Његово Преосвештенство је на Светој Литургији беседио:

„Код овог данашњег прочитаног одељка Јеванђеља видели смо како су људи, односно народ, доводили децу код Христа, да се Христос њих дотакне, другим речима, да их Христос благослови. Такође смо чули како Апостоли, вероватно, видевши као људи, размишљајући умор Христов, они су бранили родитељима да деца прилазе Христу, а онда им је Христос одговорио, Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им, јер је таквих Царство небеско, јер је такво царство Божије, и додаје, и каже, Заиста вам кажем, ко не прими Царство Божије као дете, неће ући у њега.

Да, браћо и сестре, деца су велики дар Божији; деца су велики благослов Божији. То родитељи треба да знају, каквим их је Бог даром обдарио. И зато, родитељи треба да буду Богу благодарни, што су благословени од Бога да имају пород, али једно је родити дете телесно, а други је васпитавати и родити дете духовно. Лакше је много родити дете телесно, иако Јеванђеље каже да жена док рађа трпи муку, али када се дете роди она заборави одмах муку, јер се родио човек на свету. Али је много теже васпитати дете. Ви сад замислите како ће човек васпитати децу, ако сам није васпитан. Ако сам није у вери у Бога, како ће детету да пренесе веру. Како ће родитељ да буде пример својој деци, а живи сасвим супротно и закона Божијега и достојанства човечијега. Како отац, мајка, имају право да говоре детету да не сме да пуши, а они пуше. С којим правом могу да кажу немој да крадеш, немој да чиниш зло, а они то чине. Дакле, браћо и сестре, видите колики је дар Божији назвати се родитељем. Али колико је то благослов Божији, толика је то одговорност, бити родитељ. Никада није било лако васпитати децу. Чини ми се да време у ком живимо је врло тешко. А зашто је тешко? Зашто све ово доживљавамо у овом времену у којем живимо. Мислим да је то заиста зато што родитељи не преносе деци оне вредности живота, не дају им смисао живота, него само мисле, најважније ми је да је обучено, да га школујем, да има кућу, да има кола; све је то потребно, али то није најважније. Најважније је ући у душу свога детета и видети да ли је то дете срећно на све то што му дајемо од земаљских дарова, родитељ је дужан да му све то приреми. Али да ли га чини срећним? Или на пример родитељ по цену живота хоће да постане родитељ па хоће да гази преко свега, и преко свог достојанства и преко свог призива, и мисли, ја сам срећан и добио сам дете. Човече, ако те је Бог призвао, ти оправдај своје признање у сваком погледу али оправдај и своје признање као родитељ.

Мислим да је то један велики проблем у времену у коме живимо, што се јако мало разговара у породици, поготово са децом. Више време проводе родитељи мазећи децу, није то ништа ружно, треба тако, али више проводе у разговору просто неким причама, да тако кажем, па бар да причамо дивне приче како су наши стари причали, узимали унуче, дете, на крило па му причали оне песме, из боја, из свега осталога, него прича се прича, нема правог разговора. И зато нема ни правог решења. Где има правог разговора ту има и правог решења, браћо и сестре. Није важно да ће нам дете кад пође у школу имати најлепшу одећу и обућу, све то треба, понављам, али није најважније; најважније је хоће ли оно из свог дома понети радост, понети мир, понети љубав, понети то осећање и управо што тога нема из дома да понесу деца, видите шта нам се догађа. Иако, искрено вам кажем, имамо добру децу, то је моје мишљење шта дајемо деци. Само нам је, ово што сам рекао, да има то, то, то и то; али да ли га подижемо као човека? Као биће Божије? Опет понављам, да ли му дајемо прави смисао живота? И зато нас налази ово што нас налази, видите сами, деца устају на родитеље, родитељи на децу, деца на учитеље, деца између себе, дакле, деца нам пропадоше од ове несрећне технологије, да тако кажем. И зато што родитељи неће да посвете време детету, ајде, ево ти овај телефон, па тамо играј игрице, ево ти онај телевизор па слушај. И шта смо учинили, дошли смо до тога да деца умеју да нам разговарају са техником, а не са човеком. Значи, стварамо од њих асоцијална бића, а једно морамо знати, поготово родитељи које је Бог обдарио да буду родитељи, да ће Господ питати родитеље кад изађемо пред Његово Лице, Где су ти деца? Шта ћемо да кажемо? Хоћемо ли да погнемо главу, не вреди, тад не вреди погнути главу. Боље би било да смо погнули главу, у смислу да се молимо за децу. Ја имам једно мишљење да треба више говорити Богу о деци, него деци о Богу.

