Сећање на овог угледног архијереја, који је самопрегорно учествовао у очувању вековног устројства и спасоносне улоге за народ и вернике наше Цркве у тешким временим током и након Другог светског рата, почело је служењем-благодарењем, дакле на онај начин како је и владика Валеријан изграђивао живу Цркву Божију у Шумадији.

Његово Преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, служио је Свету архијерејску Литургију у препуној крагујевачкој Саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, уз саслужење протојереја – ставрофора др Зорана Крстића, протојереја – ставрофора мр. Рајка Стефановића, протојереја – ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја –ставрофора Животе Марковића и братства Саборног храма.

После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени Владика Јован у надахнутој беседи је рекао:

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље почиње Христовим речима које гласе: “како хоћете да вама чине људи тако чините и ви њима”. Каква предивна порука, а ако бисмо је примењивали у нашем животу онда би нам све било решено. Применити на начин Јеванђеља што значи не по људском јер људи често греше када дају и узвраћају љубав. То је зато јер не познајемо праву љубав. Ми људикада дајемо љубав, дајемо људску и то је добро алиако је та љубав спојена са љубављу Христовом. Љубав Христова све обједињује и све подједнако воли. Зато, на овај начин када бисмо применили речи Христове, били би решени сви међусобни односи. Односи у нашој породицу на првом месту која је пољуљана, што смо и сами сведоци. Били би решени и сви други односи у којима има проблема. Решено би било јер би свако чинио оно што би други чинили њему. Нажалост, људи не размишљају јеванђелски и чине супротно значењу Христових заповести и зато нам је све поремећено. Да ли постоји боља етика од ове коју смо чули у јеванђељу. Људи су писали етике у животу али бољу од ове Христове немамо нити ћемо имати. Постоје ли лепши примери од оних које је Христос оставио? Не постоје. Питање је за све нас, зашто се барем мало не потрудимо да ово применимо у нашим животима? Све, као што рекох значи да други са нама поступају како треба и ми са њима да поступамо. Не можемо једно давати, а друго тражити. Оно што човек даје човеку може од човека и да тражи. Ако дајемо добро, добро ћемо и добити, али исто важи и ако чинимо зло. Проблем је када се врати то зло, често се питамо зашто се то дешава? То је зато што смо заборавили да смо другоме чинили нешто што нисмо требали. Ако желимо да нас други вређају, то значи да не бисмо требали ми друге да вређамо. Ми не волимо када нас неко клевеће, оговара, обмањује, а тога је препуно у нашим животима, зашто онда ми чинимо то према другима. Увек треба поставити питање, како чиним другоме, тако да чине и мени други. Опет ћу поновити, немамо право да једно дајемо, а другачије да тражимо. Човек ставља себе на прво место и мисли да сви око њега треба да му служе без да он икоме ишта послужи. Има право, које је сам себи дао, да ми други да парче хлеба, а да ја не дам другоме. Где је ту онда човек, где су односи.

Браћо и сестре, често сам говорио и опет ћу поменути да затворена шака не само што ништа не даје него не може ништа ни да прими. У затворену шаку ништа не може да стане. Тако је и са срцем човековим. Ако је срце човеково затворено или ако је он затворен у своје срце ту нема места за Бога, а чим нема места за Бога нема места ни за другога. То је зато што је човек икона Божја. Но, човек не затвара толико себе у своје срце већ човек такав затвара онога нечастивога. Нечастивог који га увек тера на зло супротно од поука Јеванђеља. Дакле, уколико о овоме размишљамо онда треба дасе сетимо и народне изреке “ко другоме јам копа тај у њу упада”. Не можемо другоме копати јаму, а да пре тога не упаднемо и ми сами. Када некога клевећемо и оговарамо, сплеткама рањавамо, пре или касније ћемо исто осетити на својој кожи. Осетићемо и на својој кожи и ту није потребна нека посебна философија. Ту није потребна нека велика наука јер су ову науку јеванђелску спроводили наши преци који су били неписмени махом, а ми данас кажемо да смо писмени и образовани. Џаба нам је и писменост и образованост ако ово начело Божје не применимо у свом животу. Не приводи нас образованост Богу него нас одваја од Бога и одваја нас од другога. У животу све чешће заборављамо ове заповести хришћанског морала и долазимо у такво стање да мислимо да имамо право да другога осуђујемо, клевећемо и да му наносимо зло док тај други мора да нас воли. Воли и бићеш вољен, не воли и нећеш бити вољен. Ето шта чини људска гордост и сујета. Опет ћу на неки начин поновоти, немојмо се заваравати да мислимо како нам увек други чине зло и проблеме. Ми ћемо заправо лакше решити проблем који долази од другога него онај који долази од нас самих. Како да смиримо себе и да прихватимо ово јеванђеље које нам данас поручује? Управо да применимо ову једну заповест о чињењу добрих дела. Ако бисмо заиста по овоме живели да ли би било потребе за било чим лошим и негативним. Све нам у ствари ово бива зато што нема те праве љубави Божје у нама. Каква је то Христова љубав? То је порицање свих видова нашег егоизма, себичности, саможивости. Управо због те себичности треба да знамо да неће бити слоге, разумевања све док не применимо у себи ово данашње јеванђеље и да покушамо да живимо тако. Ако се обратимо Господу кроз смирење, врлине, Господ нас неће оставити и даће нам снаге, моћи и свега потребног за испуњавање Јеванђеља. На крају Христос у Јеванђељу нама није заповедио да чинимо нешто што не можемо. Све је то Господ применио на себи док је живео на земљи. Све је могуће са Богом али без Бога тешко. Управо због ове себичности треба да знамо да без Бога нема слоге нигде. Овим јеванђелским начелима живели су наши преци, живео је и први Епископ шумадијски Валеријан коме је данас 44. помен од његовог упокојења. Прошло је 44 године од његовог упокојења али дела и дух живе, провејавају кроз народ. Он се трудио да примени на себи и свом животу ову заповест Христову и ако није било лако у том периоду бити хришћанин. Замислите како је било тешко Владици Валеријану када му комунисти нису дали неколико година да изађе из Крагујевца. Али, он се молио Богу за непријатеље Христове, молио се за народ и чинио добро.

Тако и ми треба да се потрудимо да чинимо добро, по речима апостола Павла, “добро чините да вам се не досади”. Добра никада није доста ни много, а једна кап зла је много. Нека нам Господ помогне да применимо у свом животу ову јеванђелску заповест коју смо данас чули.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану.

Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа.