован је то лепо објаснио рекавши – Како можеш да волиш Бога кога не видиш, а мрзиш икону Божију, слику Божију, мрзиш човека. Да би кроз љубав добили награду треба да се сетимо и оних јеванђелских Христових речи које кажу: “ Ако имаш нешто на некога, а дођеш у храм да принесеш дар, остави то иза врата храма и иди се прво помири па тек онда дођи да принесеш тај дар. “ А ми кад год улазимо у храм на богослужења, посебно кад долазимо на Свету Литургију, ми у ставри приносимо себе. Приносимо себе, онакви какви јесмо. Треба да проверимо, браћо и сестре, шта је то у нама. Да ли у нама преовлађује љубав или мржња. Човек када воли жртвоваће се за другу особу, за другог човека и то да уопште не размишља докле треба да се жртвује већ се цео жртвује зато што љубав облива и онога човека у коме постоји мржња. Духовна љубав је тако силна да она никада не уступа ничему већ увек влада душом онога који љуби и не допушта да је победе никакве невоље и муке. Знак истинске јеванђелске љубави према људима јесте веселити се њиховом спасењу али је исто љубав да тугујемо кад видимо кад човек пропада, кад човек тоне. Зато каже Апостол Павле – Са радоснима се радујте, а са тужнима тугујте. Једино та љубав може да осети и радост другога али и бол и тугу другога. Ако не волимо некога нећемо ни осетити његову тугу и његову патњу. Морамо и то да знамо да смо одговорни и за уздизање другог човека али смо исто тако одговорни и за онога који пада. Да би се човек молио за некога треба да воли. Христос каже да љубимо и непријатеље своје. То је виши ниво духовности. Некако ми људи не можемо у потпуности да волимо и оне који нас воле а камо ли некако да волимо некога ко нас мрзи. Ту треба победити себе тако што ћу на његову мржњу да одговорим љубављу. Љубављу се постиже не само тајна Бога и бесмртност душе него и свакога створења уопште. Сваки, колико може, а може онолико колико хоће. То је у ствари мера љубави. Да даје себе за другога. Најбољи пример је Господ наш Исус Христос. Он је себе дао за нас због љубави. Бог воли све што је створио, а посебно воли човека јер је човек икона и слика Божија. Е сад, Бог је дао себе. Дошао је из љубави на овај свет, родио се. Шта је Он трпео за време овоземаљског живота и од кога? Од оних ради којих је и дошао да их спасе. Ти људи нису осетили љубав Божију већ су на љубав Божију одговорили мржњом. Тукли га, пљували га, понижавали и на крају распели на крсту. Видите шта може да се изроди из мржње. Да се изроди човек у крволочну животињу. Опет можемо да видимо у шта човек израста када је у љубави. Када осети да га Бог воли и када осети да му Бог на љубав његову узвраћа. Љубав се рађа из молитве и у исто време расте растом молитве. Љубав Христова је претежнија од свакога знања и зато ће Апостол Павле казати – Знање надима, а љубав изграђује. Значи љубав је изнад сваког знања јер даје души таква блага, такве радости, таква блаженства о којима никакво знање не може ни слутити а камо ли пронаћи. Љубав Божија је толико велика да надомешћује недостатке сваке друге љубави. Зато Господ у данашњем Јеванђељу и каже – Ово вам заповедам да љубите један другога. То је заповест, а онај човек који испуњава заповести, њега Бог воли. Њега ће Бог наградити што испуњава заповести. Волети другога не можемо док се не одрекнемо свог ега, сујете и сами себе. Зато у молитви на богослужењу чујемо – Сами себе и једни друге да Христу Богу предајемо. Ако се предамо Богу онда ћемо стално осећати љубав Божију. Кад човек живи и осећа љубав он је у радости. Ми се препознајемо као народ Божији само ако имамо љубави међу собом, . Христос каже – Онај који ме љуби он ће заповести моје да извршава. Све што чинимо у животу треба да чинимо из љубави. Све што нам се каже, што нам се предложи да то радимо из љубави, а не зато што ми је то неко рекао. Ако то радиш из љубави награду ћеш добити али ако радиш само зато што мораш да испуниш што ти је неко наредио или рекао, испунићеш то. Намучићеш се, урадићеш али нећеш добити награду. Зато што си то радио што мислиш да мораш да урадиш, а не из љубави.

Нека нам Господ Бог помогне да узрастамо у љубави. Љубав треба заслужити јер је љубав дар Божији као што је и вера дар Божији. Све нам је дар Божији. И Литургија коју данас служимо је дар Божији. Дар је Божији што смо ми данас осванули живи, а могли смо да не осванемо. Зато човек треба да буде захвалан Богу за његове дарове и да узвраћа на дарове Божије и то да воли Бога и да воли човека. Можемо се ми и наљутити на другога. Људи смо. Слаби смо. Али не смемо да имамо мржње. Ако дођемо у ту мржњу онда ће се испуњавати оне Христове речи да ћр људи из мржње зло чинити, а мислити да добро чине зато што све то није заквашено и засољено љубављу Божијом. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић