Беседећи верном народу, Владика је рекао:
„Јуче смо прославили празник Сретења Господњег, мада у њему има елемената и празника Пресветој Богородици и тај празник можемо назвати и Богородичиним и Господњим. Црква својим богослужењем, односно Оданијем и даље говори о Сретењу Господњем. То је дан када се Бог срео са човеком и када се човек срео са Богом. Сретење је празник када се свети праведни Симеон Богопримац срео са Христом, када је Христа узео на своје руке и доживео оно што је ишчекивао. Очекивао је да се сретне са Господом. Њему је Дух Свети открио да неће умрети док не види Христа, Месију и не прими га на руке. Овај празник има велики значај у домостроју нашега спасења, то је Божији план о спасењу света. На Сретење су се срели Бог и човек. Нема ништа значајније у човековом животу од сусрета са Богом. Када се човек сретне са Богом, ми се у исто време срећемо и једни са другима. Само у Цркви и кроз Цркву тј кроз заједницу. Не сретне ли се човек са Богом он је изгубљен за вечност. Како може да жели да живи а да се не сретне са Христом. Ако не верујемо у сусрет са Богом, онда је човек изгубљен. Празан. Хода али у себи нема суштине. Сусрет човека са Богом треба да буде у срцу нашем и овде на Земљи. Ако се овде не сретнемо са Богом, нећемо се нигде срести. Човек треба да верује, да жели и да чезне за тим сусретом. У исто време човек не може по својој сили, моћи или подвигу да се сретне са Христом ако му се не моли и не жели да се сретне са њим. У сусрету је радост. Зар се не зарадујем правом радошћу када се сретнемо са човеком кога волимо. Каква је тек радост за човека када се сретне са Богом.
Данас Црква слави светог Симеона Богопримца који је примио Бога у наручје своје. С правом се назива Богопримцем. Није Симеон тог тренутка постао Богопримац већ и раније док је чезнуо да се сретне са Христом. Свети Симеон је био праведан и имао је вере у Христа што је условило да се сретне са Христом. Богољубље је претходило свему а тек онда се у њему распламсала вера. Он је био богољубив човек који је очекивао Христов долазак. Христос је дошао да нас спасе, ослободио од греха, од смрти и робовања греху. Свако који греши постаје роб греху. То је унутрашње ропство када осећамо да нам је тешко у нама али не знамо шта нам је. Од греха се такође може и ослободити. Христос нас је ослободио. Ми се ослобађамо кроз исповест и покајање и сусрет са Господом. Сретење и Свети Симеон нас подсећају на то ко је кога срео? Човек је срео Бога и Бог срео човека јер је Бог пошао за човеком када је овај одступио од Њега, прекршио заповести и пошао својим путем а не путем Божијим. Бог долази да врати човека на Божији пут да нас врати у рај. Бог нам је наменио тај пут који води у рај у вечност. Не за муку, не за пакао. До човека стоји да ли је у нама рај или пакао. Нема ли Бога у нама у нашем срцу у нашим мислима, нашим жељама, онда је у нама пакао. Други пример је свети Симеон који је примивши Христа он је све видео шта је било, шта јесте и шта ће бити. Рекао је Богородици да многе обори који умују својим умом против Бога а да подигне оне који су оборени али верују у Бога. Њој је рекао да ће и њој самој мач духовни пробости душу, онога тренутка да је свог а Сина и Бога нашега видела на крсту. Симеона је красила вера у Бога. Од стварања света до доласка Христовог прошле су хиљаде године. Али богоизабрани народ није губио наду и веру да ће доћи Спаситељ и спасти свет. Бог је наградио оне који верују и наградио је и светог Симеона и открио му да неће да умре док се не сретне с Богом. То треба да буде и за нас поука да не смемо ни да умремо ако се пре тога не сретнемо са Богом. Са њима се срећемо на различите начине- Када добро мислимо и добро говоримо, ми се срећемо са Њим.
Треба да жудимо и да чезнемо за сусрет са Богом. Када се то догоди, човек је испуњен, види себе и тугује због својих промашаја, јер се срео са најчистијим. Зато је Симеон након сусрета са Богом могао да каже: „Ништа ми више не треба“. „Сад отпусти у миру слугу свога Господе јер видеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред свим људима.“ Када се човек сретне са Бог нема више разлога да брине. Он се ухватио за руку и зна да га Бог воли. Тамо где је љубав тамо нема страха. Где нема љубави ту настаје страх. Симеон је кроз тај сусрет видео шта је било, шта јесте и шта ће бити. Он је непрестано размишљао о сусрету са Богом. Све док будемо везали своје мисли за Бога нећемо погрешити. И ако погрешимо шта је за Бога наш грех? Ништа. Али за нас јесте велики уколико се не покајемо и исповедимо. Нека нам управо ове молитве светог Симеона Богопримца, молитве Мајке Божије, молитве светитеља помогле да ојачамо у вери. Када ојачамо у вери јачамо духовно и телесно. Све наше невоље, слабости и наши падови произилазе из слабе вере. Зато треба да чезнемо за сусрет са Богом који ће бити онда када отворимо себе да Бог уђе у нас. Када отворимо своје срце. Најмилији дом Божији је срце човеково. Испунимо га Богом да се онај нечастиви не би уселио у наша срца. Онда човек престаје бити Божији човек и он није чове мира већ човек немира. Када нема Бога у себи он нема мира и мисли да га сви мрзе. Ђаво није љубав, већ мржња. Молимо се Богу да љубав Божија влада у нама јер ће тада бити љубав према Богу али и према другим људима. Зато да стално чезнемо за сусрет са Богом као и свети Симеон, Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након причешћа верних Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.
Протођакон Мирослав Василијевић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8838-vladika-jovan-sluzio-u-staroj-crkvi-u-kragujevcu#sigProId676ca55e7d