Да будем јаснији, кад кажем треба више говорити Богу о деци, ми се молимо Богу да им да снаге, него да говоримо, постоји Бог, и да остајемо на томе. Зато, понављам, васпитање је питање, храњење, и ако није понето из дома све друго што ће оно схватити и научити неће бити ново, или оно што често говорим, оно што се понесе са кућног прага, то се ни са једном дипломом не може надокнадити. Човек може да стекне мудрост овога света, али шта вреди ако га та мудрост издваја да буде саможив, себичан, а не да буде социјално биће, да осети другог човека поред себе, и заиста, ове речи Господње, које данас смо чули, Пустите децу да долазе к Мени, јер таквих је Царство небеско, оно што је Господ рекао, то је Светиња. То је чиста и права Истина, јер је Истина живота. Јер је Господ онај који је зналац свега онога што постоји, свега онога што је људско, свега онога што је у срцу људском. А ко има тако чисто срце као што имају деца. Зато Господ каже, Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Да ли Господ од нас људи у годинама да постанемо деца? Не да будемо деца по узрасти, то не тражи од нас, да будемо деца по незлобивости, дете док није опхрвано гресима, оно је чисто, оно је безазлено, оно може да се наљути, али не може да мрзи. Дете не може да мрзи, па имате родитеље, и кад изгрдите дете, и кад некад и ударите дете, оно ће опет да рашири руке и да вас загрли. А зашто? То је љубав, и вера и поверење детета у родитеље. Јер дете кад се роди, оно не зна ко му је отац и мајка, али оно осећа, оно чује тај глас мајке, оца, мајке ви то најбоље знате, кад плаче дете па га прислоните уз своје тело, оно се умири, јер осећа да је тело тога тела, оно осећа, и зашто онда да му то осећање ускраћујемо својом грубошћу? Зашто да му не одговоримо на ту чисту детињу љубав, љубављу? Зато Господ зна, ко је у детету, и шта је у детету, а Он зна да је дете испуњено љубављу. И зато, како је рекао један Свети отац, је свако дете парче Неба на Земљи. И сад замислите, колико ми грешимо кад се не односимо према тој Светињи, колико сагрешавамо, то је парче Неба на Земљи, браћо и сестре. И дете, ако родитељи сматрају да је искључиво само њихово дете, грдно се варају, него родитељи треба да схвате да је дете дар Божији. А деца опет треба да схвате да су родитељи дар њихов.

Колико је Христос посвећивао времена према деци можемо схватити из оних дивних речи Јеванђељских, где се каже, Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу. Нико тако не уме да хвали Бога као чисто срце, као дете. И не само што је Господ благословио децу и преко деце устројио ову Своју хвалу, него је и сам Господ постао Дете, отроча младо превечни Бог, како ћемо певати ових дана. Сам Бог је удостојио детињу природу тога да је прими на себе и преко ње да прими и људску природу, и Бог је примио људску природу, постао Човек, али остао Бог. Дакле, није постао цар, Господ Христос, није остао ни владар, ни моћни владар на земљи, него је постао Дете, које дете, Богомладенац. Ми идемо у сусрет тог празника где ће стално Црква кроз богослужења говорити да је Христос наш Богомладенац. Зато је Црква и установила Божићни пост, да се постом, покајањем, причешћем припремимо, да се духовно чистимо, да би осетили радост празника и поруку празника, браћо и сестре. А пост чисти и душу и тело. Дакле, и Господ наш Исус Христос одрастао је као дете. Њега је његова мајка, Пресвета Богородица, васпитала, она га је хранила, одрастао је као дете, и улазио у храм Божији, сећате се оне приче, кад је у дванаестој години ушао у храм и тамо читао Библију, читао Свето Писмо. Ова данашња јеванђељска прича говори, и опомиње нас, да се уразумимо, да схватимо какве примере дајемо млађима, примери су јачи од сваке речи. Могу причати буди овакав, буди онакав, а ја нисам најбољи, као родитељ. Је л' ће то имати ефекта? Неће. Је л' су наше старе баке и мајке нас старијих знале да читају и деци то да пренесу? Не, али су слушале Свето Предање, и то што су слушали, то су деци преносили, браћо и сестре, али понављам, преносили су тиме што су са децом више разговарали, да се молимо Богу, да наша омладина схвати смисао живота, али како ће омладина схватити смисао живота, ако им ми не дајемо тај смисао, ако им не указујемо на смисао, ако их не доводимо у цркву, ако их не причешћујемо, ако не говоримо деци о Богу, као што рекох, да говоримо деци о вредностима, треба да се молимо за децу, да Господ спасе нашу децу. Не само децу нашег српског народа, него децу целог света. Свако је дете Божије дете, да ли било овога или онога народа, и зато треба да се запитамо шта радимо са тим даром којим нас је Бог обдарио. Имамо духовно рађање, имамо телесно рађање. Имамо духовне родитеље, имамо телесне родитеље. И једни и други апсолутно су подједнако одговорни за живот и за васпитање свога детета. Зато разумимо да није све у овом материјалном што ћемо дати детету.

Ми ћемо и данас чути, нећу да се моје дете мучи, ако сам се ја мучио. А видите, Свети Јован Златоусти, највећи педијатар и педагог четвртог века, он је говорио царевима и краљевима, Научите децу да буду и мало гладна и жедна и гола, јер нећемо знати шта ће бити сутра. Ако их само туткамо, што би рекао наш народ, не дај Боже ако дође до невоље, то ће бити апсолутно страшно. Зато је Господ рекао, Ко нахрани или напоји једном чашом воде једног од моје мале браће, мене је нахранио и мене је напојио, зато учимо децу да не буду себична, учимо их да и се и они придржавају, али како ће да науче ако им не дајемо пример? Ако само учимо децу да буду грабуља, да само грабе себи, а не онако како је воља, да будемо и вила, јер ми од себе сабирамо вилом на другу гомилу, а грабуљом само грабимо за себе. Да ми грабимо Бога, љубав, и да то преносимо својој деци.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Архијерејске Литургије, владика је верницима поделио благослов и иконице светитеља.