По прочитаном јеванђелском зачалу, Преосвећени Владика обратио се сабраном народу рекавши:
“Данашње јеванђеље каже да су се апостоли са радошћу враћали са службе проповеди и Христу рекли како људи оздрављају, рекли Христу не само да су они исцељени од своје болести, него да су оздравили духовно, односно, да су апостоли и демоне истеривали из људи. Дакле, то истеривање демона из људи јесте много веће, браћо и сестре, него и оздравити човека од телесне болести. Јер духовна болест је много тежа не само за онога за онога који болује од такве болести, него је она много тежа и за оне који су поред таквог болесника. Али, овде видимо још један такође врло значајан догађај, а то је да, браћо и сестре, да су то апостоли саопштавали Христу не са гордошћу већ са смиреношћу. Да су они далеко од своје надмености, коју итекако ми људи поседујемо. Овде видимо да апостоли све што су чинили нису чинили у име своје, него баш управо онако како и рече данашње јеванђеље, да су они рекли Господу да они то чине у Име Христово, “У Име Твоје Господе нама се демони покоравају“. Односно по Твојој благодати, а не по нашој сили. Какву човек има силу ако није та сила од Бога. Он има силу, али таква је сила демонска, јер он такву силу никада неће да употреби на добро, већ нажалост употреби на зло, зато што је моћан, зато што је силан, зато што зна нешто више од другога, зато што је на вишем неком положају, ... Али, оно што је врло важно јесте када су се апостоли вратили са проповеди и рекли то Христу да им се и демони покоравају, а Христос им каже да то јесте велико, али немојте се томе радовати што вам се и демони покоравају, има нешто веће, а то је што су имена ваша записана у Књизи Живота. То је оно, браћо и сестре, што би требало нас, да тако кажем, преокупира, да размишљамо да ли је наше име уписано у Књигу Живота. Истина, наше име је уписано у Књигу Живота онда када смо ушли у Цркву кроз Свету Тајну Крштења, али ако не живимо крштенским Животом, онда ми сами себе исписујемо исписујемо из те Књиге Живота, а ако себе испишемо одатле шта онда да очекујемо када изађемо пред лице Божије? Има ли ишта теже за човека него да чује ту реч Христову “Ја те не познејем“. Христос да не позна човека ради кога се родио, ради кога је страдао, ради кога је васкрсао, ради кога је све претрпео и крв своју пролио? Како да не позна Христос икону своју, слику своју? Али,браћо и сестре, и икона Божија и слика Божија јесте у нама увек, али је само питање да ли можда ми са својим нечасним животом, нехришћанским животом не потамнимо ту икону и слику Божију у нама. А када год добро чинимо ми са те иконе своје Христове ми скидамо ту прашину, али када год зло чинимо ми још све више навлачимо прљавштину, прашину на икону и лик Божији. Заиста, браћо и сестре, то је оно о чему треба да размишљамо, дали нам је у име у Књизи, да ли стоји име наше у Књизи Живота. А оно ће стајати, ако живимо јеванђелским животом или ако се трудимо да тако живимо. То није лако ако гледамо са људске стране, људске моћи или људске способности, није лако. Али са Божијом помоћу, са силом Божијом итекако је све лако, јер Господ, браћо и сестре, ништа од нас не тражи више да учинимо него што треба да учинимо. Ако Бога носимо у себи и Христа имамо у себи онда све можемо. Како и сам Господ каже “Све је могуће ономе који има вере“. А онај који нема вера њему ништа није могуће. А ко има вере њему је и оно немогуће могуће, али силом Божијом. Ономе који нема вере и оно што може он мисли да не може и неће ни да се потруди. Не смемо да кажемо да не можемо да се спасемо. Можемо да се спасемо. Наше спасење је тамо где је Спаситељ.
