У својој беседи, владика је тумачио прочитану перикопу из Јеванђеља где је нагласио значај Светог Јована Крститеља и његових родитеља Захарија и Јелисавете.

Епископ Јован је у својој беседи рекао следеће:

"У име Оца и Сина и Светога Духа!

Срећан празник браћо и сесте, срећна слава овом храму, срећна слава ктитору овога храма, нашем брату Драгану и његовој породици који су нам саградили ову предивну Цркву да се у њој састајемо и у њој Богу молимо, да се у њој виђамо једни са другима, да у њој сагледамо лице другога човека како бисмо кроз другога човека сагледали и себе. Давно су Свети Оци рекли да кад видимо лице брата свога, видимо лик Бога. Тиме хоће да нам каже да је у сваком човеку лик Божији и да, заправо, у сваком човеку, у његовом лику треба да видимо Бога.

Ако видимо Бога у другом човеку онда ћемо видети и себе у другом човеку и онда ћемо сагледати себе и што је најважније онда ћемо и признати себи себе. Данас као што знате прослављамо празник Рођења Светог Јована Крститеља и Претече Господњег – човека за кога је сам Господ Спаситељ рекао да је највећи од рођених међу женама. И заиста, после Пресвете Богородице на треће место после Свете Тројице и Богородице треће место заузима Свети Јован Крститељ. У чему се заправо састоји величина Светог Пророка и Крститеља Јована? Прво, његова величина се састоји у светом и праведном животу. Друго, његова величина се сагледава у божанској улози коју му је Бог наменио и пре његовог рођења, а то је да припреми пут, боље речено да припреми народ за долазак Спаситеља у овај свет, за долазак Месије у овај свет. Народ је знао за обећање које је дато још првом човеку у рају да ће Спаситељ доћи. Али је време чинило своје, па су многи и заборавили, али су зато били пророци и праведници који су подсећали народ за долазак Христов и тако очували веру у народу за долазак Христов.

Браћо и сестре, та његова улога је била да припреми пут Господњи и да буде глас вапијућег у пустињи. Којој то пустињи? Пустињи народа који је заборавио своје достојанство. У пустињи народа који је почео да губи веру, али не до краја. Дакле, тај вапијући у пустињи да припреми управо душе људске за долазак Спаситеља у овај свет. Како је то Свети Јован припремао народ за долазак Христов? Покајањем. Његова прва беседа је била: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. И гле чуда, прва проповед Господа нашег Исуса Христа после његовог крштења на реци Јордану, била је иста почетна као и Јованова: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. Шта би то дакле било покајање браћо и сестре? Покајање како нас уче Црква и Свети Оци је преумљење, промена ума човековога – ума човековога који зна да лута, који зна да блуди. Ако човек свој пут не управља ка правом смеру.

Међутим, на који начин ћемо променити ум? На добро. Ако је ум човеков обузет злим речима и мислима, онда је потребно да га промени на добро. Заправо, покајање још и значи преображавање себе у бољега човека. Неко ће помислити: „Ја сам добар, не треба ми да будем бољи“. Никад добра много браћо и сестре! А зла – и једна је кап не много него премного. Дакле, изопачени ум до те мере да буде глув и слеп да чинећи зло, убеђује себе да чини добро. Зато и Христос каже у Јеванђељу: ,,Доћи ће време када ће вас људи убијати и мислити да добро чине“. Пазите шта значи када не водимо рачуна где нам то ум блуди, за чим блуди, а мора за нечим да чезне. Али, ако га усмеримо ка добру, он ће ка добру и да иде и тако ће бити облагорођен наш ум, оплемењен наш ум. А када је наш ум оплемењен и облагорођен онда ће такав човек да оплемењује не само себе него и својом добротом оплемењивати и оне друге који су око њега.

