Беседећи на прочитано зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је рекао:
“Данас смо чули врло поучан одељак из Јеванђеља, где каже како су неки чули и дошли до Исуса и казали му о Галилејцима чију је крв Пилат помешао са крвљу жртава и о онима који су пострадали у Силоаму, а Исус их пита: “Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свих Галилејаца када су тако пострадали? Нису!”, каза им Христос.
Поука је да не треба осуђивати другога када они страдају и да помислимо да страдају због својих грехова. Грех је узрок многих страдања, али не мора увек да буде узрок. Истина је да Бог зна зашто допушта наше страдање. Наше је јеванђељско и хришћанско да не осуђујемо друге. Каже се: “Онаквим судом каквим судите, таквим ће вам се и судити”.
Када доносимо свој суд, мислимо да је исправан. Не проверавамо свој суд Божијим судом. А Божији суд је суд правде. Човек је слаб, грешан и не може никако правилно да пресуди, јер је грешан. Једино је Бог безгрешан. Да не би осуђивали друге, потребно је да прво видимо себе, да уђемо у себе. Да видимо истински себе, да видимо себе у себи и себе из себе, да уђемо у своје срце и видимо себе истински какви смо. Онда ћемо се постидети и видети како су други бољи од нас. Ми то тешко можемо да признамо да су други људи бољи од нас. Да не би друге осуђивали, потребно је да имамо покајање, јер ако имамо покајање, сигурно је да нећемо осуђивати другога. Ако се ми искрено покајемо, онда ће и други око нас видети наше покајање, па ће се и они покајати. Пример је врло важан. Зато Христос у данашњем Јеванђељу и каже: “Мислите ли да су Галилејци били грешнији од свију Галилејаца када су тако страдали? Нису, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути”.
Покајање је равно Васкрсењу. Сам Господ Христос у земљи греха и смрти почиње са покајањем: “Покајте се јер се приближило Царство Небеско!” Без покајања, а то значи без промене, не можемо рачунати да ћемо бити спасени. Покајање је спасење душе. Победа над грехом који управо држи душу у лажи неистине, заблуде, безакоња, гордости, зависти, похоте, гнева и мржње. Где нема покајања ту нема смирења. Где нема смирења, ту је гордост. Зато човек о себи мисли високо и мислимо да је оно што кажемо или учинимо најбоље што смо рекли или урадили. Себи придајемо и оно што нам не припада. Нама припада смиреност и покајање. Све друго што је добро долази на своје место. Када човек има смирења и покајања, он има жељу да учи и да не мисли да је научио све. Покајањем душа Васкрсава у светлост истине, правде, смерности и Васкрсава у вери. Онда Васкрсавамо и у љубави. Где је љубав ту нема гордости, ту нема осуђивања. Бог је љубав и он подједнако воли и грешнике и праведнике, само што то требају и једни и други да схвате, па да се кроз то праведници још више учвршћују у праведности. Бог воли и грешника не би ли и он осетио ту љубав Божију. Прави родитељ воли дете и када греши. Када дете више не жели ту љубав, родитељ може само да се моли. То је важно за нас да се молимо једни за друге, да се молимо да их Бог уразуми, као што видимо у молитвама којима се молимо. Да их уразуми да престану да греше, јер онај који греши, спреман је на зло. Он је спреман на злочин. Спреман је да чини оно што не доликује човеку као икони Божијој. Зато нам треба вера, љубав и породично васпитање. Оно што не понесемо са кућнога прага, нећемо надокнадити ни са једном дипломом.
