За певницом су појали богослови и дечији хор „Свети Сава“.
По прочитаном јеванђелском зачалу, а по благослову Преосвећеног Владике, беседио је ректор богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић. У беседи је отац Зоран истакао да се пост може означити као школа у којој се припремамо за крштење: „А исто тако Пост може да се карактерише као Лествица којом можемо да се успињемо, Лествица чији се први степеник налази на земљи и последњи на небу. Данас се Црква сећа и прославља великог Јована Лествичника, који је у свом делу, Лествица, заправо поставио темеље монашког живота. Од тог времена, нема монаха у православљу који се није учио, подучавао и покушавао да живи по упутствима Светог Јована Лествничника. Имамо пут, Лествицу. Свакако да је важно да пређемо цео пут. Када смо почели пут, оног Чистог Понедељка, када смо на тај пут кренули, треба и да га завршимо. Хришћани би требало да посте цео пост. Обично ето, постоје, праксе, пости се једну недељу па се прекине пост, и све то нема довољно ефекта, и није у вези са животом Цркве. Ако кренемо на неки пут, онда треба у потпуности да следимо тај пут Цркве, дакле од првог до последњег дана, са падовима, устајањима, да се опет враћамо ако прекршимо пост, јер је битно да цео пут прођемо. Битно је да испратимо свих четрдесет дана Великога Поста са Страсном недељом... Велики Пост има у себи и ту карактеристику да тражи од нас да тај пут прођемо у целости колико год можемо. Ми се данас налазимо на половини тог пута. Обично проблеми настају обично на самом почетку, а следећа фаза је половина пута, када смо одмакли од почетка а далеко нам је циљ. Половина пута је тренутак малодушности. Али исто тако средина пута Великога поста означава донекле и промену карактеристике Великога Поста. Оно што можемо да закључимо јесте колико смо растрзани, физички и психички и духовно. Многи циљеви доводе да не знамо на коју ћемо страну. Наша душа на неки начин мучи наше тело, а наше духовно стање је такво да не може све то да обухвати. Тај први део Великога Поста је био позив да сагледамо то наше стање. Да схватимо да је питање греха питање стања, а не ове или оне конкретне радње. Дакле, дијагноза хришћанска је да се ми налазимо у стању греха. Ако желимо то да променимо онда треба да се усмеримо ка неком другом стању, јер није наш задатак да се боримо против греха, то је први корак, то је прва лествица. Наш задатак јесу врлине и то је наш циљ. Дакле, било је потребно сагледати да то наше стање греха потребно заменити стањем врлине. На то нас је Црква позивала, на подвиг и покушај да се тако нешто учини. На пола пута човек каже: Ја то не могу да урадим. Ето трудио сам се неколико недеља али шта је наспрам оних циљева које човек себи може да постави? Да ли се браћо и сестре налазимо у стању овога човека из зачала које смо управо чули? Тај човек каже: Верујем Господе. Али, моја вера не може да уради готово ништа, а поготову не ово што човек очекује и што отац очекује да му син буде исцељен. Тако један парадоксалан начин јачајући нашу сопствену веру ми долазимо до тога да је та наша вера неверје. И од овога момента почиње онај тренутак када се ми окрећемо Богу. Заиста то је акценат сада, и наредних неколико недеља до Васкрса.
У првом делу Великога Поста водили смо рачуна о себи и трудили се, колико је свако у могућности, од сада ми наше очи упиремо у Христа, јер оно што смо урадили ипак на крају готово може да се поистовети са неверјем. Сетимо се оне приче о митару и фарисеју где фарисеј је заиста био врлински човек у очима света али опет то није довољно. Молитва цариника је била „Смилуј се Господе мени грешноме“. То је онај позив, који треба да прихватимо да наше снаге нису довољне за спасење. То је велика превара у сваком подвигу и посту да човек може да помисли да сам може да изведе и да дође до било каквог циља. Наше су сада очи усмерене ка Васкрсењу и ка Христу. Браћо и сестре ми треба од овога момента да размишљамо о Богу. То није тако једноставно. Бог је тако заједнички појам да га кроз векове сви користимо и мислимо да се слажемо али се ето не слажемо. Да врло често о Богу мислимо онако како ми то хоћемо. Какав би то Бог требао да изгледа по нашим критеријумима? Али оно на шта смо ми хришћани позвани јесте да напустимо и да не темељимо нашу веру на дечијим представама о Богу. Веровати значи познавати Христа и упознати Христа. Ово су недеље када треба да се суочимо са том страшном тајном која вероватно људском уму не може да падне напамет да верујемо у таквог Бога Који је спреман да страда, Који је спреман да претпрпи крст. Али Који ће исто тако кроз Крст оне који верују у Њега да поведе у живот вечни и у Васкрсење. То је Бог у Кога ми верујемо, тај Бог није неодређен, већ искуство генерација и генерација хришћана и искуство апостола и оних који су живели пре нас. Дакле, браћо и сестре са овим речима да ускликнемо и да кажемо Богу да верујемо али да ипак Господ мора да помогне нашем неверју. Амин“.
