После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, у сада прочитаном одељку јеванђелском, као и малопре прочитаном одељку Апостола говори нам се о Царству небеском. Данашње Јеванђеље каже да је Царство небеско као благо сакривено у пољу које човек нашавши сакри и од радости своје отиде и све што имаде продаде, и купи оно поље да би то зрно блага задобио.

Свети апостол Павле у данашњем прочитаном Апостолу каже: “И који нас избави од власти таме и пренесе у Царство сина љубави његове”. Дакле, браћо и сестре, ови одељци заиста нам говоре шта је најпотребније за човека у оба света, а то је да задобије Царство небеско.То је оно што Христос у Јеванђељу каже: “Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све ће вам се друго додати”. Шта је Царство небеско? Најкраће речено, Царство небеско је Господ наш Исус Христос и онај човек који има Христа у себи, који живи Христом, који носи Христа у себи, он заиста и већ сада осећа Царство небеско. А шта је још небеско Царство још. Блаженство, браћо и сестре. Блаженство да човек живи поред Бога са светима, са анђелима. Зато човек који поседује Христа у себи и који живи Христом је сав у радости. Где је Христос ту нема туге и бола, а и ако имамо овај телесни бол и ако имамо Христа и живимо Христом онда ће нам и тај телесни бол бити много лакши и лакше ћемо га поднети. За све нам је потребна вера јер вером усељавамо Бога у себе. Кад кажем вером то није само да кажемо Ја верујем ако нас неко пита да ли верујемо. Да ли знамо шта о својој вери или мислимо да ако нешто мало знамо да смо сазнали све. Вера је наука над наукама. Њој се треба учити свакодневно јер нам једино вера отвара видике и хоризонте да ми можемо сагледати и сазнати о ономе што не можемо нашим скученим разумом да схватимо. Можда се неко нађе повређеним па каже да његов разум није скучен. Скучен је сваки разум који не разуме Бога и који не поседује знање о Богу. Зато није вера вера на језику већ је она у делима нашим. Каква ти је вера таква су ти дела. Каква су ти дела таква ти је и вера. Веровати значи припадати ономе у кога верујемо. Вера нам помаже да се ослободимо сами од себе, од своје гордоти, ега и сујете. Још кад такав човек са гордошћу, егом и сујетом поседује и неко богатство овога света томе не можеш прићи ни са рогуљама јер он мисли да све зна и мисли да може све да купи са тим богатством па мисли ако купи човека да ће моћи да купи и Бога. Вера је, браћо и сестре, понављам, да се човек ослободи себе да би испразнио себе од себе. Имате једну молитву код светог Владике Николаја Велимировића: Господе, испразни мене од самога себе. Човек који је пун себе нема у њему места за Бога, а Бог није насилник па да нам отвори разум и срце па да се усели. Бог је себе нама дао али никога не приморава од нас да га прихватимо и узмемо. Наша је слобода и то је оно што је врло важно по чему се човек највише поистовећује са Богом. Да слободно може да ради шта хоће и како хоће. Да верује и да не верује, да чини добро и да чини зло. То је његова слобода али морамо да знамо да баш из те слободе, када је злоупотребимо, сносимо апсолутну одговорност јер сам то чинио зато што сам хтео, желео, одлучио се. Зато слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Човек треба да буде благодаран Богу што има слободу да буде овакав или онакав и мора да схвати да баш управо због тога треба и да одговара. И у овом земаљском суду, ако је судија праведан, па онога осуђенога пита да ли је неко учествовао у његовом злу и да ли му је неко помагао и ако овај каже да јесте онда се њему умањује казна али ако аже да је то он сам урадио онда смоси пуну казну и пуну одговорност. Тако и ми треба да схватимо да смо одговорни баш зато што носимо у себи достојанство човека, а бити човек значи бити Божији човек. Зато је велико достојанство бити човек али је и велика одговорност. Ми за доброг човека кажемо да је добар човек док онај који није добар нећемо чак ни име да му споменемо већ кажемо онај, тај. Нама је у овом данашњем Јеванђељу речено шта је најпотребније да тражимо, а то је Царство небеско. Да тражимо Хреиста. Да се са Христом носимо. Да се са Христом сјединимо да би кроз наше сједињење са Христом сјединили се једни са другима и да би заволели друге онако како волимо себе јер Бог подједнако вол сваког човека, и грешника и праведника. Праведнике воли зато што су праведни, а грешнике воли не би ли се тај грешник сетио праве љубави којом Бог њега воли. Наша дужност је да над богољубљем одговоримо нашим човекољубљем. Заиста, на ово питање да тражимо Царство небеско одговор нам даје сам Господ наш Исус Христос рекавши да иштемо најпре Царства Божијега и правде његове, аве ће вам се друго додати. Другим речима, иштите оно што је најбоље и ако га нађете чувајте га али не чувајте га само за себе него да га умножавате и делите са другима. То је оно што је нама Бога дао те дарове, дарујући прво самога себе и није нам Бог дао самога себе да ја њега само за себе користим него да, управо, те дарове, које нам је Бог дао, да их умножавамо и делимо другима. Човек док се не дели, у смислу давање себе за другога, он је пуки сиромах, самотњак и сам је себе изоловао од других. Оно што иштемо и оно што тражимо ми за тим и жудимо и чезнемо и зато је речено да је човек тамо на шта су усмерене његове мисли. Све од мисли почиње. Кад човек не води рачуна о својим мислима те мисли прелазе у речи, а кад не обуздава своје речи онда његове речи прелазе у дела. Свети апостол Павле каже да ко не обуздава језика свога његова је побожност лажна јер ми језиком можемо многа добра да учинимо, а језиком можемо и огромна зла да учинимо. Ништа тако не може да сасече другога него наша ружна реч и зато треба да водимо рачуна шта говоримо, како говоримо, како се понашамо. Како је рекао један мудар човек: Сваки је човек господар своје речи док је не изговори.