Чујете ових дана шта раде деца са децом, са учитељима, родитељи са децом. Просто да се човеку крв заледи у жилама његовим кад види шта се то догађа. Да ли је могуће да смо се толико прозлили? Просто се такмичимо како један другоме веће зло да учинимо. А јесте тако јер нам је ослабила вера, ослабила љубав, ослабила нада, ослабило осећање према другоме. Заборавља она који рану чини другоме дата рана боли. Зато што то не осећа, он зато другоме и чини рану. Када би осетио што би рану чинио другоме. Ми хришћани рану другога треба да осетимо као своју рану, бол другога као своју бол, али исто тако да осетимо радост другога као и своју радост. Дакле потребно нам је покајање, потребна нам је промена и преумљење како кажу Свети Оци. Да свој ум преумимо и ако је мој ум наумио да чинимо зло да се молимо и преумимо да не чинимо зло. Није доста само кајати се и казати кајем се и наставимо по старом. Није довољно само кајати се, већ је важно пред ким и ради чега кајати се. Пред ким? Пред Богом и пред човеком. Из Претечеве проповеди он нам управо каже да се треба кајати пред лицем Царства Небескога и ради Царства Небескога. Царство Небеско је Богочовек Христос и цело његово Јеванђеље са свим вечним небеским вредностима. Покајање су врата за улазак у Христово Царство. Без покајања, ми у то Царство не можемо ући. Нама је циљ да иштемо Царство Небеско и његове правде, али понављам без промене наше не можемо ући. Човек треба да се труди да се промени на добро. За зло не треба му труд.
Ставимо себи прст на чело и запитајмо се шта то радимо. Не само да кажемо већ и да осетимо то што смо радили а нисмо смели. Пут којим се долази до покајања и улази у Царство Небеско је смирење. Смирен човек неће учинити зло. Није горд. Горд човек чини зло другоме јер мисли да нешто вреди. Ако немамо Христа у себи, ако немамо вере у себи, џаба нам је сва знања да имамо. Ако нас вера није довела до Христа, а ми вером Христа усељавамо у себе, а кад човек вером Христа усели у себе он онда тамо усељава и љубав, онда тамо нема мржње, пакости ни злобе, нема освете. Пут за Царство Небеско је смирење, зато је речено да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Само се упорни гордељивац не каје јер је упоран и мисли да не треба да се каје, али он зато не зна кава је то радост, сила и моћ срести се са Христом и покајати се пред Христом и пред другим. Никада човек не личи на Бога као да каже: “Боже опрости ми или брате и сестро опрости ми”. Али гордост не да. Или ако кажемо опрости ми уз пут, више лицемерно, уместо да уздахнеш да заболи зато што си чинио оно што не треба да чиниш или ниси испунио оно што ти се каже. Нама је речено све што треба да нам се каже и све шта треба да радимо. Због тога у нашем народу има она изрека: “Покајање – радовање”.
Ми се сада налазимо у Божићном посту, периоду када треба да се кајемо. Али зато треба да се потрудимо а не да мислимо да нам не треба више ништа, већ онолико колико знам и ништа више. Чак се и наљутимо ако нам неко каже да нам треба више, ми кажемо: “Не, ја знам!” Е, чим си рекао: “Ја знам”, ти уствари не знаш. Не знаш за праву веру за правога Бога, већ само оно што теби одговара. Зато да се потрудимо да се променимо, да се покајемо за своје грехове, личне, али и за народне грехове. Ми смо народ Божији и чланови Цркве. Кад један орган оболи у човековом организму он повлачи да и други оболе. Тако и ми. Хришћанство и Православље је заједница. Да не грабим само за себе, да не мислим да само мени треба спасење. То није хришћански. Наше је спасење ако радимо на свом спасењу али и на спасењу другога. Да живимо у покајању и веру, онда ћемо живети у љубави и са жељом да се исправљам и поправљам, да будем бољи човек, е то је онда вера. Човек је икона Божија. То је велико достојанство Божије. Зато ако не живимо онако како би требало да живимо као човек Божији, онда прљамо лик Божији у себи али прљамо и достојанство. Чиниш ли зло, ти си упрљао свој лик људски. Зато молимо се Богу да нам Бог помогне, да снаге да се исправљамо, поправљамо и учимо да не треба да осуђујемо, јер боље је самоосуђивање од осуђивања, Бог вас благословио”, била је поука вернима Владике Јована.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након причешћа верних, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.
протођакон Мирослав Василијевић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8679-sveta-arhijerejska-liturgija-u-staroj-crkvi-u-kragujevcu#sigProId968da9d706