У наставку литургије Преосвећни Владика рукоположио је у чин свештеника јерођакона Јована (Прокина) професора богословије. У беседи на рукоположење Његово Преосвештенство обратио се оцу Јовану речима да ми служио свету литургију у овоме храму и то је велика радост. Како каже Свети Јустин Ћелијски да не може да замисли Литургију где је тужан човек. Ми данас имамо велику радост што ће јерођакон Јован професор богословије бити рукоположен у чин свештеника. Да се помолимо Богу да благодат коју он данас прима, да остане на њему до краја његовога живота, а њега да замолимо да се он данас моли за нас. Драги брате Јоване, ти ћеш данас на овој Литургији благодаћу Духа Светога, кроз полагање руку Епископа на твоју главу, бити рукоположен у чин свештеника. Ти данас брате добијаш оно што ни анђели немају, оно што ни анђелима није дато а ето нама недостојнима који смо по промислу Божијем свештеници, то је нама дато. Зато те молим да због те велике благодати и дара којег примаш да се чуваш на првом месту од гордости и сујете, и да те замолим оним речима Светога Апостоа Павла да кроз благодат коју задобијаш и пророчанство које ти се даје, да се укрепљујеш. Ти данас брате биваш рукоположен у ову свету недељу која је посвећена светом Јовану Лествичнику. Све што бих ти пожелео и теби и себи да се угледаш на Светога Јована Лествичника да се угледаш на његове поуке, лествице, мердевине, да се успињеш, и да се трудиш до пуноће раста Христовога. Али једно знај, прво мораш да савладаш ту прву степеницу. А прва степеница јесте смирење о којем говори свети Јован Лествичник. Али ако будеш мислио да можеш од прве да се попнеш на десету степеницу срушићеш се. Када будеш схватио, да када служиш божанствену Литургију да не треба да служиш себи, или како би се допао другима, а не да служиш Богу, онда је боље не служити. Искушења ће бити, али не треба да се плашимо. Христос је ту. Али Он треба да буде у нама, да би био око нас и да би био са нама. Христос је Који даје благодат, и благодат коју ћеш ти сада примити кроз свету тајну рукоположења која ће поправити твоје недостатке. Црква и Литургија траже целога човека, сабранога човека. Човека који и ум и срце и тело усмерава не ка себи него ка ономе што ће се уселити. Зато те молим да чуваш страх Божији у себи. Докле год будеш имао страха Божијега не бој се. Благодат ће те водити и руководити. Када буде нестало страха Божијега и када схватиш да не служиш Богу ни другоме, ни благодат неће дејствовати. Она ће те пратити уколико ти будеш пратио њу а благодат је Христос. Молим се Богу да ти Бог да и дометне вере. Немој да мислиш да имамо веру. Апостоли су увек говорили Господе дометни нам вере. Да ти Господ дометне смирења, молитве, јер и Апостоли су говорили и молили се: Господ научи нас да се молимо. Ти постајеш данас свештеник и ученик. Данас брате полазиш у први разред животне школе. Бог је дао да ти будеш учитељ. Али зато од сада мораш много више да учиш себе ако мислиш да научиш оне који су око тебе. Чувај благодат Божију. Чувај речи Божије, Свето Писмо и Јеванђеље у себи. Оно ће те водити и руководити. У Јеванђељу ћеш најбоље видети себе, јер Јеванђеље треба да буде огледало наше. Да огледамо и срце и душу и тело. Нека ти је срећно, нека ти је благословено, нека те Бог чува и укрепи.“
Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку Литургије велики број верника је приступио светом причешћу, хвалећи Бога и благодарећи Богу.
По завршеној Литургији, испред храма верници су са својим архијерејем овај моменат овековечили једним светлописом.
ђакон Александар Ђорђевић