Дакле, браћо и сестре, покајање још значи покајати се наћи себе пред Богом и пред својом савешћу. Боље речено, суочити се са Богом и суочити се својом савешћу. Зашто савешћу? Па савест у човеку која му је дата још од рођења, она му је његова опомена, и ако човек није успавао своју савест увек ће га опомињати када чини зло уколико то човек осећа наравно, али исто тако ће га савест опомињати да чини добро, да се радује што чини добро. Дакле, савест ће га већ тад некад опоменути, али савест зна и да нас изобличи. Шта каже наш народ? Ја волим увек те народне изреке. Наш народ каже: ,,Савест је наш неумитни судија“. Не можемо га подмитити, човека можемо подмитити али савести уколико није успавана у нама, она ће нас стално опомињати: Не! Немој чинити то јер није добро! Не иди тамо, потонућеш, пропашћеш! Зато је човеку потребно да он чува своју савест у чистоти. Дакле, браћо и сестре, тако ћемо и постати бољи људи и савест ће нас увек опомињати.

Но ово кад кажем, то не значи да се ми сад морамо плашити Бога. Бог је Љубав. Бог гледа на нас, Он зна шта смо ми урадили и шта ћемо урадити, али Бог је љубав, Он гледа на човека не би ли човек видео тај Божији поглед на њему и тргао се да не чини оно што не треба. Зато је Црква, браћо и сестре, прихватила науку Христову, науку љубави. А насупрот љубави знамо шта стоји, стоји мржња. Љубав проповеда љубав. О Љубави се не може проповедати, о љубави не можемо говорити, можемо, али без ефекта да тако кажем ако се не живи у љубави. Зато је речено у Светом Писму: ,,Све ће проћи и вера ће нестати и нада ће нестати“. Коме више да се надам јер сам са Оним који је моја нада. И вера и нада ће проћи али љубав неће никада проћи. Дакле, љубав окреће људе према другима, човека према другима. Она проповеда достојанство човека. Бити човек, то је нешто достојанствено, то је нешто узвишено али бити прави човек а не получовек него прави човек онакав каквим га је Бог створио. Прави човек је добар човек. А ко је добар¬? Људи могу бити добри, али нико није тако добар као Бог. А кад је човек добар онда он личи на Бога и он заиста из те љубави и чини добро према другоме.

Дакле, браћо и сестре, рекох достојанствено је бити човек. Љубав није када човек гура друге да би истакао себе. Дакле, човек је онолико велики колико другога осећа у себи и колико себе види у другоме. Христос нам говори да не чинимо другоме оно што не желиш да други теби чине. Ето, када би се хришћани само те једне Христове реченице држали, зар не би била радост међу људима. Зар би било неслоге у породици, да ли би било неслоге у селу, у држави, у Цркви? Не би! Јер треба да пођемо од себе ка другоме и од другога да пођемо ка себи. Ето, браћо и сестре, то је потребно свима нама, потребно је да све ово знамо и да се тако и понашамо као људи са достојанством, да се човек увек осећа окружен људима. То је страшно стање, то је себичност, то је саможивост, то је гордост, то је сујета. Дакле, важно је да осетимо да видимо сваког другог човека као брата, а не да га гледамо као непријатеља. Јер иако најбољег човека гледамо као непријатеља онда ћемо се и ми уверити да тако кажем да је он непријатељ. Значи ти си направио човека на непријатеља који уопште теби није непријатељ. И у суштини, човек, по мојој скромној процени, нема пуно непријатеља уколико их не измисли.

Човек има три највећа непријатеља, а то је његов грех, то је смрт и то је, браћо и сестре изгубити веру. Дакле, браћо и сестре, наша Црква поред овог празника Рођења Светог Јована слави његове праведне родитеље, Захарију и Јелисавету. Они су управо својом праведношћу и молитвом измолили од Бога пород. Зато су они у великој старости, како учи данашње Јеванђеље. Бог им је подарио дете и тиме су ови предивни родитељи показали да треба да се молимо за децу своју. Треба да се молимо за своју породицу, не само да нам Бог дарује живо и здраво дете, већ да то дете буде благочестиво. Да то дете буде благоверно дете, буде достојно живота, достојанства човека. Браћо и сестре, све буде и прође - и здравље и живот, и имање и титуле и положај – све то пролази, али само остаје честитост.

