Литургији су присуствовали ученици Политехничке школе са својим вероучитељем Марком Гаљком, примивши свету Тајну Причешћа.

Беседећи на прочитано Јеванђеље од Луке, беседом се обратио Владика Јован, рекавши:

„Чули смо како је апостол Павле казао Цркви у Ефесу: „Свагда захваљујте Богу и Оцу“. Како је то дивно када ми умемо да се захвалимо оној особи која нам да и најмањи дар. Како је онда души човековој када заблагодари Богу на његовом дару. То је осећање које се просто разлива по бићу човековом и човека обузима просто једна радост. Прво, што је заблагодарио ономе од кога је нешто добио, а друго, зато што је то основна култура, да имамо у сећању да треба да заблогадаримо Богу. На свакој Литургији чујемо да се каже: „Заблагодаримо Господу“. Онај човек који зна да благодари Богу, тај човек зна и да се моли и поштује онога који му све даје. Нама је Господ све дао. Немамо изговора да нисмо добили све. Шта нам је то Господ дао? Себе! Има ли већег дара од тога? Он нам се и сада даје кроз свете Тајне и свете врлине, а на првом месту нам се даје кроз Свету Тајну Причешћа. Зато је човек хришћанин обавезан, да тако кажем, да благодари Богу. Зато апостол Павле каже: „Шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио?“ Све нам је Бог дао. Дао нам је Себе, дао нам је Цркву, дао нам је своје божанско тело, дао нам је свете Тајне, дао нам је врлине, Јеванђеље, пут којим треба да идемо, истину којом треба да се служимо и истину којом треба да живимо. „Захваљујте свагда за све Богу и Оцу“ су речи апостола Павла које вам понављам. Кад човек зна да треба некоме да заблагодари он зна да има некога испред себе или боље речено да има тога у себи. Човек који не зна да заблагодари он мисли да нема ничега на овоме свету. Када каже апостол Павле благодарите Богу и Оцу за свагда јер је живот хришћана у Духу Светоме, јер ко нема духа Христовога тај није његов, како каже апостол Павле у посланици Римљанима. То значи да сам живот хришћана треба да буде духочежњив, да чезнемо за Оним који нам је све дао. Нама је Бог дао живот. Куд ћете већи дар? Да би знали шта је живот, треба да поштујемо живот, да знамо да нам Господ није дао овај живот да га проћердамо, да га преспавамо, већ да будемо будни јер никада не знамо са које стране могу да нас снађу искушења, невоље, патње. Али када смо будни онда и стражаримо и знамо са које стране нас невоље сналазимо и онда можемо да заштитимо себе. На првом месту молитвом, тражењем помоћи Божије, да нас Бог заштити. Треба да чезнемо за таквим расположењем тако што ћемо благодаримо Богу, јер ћемо онда Бога осећати у себи. Онда Бога имамо поред себе. Када Бога имамо у себи и поред себе, онда треба да имамо свакога човека кога је Бог створио и да га осећамо да смо једно. Зато је живот хришћанина непрекидни подвиг одуховљења уз помоћ светих божанских врлина и светих Тајни. Хришћани се испуњавају Духом Светим живећи и васпитавајући себе и један другога молитвом, певајући Господу у срцима својим. Кад човек има Бога у себи онда има и радост. Тада певамо јер смо радосни. Када немамо Бога у себи онда немамо радости, онда смо сиромашни и не можемо певати. Сиромах на може да пева. Гладан не може да пева. Нама је Бог дао себе да се хранимо Њиме да се испуњавамо Њиме и да захваљујемо Богу и Оцу. Свети апостол Павле каже: „Испуњавајте се Духом Божијим.“ Како да се испуњавамо? Да се испуњавамо тако што ћемо рађати плодове духа, а то су: љубав, мир, радост, дуготрпљење, милосрђе, кротост, уздржање, трпљење. Ако човек нема тих плодова, он је јалов, он је дивљи, он је подивљао. Дивље дрво не рађа никакве плодове. Само питомо дрво рађа. Човек је питом када има Бога у себи а питати значи хранити се. Када се заиста хранимо Богом живим, када се хранимо добрим врлинама, добрим и оним што чинимо добро, ми смо испуњени Богом, ми смо радосни. Упражњавајући све врлине Духа, човек се испуњава Духом Божијим. Када је чове испуњен Духом Божијим, њега Дух Божији води и руководи. Ми смо увек испуњени неким Духом: или Духом Божијим или духом оног другог. Онога духа који је против Бога, а он је