Ако тражимо Царство небеско и боримо се за њега ми ћемо га и добити односно Господ ће нам то Царство небеско дати по мери вере наше. Зато ће Апостол Павле рећи: Вером ходимо, а не знањем. Или како је то још лепше на другом месту рекао Апостол: Знање надима, а љубав изграђује. Знање те тера да се гордиш, да се понашаш како не треба, да се уздижеш али љубав изграђује, а Бог је љубав. Ко је задобио љубав тај је задобио Бога, а ко је отуђен од љубави он је отуђен и од Бога. Човек је икона, слика и прилика Божија и зато је човеково да буде одсјај те љубави Божије и да он на љубав одговара љубављу. У Јеванђељу се каже да се Царство небеско добија на силу. Како то? На силу се добија ако се на силу боримо против непријатеља Бога и човека тј. ђавола. Кад се боримо против зла у себи. Ако се силом духовном боримо да савладамо и тај свој его и своју страст и своје слабости и тако даље. Дакле, браћо и сестре, многе су препреке и онај нечастиви их ставља пред човека да не би задобио Царство небеско. Увек га омета. Ђаво увек нуди зло али нас не може натерати да чинимо зло. То је грешка када кажемо да нас је ђаво натерао да учинимо зло. Ђаво нуди али не може да те присили да чиниш зло све док ти и ја њему не дамо пристанак. Треба да разумемо и схватимо да смо одговорни за свакога и да су сви одговорни за себе. Е ако тако схватамо онда ће нам све бити другачије. Ако родитељ схвати да је одговоран за своју чељад и да су чељад одговорна за своје родитеље онда у тој породици влада хармонија и љубав. У тој породици се не отима и говори ово је твоје , а ово је моје него ово је наше јер смо породица. Тако треба хришћани да живе у заједници. Да осете радост јер је у заједници Бог.
Где је Царство небеско? Опет нам каже Христос, Царство Божије је унутра, у вама. Заиста је тако. У човеку је или рај или пакао, а Царство небеско је опет Рај. Шта ће бити у нама и шта је у нама то до нас стоји. Бог себе даје али не приморава нас, као што сам рекао. Неспокојан, незадовољан, немиран човек је у ствари у паклу. Његово унутрашње стање је у паклу. Када је човек задовољан и испуњен Богом и другима он је задовољн и зар то није Рај. Рај је живот по Богу и у Богу док је пакао живот без Бога. Свети Оци су казали да сваки човек у себи гаји по једну питому и једну дивљу животињу. На питање која ће да победи одговор је ону коју храниш. Ако храниш дивљаштво у себи то ће да победи али ако храниш ону питому животињу она ће победити и ти ћеш постати питом, што каже наш народ. Питати значи хранити, браћо и сестре. Треба да се хранимо, на првом месту, Христом, а ми се Христом хранимо кад верујемо, кад се исповедамо, када се кајемо и када се причешћујемо. То је храна за нашу душу. Душа има своју храну, тело има своју храну и треба свакоме дати по мери. Заиста, ништа лепше нема него кад човек у свом животу има меру за све. Ми се управо налазимо у периоду Божићног поста и ових четрдесет дана, колико траје овај божићни пост, сваки прави верни треба да ради на својој духовној обнови и на духовном препороду односно да време поста и молитве учини да дође до његовога причешћа и сједињења са Богом. Постом се задобија чистота и телесна и духовна. Шта нам кажу лекари за нбеку болет. Смршај! Поведи рачуна чиме се храниш!. Зато је пост чистота и за тело и за душу. Пост, молитва и милостиња са уздржањем чине човека Богом благословеним.

Зато нека наша данашња Литургија и данашња наша молитва и Свето Причешће буде на здравље и спасење. Причешћујемо се ради опроштаја грехова и за живот вечни јер чим си хришћанин подразумева се да си себе определио за вечност. Зато се ми причешћујемо ради те вечности јер онај који мисли на вечност он ће мислити и како живи у овоме животу. Ономе коме је стало само до оног дај ми да једем и пијем док сам жив, после ми не треба – после ти треба. То шта ће бити после овога живота, то зависи какав нам је овај живот био, браћо и сестре. Ми овом животом, овде на земљи или задобијамо Царство небеско или га губимо, зависно опет од тога како живимо. Зато нека нам Господ помогне и овај пост, молитва и наше причешће да водимо рачуна како живимо да би задобили Бога у себи. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић