Беседећи на Јеванђеље од Луке, Владика Јован је рекао да:

“Наша света Црква данас слави празник зачећа Светог Јована Крститеља. Као што знате Свети Јован Крститељ је био пророк, претеча и крститељ Господа нашега Исуса Христа. Још на 400 година пре рођења Светог Јована, пророк Малахија је рекао да ће се Свети Јован родити бити тај који ће припремити род људски за долазак Христов у овај свет. Црква Светог Јована назива Претечом јер је он дошао да припреми род људски за долазак Исуса Христа. Као што је то приметили мудри свети људи и казали да рађању Сунца претходи рађање Зорњаче, звезде Данице, објављује свануће, тако је пројава Бога у телу било појава Сунца Правде којој је претходила појава Светог Јована Крститеља.

Пошто је Свети Јован својим дугогодишњим боравком у пустињи где остао са 40 дана од рођења, пустиња, зверови, дете од 40 дана, ту је био годинама. То је доказ да Бог чува свакога човека који верује у Њега и живи по Њему. Бог никада неће дозволити да човек пропадне. Ако нам Бог шаље искушења, он то не чини зато што нас не воли, већ напротив он жели да провери нашу веру у Њега. Када дођу искушења, треба да верујемо да нам Бог неће дати већа искушења од оних које можемо да издржимо, а то ако будемо имали веру и ако вером живимо. Свети Јован Крститељ својим дугогодишњим боравком у пустињи у својој одвојености од света, али у заједници са Богом, кроз благодатни подвиг, он је у довољној мери припремио себе за долазак Месије. Зато се и каже да дође реч Божија Јовану да изађе из пустиње и какао је био послушан он објављује народу да се међу њима већ налази Месија, Господ наш Исус Христос, једини Спас васцелога света и уједно објављује себе као Претечи али као слугу и весника Божијега. То је онај за кога је рекао пророк Исаија – глас вапијућег у пустињи, припремите пут за долазак Господњи. Тако је почео своју проповед Свети Јован – покајте се јер се приближи Царство Небеско. Покајте се јер долази Христос, а Он је то Царство Небеско. Човек само кроз покајање може да осети радост сусрета са Господом. Покајање је у ствари чишћење. Прочишћавање, промена, измена човека и његовог бића. Као што је било и са царевима Земаљски, тако је и долазак Цара Мира требало да се објави и да му се припреми пут. То је Бог учинио преко Светог Јована. Свети Јован је приводио људе Христу не само својом упечатљивом проповеђу, већ и личним примером и благодатним подвигом. Он је проповедао и својим светим животом који је личио на живот анђела. Зато је Свети Јован назван анђелом. Анђелски је живео иако је имао тело. Његова личност је необична не само по начину свог доласка на свет, већ и по начину свог живота на Земљи. Предсказујући његово рођење, Свети архангел Гаврило је рекао да неће пити ни сикера на вина и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје. То говори да је његова мајка Јелисавета заиста била светога живота. Да њена утроба била прочишћена да роди анђела у телу.

