Чтецирао је Стефан Радисављевић.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, данас наша Света Црква слави Светог апостола Тита који је био један од 70 апостола. Он је био рођен на Криту у незнабожачкој породици, како нам сведочи његово житије. И као такав био је и одгајан у незнабоштву. Иако је био одгајан и васпитан у незнабожачком духу, његов живот и његова дела су били хришћански. Његова добра дела која је стално чинио су га побуђивала да све више и више чини добра дела. Када је дошао у сусрет са апостолом Павлом, који га је упутио у веру Христову и крстио, који га је и рукоположио за епископа Крита, Свети апостол Тит је заиста постао апостол Христов који је јеванђељем просветио не само Крит него много више што то острво заузима географски. Он је заиста светлио, али не собом, већ светлошћу Христовом. И на њега се заиста односе ове речи које смо данас чули (које је Господ рекао ученицима својим) – Не може се град сакрити кад на гори стоји. Нису се могла сакрити ни његова добра дела која су светлила не само њему, већ и онима који су били око њега.
Ова заповест Господња у којој Господ каже да сте светлост свету односи се на све нас. Односи се на хришћане првих (прошлих) времена, односи се на хришћане овога времена, као и на све хришћане будућих времена све до краја света и века. Ове речи: – Ви сте светлост свету упућују нас да смо ми хришћани намењени за светлост. Намењени смо да својим животом светлимо правду Божју, љубав Божију, истину Божију. Да ми као хришћани будемо светлост у духовном мраку овога света који у злу лежи.
Бити хришћанин значи бити Христов човек и живети Христом. Бити хришћанин значи сведочити име Христово, а име Христово је једино име којим се ми можемо спасити. Ове речи Христове: – Ви сте светлост свету, значе да светлимо ми својим речима када је за то време, али да својим животом светлимо у свако време јеванђелску истину и истину Сина Божјега. Светлост означава чистоту и то значи да сви треба да живимо у чистоти свога срца. Ако нам је срце чисто онда је у њему Бог. Ако нам је срце помрачно онда у њему нема Бога. У њему је онда онај други и зато нам јеванђеље сведочи: – Благо онима чистог срца јер ће они Бога видети. Срце не само да је главни орган нашег тела већ и главни орган нашег духовног живота. Ми смо позвани да живимо у чистоти свога срца и да у срце своје сместимо оно што је најчистије, а нема ништа чистије од Бога.
Светлост је управо божанско добро доживљавано и доживљено човеком. Светлост тела и светлост душе је јеванђелски програм нашега живота. Рани хришћани у првим временима у Антиохији су названи Светима, јер су живели једним срцем и једном душом. И нису говорили ово је твоје, ово је моје, већ је све наше, јер ми хришћани представљамо једну велику породицу. Све је наше заједничко. Бог нам је заједнички, и док имамо осећај да нам је Бог заједнички ми имамо осећај и да живимо у тој заједници Божијој а та заједница Божија јесте црква Христова, као његово божанско тело.
Позив сваког од нас је да будемо Свети, а човек је зато и саздан, јер је то воља Божија да будемо сви Свети како нас учи апостол Павле. Кад човек ради на својој светлости, на свом освећењу и прочишћењу, он тада у исто време ради и на светости другога човека. Да се тај други видевши нашу јеванђелску светлост позове и почне и сам да живи том светлошћу Христовом. Када хришћани упражњавају свете врлине помоћу благодатних сила и светих тајни ми постепено освећујемо себе. Ми постепено постајемо Свети. Кажемо постепено, јер немојмо себе заваравати да можемо одједном постати свети и праведни, него постепено. То значи да узмемо једну врлину хришћанску, да је применимо на себе и да живимо том једном хришћанском врлином и када се усавршимо у тој једној хришћанској врлини онда та усавршена хришћанска врлина повлачи и друге врлине. И тако човек иде и напредује из врлине у врлину, из чистоте у чистоту.
Ми постајемо свети прво у светим мислима. Ако су на мисли свете, онда постајемо свети и у својим осећањима, а онда постајемо свети и у нашим делима и тако се у нама освећуји и наше срце и наша душа и наш ум. Тако се уствари освећује целокупно наше биће.
Светост је воља Божија према нама људима, а воља је Божија да се ми сви спасемо. Да сви дођемо у познање истине. А истина је само у Богу. Истина је једна. Зато је Христос и могао да каже: – Ја сам пут истина и живот. Који год иде путем Христовим, он иде истином Христовом. Ко иде путем Христовим, он иде у рај. Не заборавимо да постоје само два пута, један који води у рај и други који човека одводи од Бога и вечности и уводи га у царство таме.
Рај је заправо живот по Богу, у Богу и са Богом. А пакао је живот без Бога. Ако човек нема Бога у себи, он је већ овде у паклу. Такав човек стално осећа муку (не зна шта му је) јер нема Бога у себи, а кад нема Бога у себи онда му није чисто срце, а кад му није чисто срце, онда му није чист ни ум. Таквом човеку нису чисте ни мисли, ни разум, ни речи, а да не говоримо о томе да му тада нису чиста ни дела.
Бог од нас хоће да будемо Свети. Да тежимо ка светости, да се освећујемо светлошћу Христовом. Христова светлост освећује и просвећује свакога човека, онога који има Бога у себи.
Светлост на коју смо ми позвани је супротно стање од стања грешности. Зато се тама и боји светлости, јер светлост разгони и уништава таму. Када светлост разгони нашу унутрашњу таму (која је у нама), онда се виде сва она наша дела која смо у тами чинили, за која смо мислили да их нико није видео.
Светост се постиже постепено, освећивањем себе помоћу светих врлина. Где је светлост Христова ту је и савршенство, и зато се каже усавршавајте се до пуноће мере раста Христовог. Нека нам Господ помогне да ми живимо у светлости Христовој, да ми ту светлост чувамо, јер је човек упаљена свећа коју је Бог упалио, и ми пламен те свеће треба да чувамо да се не угаси. Пламен те свеће која се гаси ћемо сачувати ако сачувамо нашу веру, ако у нама сачувамо жељу да чинимо добро. Та свећа се гаси нашим неделима. И зато много је лепше живети у светлости него у тами. Човек у тами не знам куда иде. Зато кад смо већ позвани на светлост, да се трудимо да у светлости живимо, а кад живимо у светлости онда живимо у Богу и Бог живи са нама,
Бог Вас Благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају је владика поделио иконице као видљиви знак благослова окупљеним верницима који су се данас сабрали у бресничкој светињи.
