Пут је водио право у Приштину у центар - стари део града. Ту је до рата живео углавном српски живаљ, па је сусрет у цркви Светог Николе која је претпела разарање у мартовском погрому 2004. године, био посебно надахнут. Најпре присуством верника на светој Литургији, па затим дирљиво биране речи свештеника Станише Арсића, старешине цркве . Свакако да се отац Станиша обрадовао овом доласку и испуњеном храму, чија је свакодневница углавном без присуства верника с обзиром да Срба у главном граду наше јужне покрајине готово више и нема, напомињићи да смо једина поклоничка група последњих година која посећује овај храм и не заборавља га. Након свете Литургије окупљени око трпезе љубави верници су чули низ других занимљивости уз напомену да је растанак са домаћинима био дирљив и обећање верног шумадијског народа –ускоро се видимо!

Пут је водио до новооснованог манастира Светог Димитрија у селу Сушица код Грачанице. У њему се сестринство доселило 2019. године. Сушица је мешовито, настањено Србима и мање Албанцима. Наши људи са великом пажњом чувају и помажу манастир напомињући да и Свети Димитрије са светињом чува њих.

Затим је уследила ходочасничка посета манастиру Грачаници, посвећеном Успењу превете Богородице. Задужбини краља Милутина у срцу Косовске долине саграђена 1321. године лепотом архитектуре и фресака инспирисала је многе уметнике да кроз стихове, песме и слике дочарају своја усхићења .

Путовање је даље настављено кроз села и градове у којима више не може да се чује српска реч, ка великој светињи манастиру Светих Врача Козме и Дамјана у Зочишту. Окружен албанским селима, јер је Србима спречен повратак у село иако су изграђене куће за повратнике, као да је чекао шумадијске ходочаснике. Срдачно дочекани од старешине храма игумана Стефана и јерођакона Антонија, саслушан је најмањи део истине о страдању манастира који је разорен до темеља у мартовском погорму. Бог није напустио ни ову светињу па је манастир обновљен и исцелитељска икона Светих Врача на своје место враћена као и њихове мошти. Њихова чудотворна моћ исцељења не престаје, а Божија љубав не дели људе према нацији, па је игуман Стефан сведочио о многобројним исцељењима и албанског живља, који долазе у манастир тражећи у њему лек и утеху.

Нови километри кроз Косово и Метохију воде у део српске енклаве у Ораховцу. Потресне и лепе слике чекају на улазу. Многе српске куће су празне а из оних у којима живе раширених руку трчала су у сусрет српска дечица. Њихова насмејана лица и радосне очи, видно сетне због услова у којима живе и окружења у коме проводе своје детињство, нису скривале тугу ни у очима ходочасника. У три улице живи 242. Срба. Раде основна и средња школа са 50 ђака, а сиромаштво и неимање посла за младе уз непријатељско окружење главни су им проблем. О свему је детаљније казивао свештеник Милан Станојевић, парох цркве Успења пресвете Богородице у Ораховцу. И поред жеље домаћина да се дуже остане, требало се даље у Велику Хочу где чекало преноћиште и вечерњи обед.

За разлику од Ораховца где власти у привременим косовским институцијама не дозвољавају никакве грађевинске радове у Великој Хочи се ради и гради. Биле су видне лепо уређене улице , трг и обновљене куће. Домаћин је био овдашњи парох отац Милан. Иначе у Великој Хочи има 12 цркава и оне су селу и око њега. Мештани истичу да су оне сачувале село од страдања и сада у селу Хочи живи 542 Срба. Они се баве производњом вина и ракија, па је прилика изискивала посету винаријама и дегустацији чувеног Великохочанског вина.

Недеља са свитањем исказала је потребу пута на Литургију у манастиру Високи Дечани, уз Богоугодно поклоњење и целивање моштију Светог краља Стефана Дечанског. После провере од стране хрватских војника из састава КФОР-а који обезбеђују светињу, улаз је кроз капију звану “рај” иза које се , попут сунчеве лепоте, одмах пројавила манастирска. Храм је посвећен Вазнесењу Господњем а присуство на светој Литургији уз појање дечанских монаха и мудру беседу игумана Саве, разгалила је и срца и душу присутних. Након Литургије незаобилазна је посета манастирском конаку и послужење да би се бар још мало водио разговор са игуманом Савом Јањићем. Том дивном дружењу присуствовали су и официри хрватских и италијанских оружаних снага из састава КФОР-а, па је још радосније било посетити манастирску продавницу и узети чувено дечанско вино и ракију.

Пут кроз КиМ ближио се крају. На путу је незаобилазна Пећка Патријаршија. У самом граду нема Срба осим свештеника и његове породице у 13. веку из Жиче је у поменутиу светињу премештено седиште српске архиепископије. Тако се и данас званично устоличење српских патријараха обавља у Пећкој Патријаршији где је за 14. октобар ове године најављено и устоличење Његове Светости Патријарха Српског Господина Порфирија.

На крају ходочасничког пута ваљало је посетити и новоподигнуту цркву Светог Василија Острошког у Лепосавићу. Лепа и веома укусна архитектура сачувала је у свом градитељству и иконама и вредности средњовековног српског неимарства. Испред цркве је споменик патријарху Павлу, а умешност вајара успела је да у бронзу удахне карактер лица почившег патријарха .

Тиме је завршено путовање . Надахнути , испуњени радошћу али и тугом због неслободе, верници су се вратили у Крагујевац. Заједничка жеља је да се поново крене у ходочасничко путовање на Косово и Метохију и колико је у моћи сваког, помогне нашем народу и цркви на распетом Косову и Метохији.

Аца Лупшић, професор