Свети Јован је целог свог живота био велики подвижник и прототип свих хрићанских подвижника. За Светог Јована се каже да је носио појас од камиље длаке. Кожни појас. Симболика тога појаца који је Свети Јован носио је да је тај појас представљао умртвљеност страсти, сталну готовост за извршење воље Божије и утемељеност душе ка Богу. Појас је указивао да се униште све рђаве склоности у души и да се да маха свему ваљаном у човечијем бићу. Исто тако појас је символички изображавао очишћење срца и ума од грешних мисли и жеља. Зато није чудо што се свештенослужитељи облаче у одежде. Сваки део одежде има своју символику и своје значење. Ове наруквице представљају свезу којом је Господ био везан када је био вођен на своје страдање. Све у Цркви има своје значење, своју символику. У Цркви сваки покрет, свака радња има своје значење. Нема да се учини било шта а да нема своју символику. То треба свагда да имамо на уму када уђемо у Цркву на службу Божију. Да је то све символика. То представља оно што нам је потребно за спасење и то нам је управо зато и дато. Као што овај кожни појас Светог Јована Крститеља има тако много символике, у томе јесте суштина тог правог благодатног подвига. Речено је – опасавши бедра разума свога, будите трезвени. Хришћанин је позван на трезвеност. Да буде трезвени и да трезвено живи. Да не ћерда живот већ да све буде трезвено. Зато се ми у једној литургијској молитви молимо да нам Бог да правилно расуђивање. Да би могли правилно да расуђујемо морамо да имамо трезвеност. Будите мудри као змије, а безазлени као голубови су речи Господа Исуса Христа. Управо ова трезвеност на коју нас Јеванђеље и Црква позива, овим речима се заповеда и позива на стално бдење ума над мислима и срца над жељама. Када човек има трезвеност, лакше ће да влада својим мислима и својим жељама. Усмериће своје мисли на оно што је спасоносно, на Бога, јер како Свети Оци кажу – какве су ти мисли такав ти је живот, таква су ти дела. Човек је тамо на шта је усмерио своје мисли. Ако је своје мисли усмерио ка Богу, онда смо ми са Богом. Ако је усмерио (како кажу) на “врапчијем брду”, а он био у Цркви телом, никакве користи од тога нема. Није мислима сабран у Цркви ни срцем, већ пустио да мисли лутају а он телом присутан у Цркву. Дакле, наше је да се молимо да се у ум и у срце наше не би уселиле грешне мисли и грешне жеље. Јер ако су нам зле мисли, брзо ће нам обухватити све наше биће.

Често говорим: све почиње од мисли. И ако човек нешто умисли, што није благословени и спасоносно, а ми итекако знамо сами себе да оптеретимо да умислимо нешто. Да умислимо да мрзимо некога човека кога никада нисмо ни видели, али смо створили пред собом његов лик и мрзимо онога кога никада нисмо видели, нити нам је икакво зло учинио. Али џаба ти је јер ти си умислио и њега тако обликовао својим мислима. И ако не сечемо такве мисли, мисли се убрзо претварају у речи. Онда човек почиње да изговара речи које не би требао да изговара и да осуђује. А од речи, само је длака до дела. У шта су нам смерене мисли и речи, одмах су у то претварају наша дела. Ако су нам добре мисли и благе речи, онда ће нам и дела бити добра. У супротном знамо каква ће нам бити дела ако су нам мисли и речи зле. Зато треба да се молимо Богу и Светом Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, да нам помогне да се исправљамо. Зато што сваки грех човека савија. Неко ће рећи да није савијен. Да ниси телом али ти је дух савијен, дух ти је оборен, јер грех те обара, зато те одваја од Бога. Онога који те носи и тебе и мене и зато треба да се молимо Богу да се исправљамо, да се кајемо, управо онако како рекох на почетку, као је Свети Јован почео своју проповед – покајте се јер се приближи Царство Небеско. Исту такву проповед је почео и Господ Исус Христос. Кроз покајање и веру, ми Христа треба да уселимо у себе. Да се потрудимо да живимо хришћанским животом и да кроз дела показујемо да смо хришћани и да верујемо и живимо животом и вером. Да се потрудимо да једно не говоримо а друго да радимо. Да не дође у нас лицемерство, да се претварамо другачијим него што јесмо. Људи се труде да се покажу пред човеком да су добри. Шта нам то вреди када Господ зна наше мисли, наше речи и наша дела, не само која смо учинили, већ и која ћемо учинити. Али да се не плашимо тога, већ да се плашимо непокајаног греха. Да се не плашимо тога јер је Господ милостив. Господ је љубав. Он хоће да се сви људи спасу. Хоће Бог и мене и тебе да спасе, али ми треба да желимо и своју жељу усмеримо ка спасењу. И онда ћемо осетити како се из једне добре жеље рађају и све друге добре жеље, као што сеиз једне зле жеље рађају и све друге зле жеље. Зато уперимо свој ум и чинимо добро, а Бог љубави зна како ће нам дати.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа и одслужене Литургије, Владика Јован, је поделио иконице и свој Архијерејски благослов вернима.

протођакон Мирослав Василијевић