Остаје светост уколико човек светли својом светлошћу изнутра. Зато Јеванђеље каже: „Тако да се светли светлост ваша пред људима и да људи виде ваша добра дела и да прославе Господа вашега који је на небесима“. Дакле, браћо и сестре, највећа радост Захарије и Јелисавете јесте што се плод њихове молитве – Свети Јован – удостојио да буде Претеча доласка нашега Господа Исуса Христа. Највећа радост сваког родитеља треба да буде светост његовог потомства. Ми Срби имамо безброј таквих примера у нашој историји. Нажалост, ми живимо у једном времену када су односи деце и родитеља често поремећени, када деца устају на родитеље и када родитељи устају на децу.

Браћо и сестре, апостол Павле говори о овом проблему и каже да ће деца бити непокорна својим родитељима. То не значи браћо и сестре да ми можда у свему да прихватамо све оно што нам родитељи кажу, поготово када родитељи имају неправилан став. Тада и не треба да се сложимо. Али не смемо ни тада да престанемо да волимо и поштујемо своје родитеље, јер да није било њих не би било ни нас. Поштовање не смемо да ускратимо на првом месту према родитељима а онда једни према другима. Браћо и сестре, дужни смо да поштујемо друге ако хоћемо да нас неко поштује. Не можемо да тражимо од другога оно што ми другима не дајемо. Ми имамо право да тражимо од другога само оно што другоме дајемо. Ако му дајемо љубав, имамо и право љубав да тражимо али ако дајемо зло онда знамо да ће нам зло и вратити. Дакле, ако се деси да их некада повредимо, те наше родитеље, треба да клекнемо у знак поштовања, да им пољубимо руке и да им тражимо ту узвишену реч опрости. Никада човек не личи на Бога толико када смогне снаге да каже: ,,Опрости ми Боже и брате и сестро, опрости ми, опростите ми родитељи...“ Тада човек највише личи на Бога. Свети Апостол Павле каже, говорећи у односу деце и родитеља: Пазите родитељи да не размажавате своју децу.“ Дакле да не размажавају своју децу већ да их уче врлинама, јеванђелским врлинама браћо и сестре и доброти баш онако како су били управо праведни Свети Захарије и Јелисавета, родитељи Светога Јована.

Нека нас Господ прати, нека нам молитве Светог Јована, Светога пророка Захарија и Јелисавете помогну да више посветимо пажње породици. Породица нам је растављена, а Свети Апостол Павле породицу назива малом Црквом јер ако нам је породица здрава онда ће нам здрава бити и Црква, и држава – све ће нам бити здраво. Зато треба да имамо ред и поредак. Док сам био у Студеници, један монах ми је говорио о важности чувања реда. Тада сам му одговорио: “Оче Симо, ви сте чували ред овде. Зашто сада ја?” “Јесте”, каже, “али не заборави да се ред може врло брзо претворити у неред. Али знај и ово, да је и најгори ред бољи је од нереда”. Нека нам то буде пример и поука данашњег Јеванђеља. Нека је срећна слава овога храма, срећна слава ктитору и његовој породици и свима другима који славе Светог Јована и који призивају Светог Јована у молитви да им Бог и Свети Јован помогну.

Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, Епископ шумадијски Господин Јован одликовао је господина Драгана Марковића највећим одликовањем Шумадијске епархије - Орденом Крагујевачких новомученика првог степена и том приликом је истакао труд господина Марковића уложен ради очувања Цркве, породице и српске државе.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Обраћање господина Драгана Марковића - Палме

Епископ Јован пресекао је славски колач г. Драгану Марковићу и свештенику Срђану Дангузовићу, а затим је заједно са свештенством и верним народом благодарење наставио у оквиру припремљене трпезе љубави.