За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован и г. Александар Савковић.
У олтару су прислуживали: г.Владан Степовић, г. Урош Петковић и г. Василије Арсенијевић.
По прочитаном јеванђелском зачалу, Владика се сабранима обратио својом надахнутом беседом:
“Браћо и сестре, данашње Јеванђеље које смо сада овде чули, говори нам о позиву, односно о избору апостола. Како описује данашње Јеванђеље да је Господ, каже изишао на гору и дозвао оне које хтеде и дођоше му. И постави дванесторицу да буду са Њим и да их шаље да проповедају и да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне. И том приликом Господ Христос је браћо и сестре наденуо име сваком апостолу. Дакле, апостоли су били прости људи. Били су рибари, а при том били су и Галилејци. А Галилеја је била презрена од Јевреја. И то нам најбоље сведочи када су апостоли дошли код апостола Натанаила, и казали му да су видели Христа, који је из Галилеја, а он их је питао: ,,може ли шта бити добро из Галилеје"? А они му кажу, дођи и види. Дошао је до Христа, и кад је пришао Христу, Христос му каже да га је Он видео тамо једном приликом под смоквом. Овај се збунио, јер није познавао Христа. Међутим, он је видео да је Он заиста Бог и да Бог прати свакога човека. А Свети Оци кажу, да се Натанаил под том смоквом молио Богу. Браћо и сестре, ови људи, апостоли као што рекох били су обични, прости људи, али су били честити. Када се те простодушности боље речено, дотакне Дух Свети, Он их чини најмудријим. Он их чини онима који знају, те се зато и каже: “Бог изабра немудре да посрами мудре“. Ови су били немудри апостоли, понављам прости, али када је Дух Свети сишао на њих, када се Свети Дух коснуо њих, они су постали најмудрији. То је и нама пример, браћо и сестре, ако ми Духом Светим живимо, ако Духа Светога носимо у себи, ако се нас Дух Свети косне, дотакне, онда се ми потпуно мењамо, ми постајемо мудри, али не мудри за овај свет, и не мудри по овоме свету боље речено, него мудри по Богу.
Заиста браћо и сестре, ти немудри апостоли, посрамили су оне који су се правили да су мудри. Позивали су се на неку ученост своју, позивали су се да поседују некакве дарове, а те дарове нису ставили у службу Богу и себи, него су дарове ставили да служе само њему за гордост. И то је најстрашније када човек, злоупотреби дар Божији. Дао ти Бог дар Божији, да тај дар умножаваш али не на своју гордост, него на смиреност. А човек злоупотреби дар Божији, и сад мисли, “е' мени је дао Бог тај дар и ја сам тај који сада треба да будем први“. То је исто браћо и сестре, Бог дао неком да буде зидар, и он тај дар усавршава, не усавршава га толико себе ради, него га усавршава да то лепо озида, да би красило то његово дело. Али кад човек тај дар злоупотреби, па макар то било у било ком смислу. Или на пример ми у Цркви, ми смо сви у Цркви који смо крштени, дао ми Бог дар да читам лепо, и онда почињем с' тим да се гордим. Дао ми Бог дар да добро певам, или боље речено, умислио сам да добро певам. И сад човек у тој умишљености, он себе заборави, и он сад негде тамо по облацима иде, сад се диви себи како зна да лепо чита, како зна да лепо пева, а у ствари не зна да тиме што се хвали, није за хвалу, да је то више за стид, зато што се хвали на погрешан начин. И ето Господ је изабрао ових дванест својих ученика, апостола браћо и сестре, и каже дао им власт исцелитељску. Дао им је власт браћо и сестре да проповедају. Апостоли јесу проповедали Јеванђеље Христово, али та проповед само као проповед, не би много оставило утиска на народ, да нису они првенствено живели Јеванђељем. Него су они својим делима, својим животом проповедали. И то је огромна разлика када човек нешто говори другоме, кад то то говори зато што је обдарен да буде оратор, и другачије када човек то говори што би рекао наш народ, из душе. А кад говори из душе, говори из љубави, а кад не говори из љубави он говори из гордости. И зато човек, све што не чини из љубави, према Богу и другима, уствари то није ни за похвалу, није ни за спасење. Но, апостоле, Господ је поставио, и дао им моћ да исцељују. Па апостоли су васкрсавали као Господ Христос. Пазите шта значи кад су ту власт добили, али су то чували, и за то Богу благодарили. Дао им је Бог да васкрсавају мртве, да оздраљају болесне. Па, сећате се кад читамо Свето Писмо, како су каже народ, да само сенка апостола Петра прође поред неког болесника, и он би оздравио.
