Епископу је саслуживало монаштво и свештенство колубарско-посавског намесништва. Благољепију сабрања допринело је појање црквеног хора “Свети Димитрије” из Лазаревца.
Обраћајући се окупљеним верницима шумадијски Првојерарх је богонадахнуто тумачио речи данашњег Јеванђеља објашњавајући какве то особине треба да красе сваког “Доброг Пастира”, а такође и проничићи у смисао и саму суштину хришћанског поста.
“Литургија је, браћо и сестре, предокус Царства Небескога. Као хришћани то знамо, јер се на њој осећамо као да улазимо у Царство Божије. Царство Небеско је тамо где влада ред и поредак. Оно је тамо где влада мир, слога и љубав. Ако живимо вером и веру претварамо у дела, тј. живимо по Јеванђељу, онда је са нама и у нама Царство Божије. Ми се причешћујемо зарад опроштаја грехова и живота вечног. Опроштај грехова је потребан сваком. Онај ко се каје лицемерно и чије срце не вапи за опроштајем мисли да је савршен, иако то није. Нас је Бог створио несавршенима, али нам је дао задатак да се усавршавамо. Од нас се тражи да се усавршавамо до “мере раста Христовога”. Усавршавање је непрестан процес кроз веру у Бога и жељу да нам Господ помогне и да нас подигне када падамо. Призвати име Божије, као што то ми данас чинимо, мора да буде са смирењем. Бог нам је дао слободу да будемо са њим или без Њега, да верујемо или не верујемо у Њега. По слободи највише и личимо на Бога, зато толико и волимо слободу. Али треба да знамо шта је то слобода. Слобода је када се трудимо да не учинимо зло ни нажао другоме. Слободу прати и одговорност која иде уз њу. Апостол Павле каже да нам је све дозвољено, али да нам није све на корист. Морамо бити одговорни за оно што смо помислили, рекли и учинили. Ми хришћани имамо коме да се обратимо. Имамо Цркву Христову, имамо Бога, Господа нашег Исуса Христа, као нашег пастира који бди над нама. Једино је Господ могао за себе да каже да је “Пастир добри”. Господје пастир словесног стада, народа божијег, али и читаве творевине. Дужност пастира је да чува своје стадо. Духовни пастир мора стално да бди над повереним стадом. Стадо не може без пастира, и Пастир није ништа без стада. Ништа смо без Христа и Цркве. Црква нас подиже, узвисује у небеске дворе. Црква нам је дата као богочовечанско тело да се у њој спасавамо. Примићемо данас у себе Тело и Крв Господњу и постаћемо судеоничари и заједничари са Богом. Дужност је пастира да чува стадо, а дужност стада је да слуша пастира. Велика јеодговорност на пастиру. Да ли он зна да чува стадо и да га учи? Обавеза стада је да око не склања са свога пастира. Ако скренемо поглед са пастира, са Христа, излажемо се вуковима овога света. Наше срце никада не сме бити успавано, јер ће се у њега уселититромост, мрак и срце које је главни наш орган, када оно заспи, заспаће и наш ум. Пастир и стадо су повезани. Онај ко сматра да њега не треба нико да води налази се у великој духовној прелести. А свима нам треба неко да нас води. Свима нам треба Пастир који нас сакупља и сабира и уводи у тор. Тор је Црква Божија. Док смо у тору зверови нам не могу ништа. Када се издвојимо из стада, тако што мислимо да смо изнад свих, сами се излажемо опасности и немамо кога да кривимо ако нас шта са стране нападне и пострадамо. Стадо треба да има веру у пастира, а пастир веру у Бога и другога. Онај ко жели да се исправи може то да уради уз помоћ Божију, уз труд, пост, молитву, добра дела и на првом месту веру. А вера у Христа има свој језик, а то је језик љубави. Вера у Христа води нас у спознају суштине света, онога што се види и што се не види. Вером усељавамо Бога у себе, а уз послушање Пастиру стадо ће бити сачувано. Вера је оно чиме ходимо, а не знање. Знање надима, а љубав изграђује. Нема знања које може бити изнад љубави, а љубави нема без жртве. Сваки човек је велика тајна и ко жели да проникне у тајну људског бића без Бога, лупеж је и разбојник. До другог човека воде само једна врата, а то је Господ Исус Христос. Уђемо ли другима кроз врата Богочовека Христа наћићемо пашу и храну за душу и тело. Морамо само направити разлику између потреба тела и душе. А душа се лако губи, поготово када превагу дајемо телу. Кад бринемо о души онда и тело добија потребно, јер је душа претежнија од тела. Име бога је Љубав. Када нас Бог као “Добри пастир” позове по имену, он нас чини личношћу. Човек је заиста личност док је у Богу и са Богом. Знали су то и апостоли који су у име Господње лечили и васкрсавали. Али Господ им каже да се не радују што им се и духови покоравају, већ да се радују што су им имена записана у књизи живота. Кад човек мисли да је он сам нешто, сам се исписује из књиге живота. Зато нам је потребно да верујемо и чувамо веру, да се пребразимо, отрезнимо и ослободимо егоизма. За то нам је потребна молитва, пост и добра дела. Ми се и налазимо у благословеном периоду божићњег поста у коме сви треба да радимо на духовном препороду. Потребно је да се преслишавамо, не у гордости, већ у вапају наше повређене грехом душе, у вапају нашег бића које је претворено у небиће. Али Бог који је Љубав привео нас је из небића у биће. Нама је потребно покајање којим почиње и овај пост. Постом се задобија чистота душе и тела. Потребан је и духовни и телесни пост, потребно је уздржавање од неумерености и увођење мере у наш живот. Пост ће нам бити лак ако се само мало духовно уздигнемо и хранимо претежно духовном храном. Човек треба да буде задовољан и благодаран, а не незадовољан. Незадовољан човек није благодаран, мисли да заслужује више него што му је дато, иако свако има управо онолико колико заслужује”, поучавао је Владика Јован.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Данашње сабрање је кулминирало причешћем великог броја верника као што је то и уобичајено у лазаревачком храму на крају прве недеље Божићњег поста.
Влада Димитријевић, свештеник
