Након прочитаног одломка из светог Јеванђеља Владика је поучио верни народ рекавши:

“Помаже Бог, драга браћо и сестре. Срећна слава свима, овом манастиру, игуманији и сестринству. Нека је срећно и благословено наше сабрање у овом свештеном манастиру у коме смо се сабрали да се Богу помолимо, да тражимо од Бога помоћ, а она нам је увек потребна, али исто тако да замолимо Светог Симона монаха да он својим молитвама посредује између нас и Бога. Да га замолимо да се он заузме за род српски и род хришћански као што се заузимао док је живео на овоме свету као владар, као краљ. Ми данас славимо Краља српскога, монаха, славимо хришћанина. Свети Краљ Симон је владао народом тиме што је народу служио. Он није служио народу по неком свом првенству, него је он служио у смирењу. Служио је тако што је више желео да угоди другима него себи. У Цркви и у хришћанству све се мери по мери служења, а не по мери првенства, власти или части и положаја. У Цркви Христовој је велики онај који служи. Зато је Господ рекао да је онај који служи велики, а не онај који тражи да му се служи. Ми данас славимо монаха, светог Симона, који је био монах само пар сати јер, као што знате, свети Сава га је молитвама васкрсао и замонашио и остварио му жељу да буде монах. То значи да се он целог свога живота трудио да живи монашки и чисто, да живи девтсвено, јер се девствено служи и у браку. Сва своја звања он је сместио у идеале хришћанског живота. Живео по оној светоотачкој која каже да хришћанин треба да ходи земљом, а да мисли на Небо. Онај човек који хода земљом, а мисли стално на Небо, мисли стално на Бога, у таквом човеку нема зла, нема гордости, сујете, злобе, пакости и ега. У њему нема ни места да уради ни да помисли на зло другоме човеку, јер је он стражар над својим мислима. Када је човек стражар над својим мислима и кад своје мисли управља ка правом циљу, онда су њему управљена и речи и дела. Ако мисли усмеравамо на добро онда ћемо све видети добро. Онда ћемо у сваком човеку видети добро, а нећемо гледати зло. Нема човека у којем је све само добро или само зло. Човек види оно што жели и чује оно што жели. Ако желим да испитујем другога онда значи да себе нећу испитивати. Која ми је корист да се оптерећујем какав је други, него увек треба да мислим какав сам ја. Јер ако себе исправљамо други ће видети дела наша па ће се исправити. Ако учимо друге, а често себе нисмо научили, ми навлачимо на себе муку и осуду јер судимо другоме. Да би човек судио себи он мора да проверава свој живот, да уђе у себе и да погледа себе из себе и да се изврне као што се и кошуља изврће. Е кад себе сагледамо онда ћемо видети да смо ми можда и гори од других. То све може онај који верује у Бога, живи по Богу и који своју веру потврђује делима, односно веру претвара у дела. Вером ми живимо и Бога усељавамо у себе, али нам ништа не вреди та вера ако то својим делима не показујемо. Вера без дела, каже свети апостол Јаков, је мртва као што су и дела без вере мртва. Имати веру само на језику нам ништа не значи. Хришћанин је онај који живи хришћански и хришћански се влада. Апостол Павле каже да требамо добро да се владамо, а то значи да будемо честити, поштени, искрени и смирени људи. Наше владање и наш живот морају да буду јеванђелски и по Христу. Све што није по Христу и у Христу налази се у опасности да пропадне и нестане као што ће пропасти све ово што се земаљског тиче. Само оно што се добро учини у земаљском свету не пропада. То су дела наша која иду испред нас и која остају и после нас.

Само оно што је испуњено Христом је непролазно и бесмртно и оно је вечно. Наш живот треба да буде у Христу, да Христа носимо у срцу, да будемо стално са Богом, а Бог јесте увек са нама колико смо сми са Богом. Он неће да се усели у моје биће ако ја то не желим. Бог нас јесте створио без нас, али без нас неће да нас спасе. Треба да учествујемо, али у послишности, не да се позивамо како слушамо, а радимо по своме. Од те послушности нема благослова ни користи. Живот ради Христа је прави живот, хришћански живот. У Христу је све ново и зато Христос у јеванђељу каже “гле све ново стварам”. То значи да човек треба да се обнавља, препорађа. Кад чинимо то што је ново у нама онда Христос од нас чини новог човека. Он чини у човеку нову душу, ново срце и све ново бива. Зато хришћанин треба да буде нови Адам, а то јесте Христос. Ако ми остајемо у оном старом човеку, гордом човеку, какав је био први Адам, непослушном Адаму, онда ћемо и ми бити непослушни. Први Адам није могао да спаси човека и зато је Христос дошао на свет.