Пазите, шта чини човека када се Дух Свети усели у њега, и како тај Дух Свети зрачи, браћо и сестре, и како тај Дух Свети зрачи, и у том зрачењу је и сила Божија. Но, да видимо, шта је то уствари апостол? И шта значи апостол браћо и сестре? Апостол, је уствари слуга Цркве. Зар нису могли апостоли да се горде, када су васкрсавали, оздрављавал? Не, они су себе сматрали да су слуге Цркве. А шта је апостолство? То је исто служење Цркви. Дакле служење Цркви, ми не смемо да се служимо Црквом, него да служимо Цркви. Кад се служим Црквом, ја онда хоћу да себе издижем, и да користим Цркву која ће ми ето пред другима казати како ја служим Цркви. Дакле, не смемо се служити Црквом, него треба Цркви да служимо. А Црква је Богочовечанско Тело Христово. Спасење јесте управо у томе што ми служимо Цркви. А значи служимо Божанском Телу, служимо пуноћи Цркве. Кад служимо Цркви, ми служимо и небу и земљи и светитељима, то је служење Цркви браћо и сестре. А служење се састоји још у слушању Цркве. Џаба нам је што ћу казати, ја служим Цркви, а не слушам Цркву. У Цркви сам, а не чујем Цркву, него чујем себе и слушам себе. Зато је Црква Тајна браћо и сестре, Тајна над Тајнама како кажу Свети оци. Црква је Светиња над светињама, Она је Благовест над Благовестима, то је Црква. Дакле, служити Цркви значи , радити дело Господње. Апостоли су радили управо то дело Господње. Зато њима Христос не оставља само, како бих рекао, само то своје учење, него оставља њима Господ самога себе. А Господ је предао себе за нас. Дао себе за нас, за наше спасење. Господ Христос је слушао Оца свога небескога. И Он кад је изашао на проповед, “Ја нисам дошао да ми служе, него да служим. Ја сам дошао овде да испуним вољу Очеву.“ Е' у томе је разлика браћо и сестре, кад ми мислимо да испуњавамо вољу Божију, а у ствари ми испуњавамо најчешће вољу своју. Дакле, апостоли , баш зато што је Христос Себе оставио њима, преко њих оставио и нама и свима, они живе Христом. Они мисле Њиме, они раде дело Господње, зато им Спаситељ даје власт какву свет не виде. Власт над гресима, да отпуштају грехе. Видите шта значи када имате Бога у себи. Отпуштање гресима, а тиме опет понављам даде власт и над смрћу. Даде им власт да лече, да разрешавају, да мртве васкрсавају. Да ли је то могуће? Па могуће је. Како? Како они то постижу? Па вером, вером у Бога, браћо и сестре, љубављу и служењем Богу. Ето, браћо и сестре шта даје Господ Христос, онима који му искрено служe, a не фарисејски, не лицемерно, не глумачки, него искрено у смирењу. А тамо где је смирење и онај човек који има смирења тамо гордост бега. Зашто? Па зато што Бог каже да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Ето, хоћемо ли да имамо блаодат у себи, смиравајмо се. А благодат није ништа друго до сам Господ наш Исус Христос. То је благодат којом ми живимо, и којом се и спасавамо. И овог пута ћу поменути, да чујемо на сваком Богослужењу да се молимо и кажемо ,,заштити спаси и помилуј нас Боже благодаћу својом". Ако нас Господ не сачува благодаћу својом, ништа од нас нема. Ако ми не чувамо благодат Божију, а ми смо сваки од нас примили благодат Божију на крштењу. Али примамо благодат Божију када испуњавамо заповест Божију. Примамо благодат у Светим Тајнама, врлинама, примамо благодат Божију када добро дело учинимо, али опет из смирења понављам. Примамо благодат када знамо да кажемо добру реч, добру вест. Дакле све то нама Господ даје, само се поставља питање, да ли ми то знамо да чувамо, али на прави начин? А чуваћемо кроз веру, кроз молитву, кроз подвиг, кроз труд, кроз љубав, кроз наду. Дакле, браћо и сестре, све оно што је Господ дао Апостолима, даје и даваће и онима који му искрено служе. Даће и нама ако радимо то дело Господње. А дело Господње јесте, да се спасемо браћо и сестре. Да не радимо у корист себе, него у корист нашег спасења.
Нека нам Господ помогне, да и ми који смо призвани, а призвани смо сви који смо крштени, који смо у Цркви, да оправдамо своје призвање. А призвање своје ћемо оправдати, ако живимо у Цркви, Црквом и ако живимо у Богу и ако Бога имамо у себи.
Бог вас благословио!"
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
После Свете Литургије Владика је благословио верни народ и поделио иконице.