против нас и против свакога човека. Зато Дух Свети оплемењује човека и ми немамо ни једне молитве у Православној Цркви која не почиње призивом Духа Светога: „Дођи Душе Свети, очисти нас сваке нечистоте и спаси благи душе наше“. Важно је да не гасимо Духа Божијег у себи. То нам поручује и апостол Павле. Када човек угаси Духа Божијег у себи, он хода али је у ствари духовни мртвац. Сваки од нас је примио Духа Светога на крштењу, када смо постали чланови Цркве и ми тог Духа треба да чувамо. Живимо по Духу Светоме. Ако човек има непрекидно молитвено расположење, то је најбољи знак да човек живи у Духу Светоме. Такав човек има разумевање за све и сва и за сва збивања у свету у себи и око себе. Дух Свети га учи да има такво разумевање. Онда човек испуњава себе и прати себе кроз молитву, врлине, добра дела, пост…. Он свим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања налазе у рукама свемоћног и свемилостивог Господа. Бог је једно свемоћан. Бог је сила, моћ, а и човек постаје сила када живи Богом. Апостолима је Бог дао силу да оздрављају болесне, васкрсавају мртве, чине чудеса. То даје Бог и светитељима и сваком хришћанину уколико он живи у садејству Духа Светога. Зато хришћани захваљују Господу свагда за све. Захваљују му што је створио овај предивни свет, човека као икону своју. Када човек има осећање да га је Бог створио, шта има друго него да благодари Богу. Као што смо се ми сабрали овде на свету Литургију да захваљујемо Богу, али смо се сабрали и да призивамо Бога, па смо захвални што видимо лица једни других. Што Свети Оци кажу: „Видех лице брата, видех лице Бога.“ Не видимо ли лице другога нећемо видети ни лице Бога. Немојмо да се заваравамо па мислимо „лако ћу ја, мени је главно да видим Бога, а човека нећу да видим“. Е нећеш видети ни Бога. Бог на крају крајева не тражи да чинимо нешто више него што чинимо једни другима. То значи да се чувамо у заједници. То значи изграђивати и узиђивати себе у заједницу. Када човек устаје против човека он руши ту заједницу изграђену између Бога и људи. Када стварамо ту заједницу онда смо испуњени Духом Светим. Да се захваљујемо Богу што имамо другога поред себе, светитеље који се моле за нас, што нам је Бог дао анђела свога да нас у животу чува јер сваки хришћанин на крштењу добија свог анђела чувара. Док човек има осећај да има анђела чувара он ће се трудити да испуњава оно што му анђео чувар каже. У противном, он ће испуњавати оно што му онај други анђео каже. Тај други анђео је преварио првога човека у рају, а како онда да не превари и нас. Да за све захваљујемо Богу што нам се Бог открио у Тројици Светој, то је овај видљиви свет створио као један храм, како нас учи Црква и Свети Оци и људе у њему као свештено служитеље. Сваки је хришћанин свештенослужитељ. Чуваш ли породицу у заједници? Жртвујеш ли се за породицу? Бринеш се о породици. Ти си онда свештенослужитељ у својој породици. Сваки отац и свака мајка, прави отац и мајка су свештеници у малом, они су сваштенослужитељи. А шта ради свштенослужитељ? Приноси Богу дарове. Шта је дужност родитеља, да васпитавају своју децу и приводе их Богу. Таква деца имају осећај да су дар Божији. Онда ће се родитељи молити за децу и деца ће бити боља, па ће подстакнути децу да и деца благодаре Богу и родитељима својим. Нека би нам Господ помогао да стално имамо на уму да треба да се захваљујемо Богу. Имамо за шта да му се захвалимо. Да му се захвалимо што смо данас устали живи. Многи нису осванули. Ако нам је већ Бог дао овај дан да осванемо живи, дајте онда да овај дан заблагодаримо Богу. Ако данас умемо да заблагодаримо и сутра и прекосутра и увек док нас Господ држи на овоме свету. Захваљивати Богу значи молити се Богу. Зато свето Јеванђеље и Свети Оци кажу: „Молите се непрестано“. Другим речима, сећајте се Бога непрестано. Онај који се сећа Бога он гледа да буде прави човек, прави хришћанин. Нека нам Господ помогне да будемо то, Бог вас благословио!“, била је поука Владике Јована.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице верном народу.

протођакон Мирослав Василијевић