После прочитаног Јеванђелског зачала о помазању Христовом од жене грешнице у кући Симона фарисеја, преосвећени владика се обратио беседом верном народу:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам говори о томе како је Господ Исус Христос био позван и одсео у кући код једног Симона фарисеја. Једна жена, која је трагала за Христом и желела да се сретне са Њим да би је Христос помиловао и опростио грехе, стала позади ногу Његових плачући и косом својом отирала ноге Господа нашег Исуса Христа, и што је најважније, миром помазиваше ноге Његове. Овај свети чин би требао да подсети и нас да тражимо Бога и да се сретнемо са Њим. Да дамо Богу оно што можемо да му дамо јер знамо да ће нам Бог, за све оно што му дајемо стоструко вратити. Чули смо да је ова жена била грешница. И јесте била али, знате, кад се грешност приближи безгрешноме онда тај грешник добија опроштај грехова али када се приближимо онако као што се ова жена приближила Христу. Такође видимо и чули смо како је на овај чин жене Симон негодовао рекавши: “ Да је Христос пророк знао би каква га се жена дотиче, јер је грешница”. Овде можемо да видимо још један поучан чин, а то је да жена не одговара и не буни се што је Симон назвао грешницом нити одговара Христос на Симоново размишљање већ каже: “ Симоне, имам ти нешто рећи. Два човека била су дужници своме господару. Један је био дужан педесет динара, а други пет стотина динара. Пошто нису имали да му врате господар им је опростио. Шта мислиш Симоне, који ће од ове двојице да више воли господара? Симон логично закључује и каже: Онај коме је више опростио. Дакле, браћо и сестре, окрену се Господ према жени и рече: Опраштају ти се греси твоји за велику љубав коју си имала према мени”. Данашње Јеванђеље говори о две врло важне хришћанске врлине. Говори о вери и о љубави. О љубави која опрашта све до краја, не мало. Из овог поучног примера видимо да примљени опроштај је жени још више расцветао њену душу и срце да још више и више воли Господа. Овде се можемо поучити да, управо, љубав предходи праштању и обрнуто. То је просто неодвојиво. Кад човек стекне ове две врлине он све више и више чезне за Богом. Све више и више жели да буде уз Бога и смести Бога у себе. Блажена је ова грешница јер је нашла оно што је њој било најпотребније. Нашла је Онога који јој може грехе опростити. Зато је у нашем животу врло важно да дође до сусрета тебе и мене са Богом. Јер од сусрета зависи однос мој према Богу, и не само према Богу него од сусрета са Богом зависи и мој однос сретања и сусретања једних са другима. Морамо једно знати, Бог нас воли. Баш зато што знамо да нас Бог воли ми трба да одговоримо на Његову љубав. Христос воли подједнако сваког човека. И грешника и праведника. То је љубав Божија браћо и сестре, није то она наша људска љубав – овога ћу да волим више, овога мање, зависно шта ми је тај човек учинио. Видите, Бог ову грешницу прима и што је најважније, опрашта јој грехе. Она је достигла оно што је желела. Да се сретне са Богом. Од тог сусрета она је променила начин живота. Њен живот је био, од тада, у Богу и са Богом. Наша Црква данас слави данас једну велику светитељку Божију, Свету великомученицу Февронију. Велика Христова следбеница, и она је пронашла Христа и од тог момента је почела да живи мудро. Шта то значи живети мудро? Живети у Богу и по Богу. То је мудрост. Да прихватим оно што Господ говори, да прихватим Њега уз себе. Да прихватим Његове заповести и да покушам да их остварим. Онај који има Бога у себи и Богом живи испуњава цело Јеванђеље јер целога Христа има у себи. Света Февронија је стално у душу доливала уље добрих дела. Доливала је уље вере, љубави, молитве. Доливала је врлину милостиње недавши тако да се запаљена Христова светлост у њој угаси. Није само Света Февронија имала светлост Христову у себи и није само у њој била запаљена та светлост. Христова светлост је упаљена у свакоме од нас који смо крштени, који живимо Црквом и који смо у Цркви. Сваки је човек запаљена свећа коју је Бог запалио у Њему и зато је наше да чувамо ту упаљену свећу да се не угасе, а она се лако гаси. Када нам ослаби вера, када ослаби љубав, нада, када нам ослаби смирење. Онај пламичак свеће гаси и најмањи ветар. Тако и најмање искушење које наиђе на нас може да угаси ту свећу. Шта ми радимо да бисмо сачували тај пламен? Руком заклањамо од ветра са које стране ветар дува. Да знамо са које стране иде та невоља на нас. Она иде од наших искушења и ми треба да се чувамо са те стране, да ако јесмо запаљена свећа, учинимо све да догоримо као свећа тојест да догоримо да будемо хришћани. Да будемо људи Божији. Да живимо и да се трудимо хришћанским животом. Да живимо, ако ништа друго, да остваримо оне заповести Христове из Јеванђеља које кажу: Што не желиш себи немој чинити другоме. Верујете, сам је Господ рекао у двема заповестима да љубимо Бога и љубимо једни друге, и да што не желимо себи то не чинимо другоме, ту се састоје све заповести. Ту се састоји цео живот. У томе се састоји цео живот. Остварење или не остварење Јеванђеља у нама.
Када о свему овоме размишљамо онда се човеку намеће питање: “ Шта је најважније и шта је најљудскије око чега треба да се усавршавамо у нашој молитви, у нашем животу? То је да не дозволимо да нас гордост и сјета савладају. Да не дозволимо да зло уђе у нас јер чим дозволимо зло да уђе ми ћемо онда зло и чинити јер човек даје од себе оно што има. Оно што је примио, а не оно што он мисли да има. Да не дозволимо да ступи у нас било каква злоба, било каква горчина и мржња. Уз помоћ Божију, уз смирење, уз молитву, подвиг и пост можемо све то да савладамо али без Бога не можемо ништа. Способност је, браћо и сестре, да волимо једни друге. Да љубимо Бога, да се радујемо животу али не сваком животу већ да се радујемо животу по Богу. То је прави живот. Главно је имати Христа са собом и у себи. Немојмо га тражити нигде на другом месту него га прво потражимо имали га у мени. Неко ће казати: Ја га имам. А да ли твориш оно што Христос од мене и тебе тражи или си Христа прилагодио себи или заменио Христа за собом. Дакле, да се ми прилагођавамо Богу, а не да Бога прилагођавамо себи. То ћемо чинити заиста само ако имамо Христа у себи. Па нека нам Господ помогне да имамо вере, љубави и милосрђа у себи. Да имамо Бога. Кад човек Бога има у себи, све има. Можда ништа немамо у овом животу земаљском али кад имаш Бога ти ћеш бити радостан и благодаран човек. Имати Бога, опет понављам, значи имати све. Имати све, а немати Бога значи немати ништа. Мучиш се, грабиш, жртвујеш и себе и породицу да би нешто остварио и зарадио. Где је ту Бог? Где је ту молитва? Где је ту пост, смирење? Нема га, браћо и сестре. Не брани Бог да се ми бринемо и о ономе што нам треба у овоземаљском животу али морамо имати мере. Да знамо шта нам треба за тело, а шта треба за душу, а човек је и душа и тело. Ако само будемо грабили за телом, а успут се, понекад, сетимо душе, то ћемо све једног дана изгубити. Зато оно добро што учинимо ће ићи испред нас и ми ћемо се тим добром оправдати. А добра никад много и како каже Апостол Павле: “Чините добро да вам се не досади”. Бог вас благословио”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8388-sveta-arhijerejska-liturgija-u-vinogradima#sigProId8d7f7fccfa