Даље се у данашњем јеванђељу каже како се Христос обрадовао свему томе што је чуо од светих апостола и реако “Хвалим те Оче неба и земље што си ово сакрио од мудрих и открио безазленима“. Којих мудрих? Оних што своју мудрост стављају изнад мудрости Божије. А онај који само на своју мудрост мисли и на њу се ослања, он неће да слуша мудрост Божију, јер он је узео сам себе у руке и мисли да је њогова мудрост једино исправна. А мудрост наша ће нас одвести у странспутицу уколико је без Божије мудрости. Открио је Господ то безазленима, тј. онима који не само да не чине зло другоме, него то не могу ни да помисле. Уколико зло помислимо другоме, онда ће нам се зло и вратити. Оно што сејемо то ћемо и да жењемо.
Христа не треба да тражимо ни на небу, ни на земљи, ни под земљом, ако га на првом месту не тражимо у своме срцу, односно, ако га не нађемо у своме срцу. Јер срце човеково јесте најомиљенији дом Божији. У срцу је све – и добро и зло. А шта ће да преовлада зависи од нас самих. Зло не можемо никамо учинити пре него што смо сами себи учинили зло. Зато треба да обрадујемо Бога тако што ћемо Христа сместити у своје срце и да душа наша буде душа Христова и да срце наше буде срце Христово. Обрадоваћемо Господа ако и применимо оне дивне речи и савете светога апостола Павла који каже “Свако од вас нека угађа ближњему на добро ради напретка“. Или она јеванђелска која каже “Што не желиш себи немој чинити другоме“. Када угађамо другоме, ближњему, ми онда нећемо угађати себи, односно нећемо угађати својој сујети, својој гордости, својој надмености, своме егу. Потребна нам је узајамна снисходљивост и састрадална љубав, она коју је Бог показао на Крсту, и ничим нас Бог, браћо и сестре, није тако загрлио и привукао себи као на Крсту, јер је пролио Крв своју ради опроштаја наших грехова, како би нас вратио у стање чистоте, тј. у рајско стање“.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Преосвећени Владика је додао да ми данас чинимо молитвени помен нашој протиници Мирјани, у овај суботњи дан, када се сећамо наших милих и драгих. Прошла је година дана од како она није са нама, али њен дух је присутан у нама који смо је волели. Она много недостаје свима нама, али сигурно да највише недостаје својојдеци, својим унучићима, своме супругу. Али, тај недостатак, једино можемо да надокнадимо вером и молитвом. Ако верујемо да постоји загробни живот, ато је у ствари и темељ наше вере, онда и знамо да ћемо се срести са нашим милим и драгим, а још ако се молимо онда чувамо од заборава. Јасно је да човекова душа после изласка из тела не умир, већ живи и вечно ће живети, али ако је душа наша у овоземаљском животу одвојена од Христа, онда је она већ умрла пре смрти. Душа Мирина живеће у нама и биће присутна духовно у нама онолико колико се молимо за њену душу. Јер као што је свима нама православним хришћанима познато молитва живих, апосебно молитва Цркве, браћо и сестре, доноси велику корист душама умрлим. И зато ми данас управо молитвом Цркве сећамо се њене душе и молимо се Богу да је Бог смести у Царство небеско, да јој Бог опрости грехе. Миру сам познавао двадесет година и нисам чуо да је она било кога осудила. У сваком човеку и свакој особи она је видела добро и то је оно што је поука и за њену децу, унучад, супруга и за све нас, да у свакоме човеку видимо нешто добро, а не само да видимо зло. Нема човека у коме је све само добро и нема човека у коме је све само зло, али човек, понављам, види оно што жели, и чује оно што жели да чује. Нека Господ благослови наше сабрање овде, нека нам буде на здравље и спасење ова Божанствена Литургија коју данас овде служимо, нека Господ подари мир и спокој нашој Мири, а њенима здравље, радост и весеље. Бог вас благословио“, закључио је Епископ Јован.
Након Свете Литургије и освећења надгробног крста, Преосвећени Владика служио је молитвени помен уснулој протиници Мирјани, а потом се Његовом Преосвештенству и свима присутнима у име целе породице Смиљковић обратио прота Љубиша захваливши се на речима усрдне молитве и све присутне позвао на молитвени ручак.
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8606-zaupokojena-liturgija-i-godisnji-pomen-protinici-mirjani-smiljkovic#sigProIdc1f2b32efc