Све ове врлине које сам споменуо започињу у нама од оног тренутка кад се зачињемо у утроби своје матере, а не у касним годинама. Ако је дете зачето у љубави оца и мајке, у љубави и слози породице, у породици где се зна ко је ко и ако је хармонија у тој породици то дете узраста и у утроби материној у хармонији. У супротном ако ту нема мира и јединства, онда и тај плод у утроби постаје немиран. Покојни доктор Владета Јеротић сведочи о томе да ако се дете зачне у утроби у нервози онда се и рађа нервозно дете.

Ми треба да чувамо породицу као зеницу ока свога. Породица нам је угрожена, а онда је угрожена и држава и Црква јер од породице све настаје. Ми данас славимо свтеог Симона монаха који је настао у тој дивној, светој, светородној породици Немањића, светог Симеона и свете Ане. Зато ми када празнујемо светог Симона ми прослављамо и целу светородну лозу Немањића. Та је породица истински била света и праведна и зато су могли да рађају добре плодове какав је био свети Сава, света Анастасија, кнез Лазар... То је породица која је живела свето и праведно и по заповестима Божијим. Када у породици родитељи поштују децу, деца поштују родитеље, они се међусобно испуњавају и онда та породица израста у пуноћу раста Христовога. У тој и таквој породици, а има и данас дивних породица, се знало ко је ко, ко кога слуша и шта ко треба да ради. Био је ред и поредак. Ред и поредак чува породицу, Цркву и државу. У таквим породицама се прво испуњавају обавезе и дужности па се тек онда траже права. Да ли ми тако данас живимо? У таквим породицама се прво давала љубав и жртва па се онда тражило да се узврати и жртвом и љубављу. Данас тражимо жртву, а нећемо да дајемо љубав или тражимо љубав, али показујемо мржњу. Оно што сејемо то ћемо и да жањемо. Не дајеш љубав, онда ћеш остати усамљен, сам. Зато су нам угрожене породице, усамљене породице, тако нам је и по неким манастирима. Не могу да поднесем другога зато што други није као ја. Ко је од нас исти? Ми треба да прихватимо човека онаквим какав јесте и да ми радимо на својој обнови, на свом узрастању па ћемо тиме помоћи и другима да узрастају.

Оно што се некада сматрало честитим, поштеним, вредним смо потиснули, али зато итекако узимамо оно што је непоштено. Ми уносимо оно што је неприродно у наше породице. Зато треба да се враћамо тим духовним изворима, изворима наше духовности. Ако немамо духовности у себи немамо ништа, усамљени смо. Усамљен човек је увек изложен опасностима јер нема другога поред себе да му помогне. Треба да се запитамо и да ли дајемо прави смисао нашој породици? Треба живети правим смислом и онда га предати другима. Често родитељи траже од деце оно што им не дају. На то немамо право. Човек је оно што дугује другом човеку, а то је љубав, дела, поверење, искреност, поштење. Шта дајемо и како дајемо то и добијамо. Ми смо све добили тиме што смо се крстили и добили Христа и у њега се обукли. Зато ће апостол Павле рећи “шта се хвалиш да ниси ништа примио, а све си примио?“ Све смо примили, а питање је да ли смо сачували и да ли чувамо. Наша је хришћанска дужност да чувамо и предајемо себе другима онако како у сваком богослужењу чујемо “сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Треба да знамо коме дајемо живот. Данас се олако живот даје, а живот је дар Божији, а он нам није дат да га проћердамо, преспавамо него да се потрудимо да од себе дамо оно што треба да дамо. Бог од нас не тражи ништа више него што можемо, али ми често помислимо да нешто не можемо. Пробај, помоли се, замоли Бога, даће ти снаге, даће ти моћи, даће ти силе, али само веруј. И ми данас да се помолимо Богу и да замолимо светог Симона да чува ову свету обитељ, да чува свакога од нас, да чува род наш људски који је у опасности. Бог вас благословиои свако добро дао“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верног народа се причестио Телом и Крвљу васкрслог Господа.

Након свете литургије пререзан је славски колач, а затим је Епископ поделио одличја онима који су великодушно помагали изградњу манастира и конака и то:

• Орден вожда Карађорђа господину Звонку Михајловићу из Београда
• и Орден крагујевачких новомученика господину Зорану Стојисављевићу из Београда и господину Љубиши Живковићу из Крагујевца.

Након тога игуманија мамнастира је позвала све присутне за Трпезу љубави коју је припремио са својим сестринством.

јереј Горан Јовановић