За певницом су појали игуманија мати Атанастасија са својим сестринством, као и друштво „Српски православни појци“ из Београда.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован је произнео беседу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре! Свети апостол Павле, када је проповедао Јеванђеље Христово, било то по градовима или по околним местима, увек је говорио: „Ја вас Јеванђељем родих“. Дакле, апостол жели да стави до знања да он није божанство, већ да жели да дарује Господа којег има у себи. На једном месту, проповедајући Коринћанима, рекао је: „Вама напомињем, браћо, јеванђеље које вам проповедах, које и примисте, у коме и стојите“ (1Кор 15, 1). Дакле, он је утврђивао народ у Јеванђељу Христовом. Народ није везивао за себе као што то данас поједини „духовници“ раде, већ за Христа. За себе каже да је нико и ништа. „Ја, који сам некада гонио Христа и хришћане, како могу некога за себе да вежем“? Заиста, апостол Павле је ревносно проповедао Јеванђеље, али не само речима. Он се више трудио да примером својим покаже да управо живи тим речима.
Христово Јеванђеље је радост нашег спасења. Зато је оно блага и радосна вест. Ако стојимо у њему и живимо њиме, онда ћемо схватити смисао живота – и овога и онога света, као и саме тајне оба света. Та тајна се једино може објаснити Јеванђељем. Ако човек живи према Христовим речима, његово биће обузима радост. Када човек живи Јеванђељем, онда он много лакше решава своје недоумице. Такође, тада се човек труди да из себе избаци гордост, сујету, охолост и саможивост. Све то човек лако постиже, јер му управо Јеванђеље каже шта треба да ради. Зато је у Јеванђељу садржан смисао нашег живота.
Јеванђеље није само нека обична књига и не смемо је тако читати. Она је књига над књигама и наука над наукама. Може човек савладати не знам какве науке, али ако није завирио у науку Јеванђеља, те му науке ништа неће помоћи да се спасу. Свака наука, све оно што научимо у животу, а да нас не приводи Христу, води нас у пропаст. Тада почињемо да се гордимо ониме што знамо – другим речима, знање почиње да нас надима. Ако нисмо окусили сласт Јеванђеља, све остало постаје горчина. То не значи да не треба изучавати друге науке. Напротив! Једино је потребно да их усмеримо према Јеванђељу. Постојао је један човек који је завршио велике школе, па су га питали ко му је највише помогао у томе, а он је одговорио: „Крило моје неписмене мајке, која ми је говорила о Христу, Јеванђељу и о Цркви“. Такве мајке говоре шта је Литургија, иако су неписмене. Када човек живи по Јеванђељу, онда се отварају духовни видици. Сами апостоли су били неписмени људи, најобичнији рибари, али погледајте шта су проповедали! Међутим, они су то могли, јер су живели у складу са Христовом науком.
Браћо и сестре, спасење у свему зависи од Спаситеља, као што творевина зависи од творца. Без личности Спаситељеве нема спасења. Христос даје могућност да се спасење оствари. Ми не можемо својим трудом – подвигом и молитвом – да остваримо спасење. Потребна нам је благодат Божија. Јеванђеље јесу испружене руке Христове. Спаситељ чека да се ми ухватимо за његову руку. Ако се не ухватимо за Његову руку, онда се хватамо за саме себе. Тада крећемо да говоримо о себи узвишене речи, иако их не заслужујемо. Човек се за нечију руку мора држати. Спасење је подвиг у коме се човек целим својим бићем прилагођава Спаситељу. Све ствари и дела у свом животу усмерава ка Христу. Господ није рекао да је благо ономе који научи, већ који научи и испуни. Протестанти данас се итекако труде, па науче цело Јеванђеље напамет. Али шта то вреди када га не испуњавају? Ако научимо, онда га испунимо, да не останемо недовршени.
Спасење је облачење у Христа. На крштењу певамо: „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“. Жеља да се Јеванђеље прилагоди људским схватањима јесте убиствена. Тада Јеванђеље престаје да постоји. Када човек хоће Бога да прилагоди себи, а не себе Богу, онда ту нема спасења. Исто је са Црквом, са Христом... Када се тако опходимо, онда се одвајамо од спасења и срљамо у пропаст. Када Јеванђеље желимо да сведемо на човека и да га претворимо у морално, научно-философско учење, онда човек као личност губи вредност. Зато апостол Павле каже: „Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности“ (2Тим 3, 16).
Зашто све ово говорим? Данас прослављамо Светог Јована Шангајског и Санфранциског чудотворца. Овај свети човек је сав био у погружен у Јеванђеље. Зато га је Бог обдарио даром чудотворства. Он је велики чудотворац и велики угодик Божији. Његове свете мошти почивају у његовој задужбини у Сан Франциску. Браћо и сестре, тамо се свакодневно догађају чудеса. Имао сам благослов Божији да се својим очима уверим у његово чудотворство и да га осетим. Када год ми је, као епископу западноамеричком или, пак, као човеку хришћанину, било тешко, пронашао бих превоз и отишао бих до његових светих моштију. Сасвим другачији бих излазио из те Цркве. Све ово што сам рекао о Јеванђељу, односи се и на Светог Јована. Његов животни пут је био улазан пут – пут благодати Божије према небеским висинама. На њега се односе речи из Јеванђеља да је Пастир Добри. Живео је у времену када је међу људима владала млакост и малаксалост. Свети Јован Богослов каже: „Пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Отк 3, 16). Млак човек је неопредељен човек. Он нема снаге да се ухвати у коштац са животом, нема снаге да приђе Христу и остаје да се мучи.
Зато, браћо и сестре, ми имамо Христа, Јеванђеље, Цркву, Светитеље и угоднике Божије. Угледајмо се на њих! Предуслов за то јесте поштовање њихових светих ликова. Нама су потребне угодника Божијих, али и једни других овде на земљи. У Јеванђељу своји да је „много моћна усрдна молитва праведника“ (Јак 5, 16). Такве су молитве Светог Јована Санфранциског. Ако заволимо молитву, онда ћемо живети по њој. Потребно је да заволимо Бога, јер без те љубави не може да осети да Бог жели да спасе сваког човека. Љубав Божија се излива на све нас. Нека нам молитве светитеља помогну да нам Господ дарује мир унутар нас, али и са свима осталима око нас. Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
По окончању Свете Литургије, у конаку манастира Дивостина, уприличена је трпеза љубави трудом и љубаву игуманије мати Анастасије, њеног сестринства и бројних поклоника ове крагујевачке обитељи.
Лазар Марјановић