На литургијске прозбе умилно су одговарали ученици крагујевачке Богословије, као и протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Милован и чтец Илија Арсенијевић.

У својој Богонадахнутој беседи, коју преносимо у целости, наш Архијереј је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Драга браћо и сестре налазимо се на самом почетку ове Велике Недеље, недеље испред Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. Велика недеља зове се зато, што је Господ заиста учинио велика дела за нас, за наше спасење, за наш духовни живот, за наш живот и у овоме и у ономе свету. Велика су дела све што је Господ учинио од Његовог Оваполоћења, па до Васкрсења и Вазнесења. И све је то Господ учинио како би нам показао да је то у ствари и наш пут. Као што је и овај пост који смо постили и који постимо још ове недеље јесте у ствари пут. А то значи да је пост Господ дао да би постом очистили и душу и тело. И то је пут браћо и сестре, којим треба да кренемо и да идемо, не само у току постова, него у ствари пост није само у не једењу извесне хране, пост значи уздржавање, а човеку је потребно да се суздржава цео свој век, јер ако се не уздржава, он нема контролу над собом. Он онда пушта да ум луди, да му мисли буду зле, да му речи не буду благе, него речи осуде, зато је Господ дао нам да овај пост, да ми браћо и сестре, пазимо на себе, пазимо на дела која чинимо, а то значи, да пазимо како се понашамо, какву ревност имамо за Бога, какву љубав имамо према Богу и према другима. и Господ је браћо и сестре, дошао да нас спасе од греха и смрти. И Господ је увек ту са нама уколико смо ми са Њим. Господ је дошао да нас оздрави, да нас исцели, да нас васкрсне када падамо у греху. А ко не пада у грех браћо и сестре? Али првенствено да нас подиже када падамо у грех гордости и сујете. Зато ова недеља као што на почетку рекох и јесте Велика. Велика и она се још назива и Страсна недеља. Шта то значи? А то значи да бар ових седам дана мисаоно преживљавамо у себи оно што је Господ учинио за нас, оно што је преживео за нас. Зато је то и једна посебна врста поста, за разлику од свих ових шест недеља које смо имали, а то значи, ако хоћемо заиста ову недељу да постимотреба да се првенствено молимо. Да нам наша молитва буде у смирењу, јер ако смирења нема, нема ни молитве. Човек када почне да мисли о себи високо, он је пао у гордост, пао у сујету и не види. Ти можеш таквом човеку сто пута скренути пажњу, што би рекао наш народ “да не штрчи”, али он воли да штрчи, то је она огреховљена природа човечија која воли да се исртакне, ми некако по својој слабости сви желимо да нас људи виде, да нас људи хвале, да људи о нама говоре тако високо. Браћо и сестре, лепо је кад нас људи хвале, поготово кад нас хвале за добра дела која чинимо, али нећемо имати користи од људске хвале, ако Господ нас не похвали. Нама треба да буде хвала од Господа, да ми хвалимо Бога, да ми мислимо о Богу, браћо и сестре. Велики су ови дани пред нама. Ово су дани велики који су почели од јуче, када је Господ на јучерашњи празник Цвети ушао у Јерусалим и пошао управо на страдање своје. Јер Богу није потребно да страда, јер он није био грешан? Није. Али је он то учинио све ради нас и ради нашега спасења. Он је и Крст претрпео, Њега је и љубав према роду људском и човеку свела на земљу, али ако читамо Јеванђеље видећемо како је народ Богу узвратио и шта му је урадио – разапео га на крсту, браћо и сестре. Погледајте шта то значи када је човек опхрван гордошћу и сујетом, он не види никога више осим себе, али не види себе у оном правом смислу, види себе у потпуно погрешном смислу. Господ је као што знамо на јучерашњи дан ушао у Јерусалим. Прочитајмо мало јучерашње Јеванђеље и сва ова Јеванђеља што читамо, поготово она Јеванђеља што читамо на Велики четвртак, па ћемо видети ко је то Господа прослављао, ко се то радовао Богу, ко је поздрављао Господа? Па она деца која су изашла да сретну Христа. Деца чиста неискварена, безгрешна деца. Е та су деца поздрављала Христа са оним дивим старозаветним речима “Осана, Благословен који долази у име Господње”! Деца су га славила, људи нису, јер су људи очекивали да Христос треба да дође као неки овоземаљски цар који треба да покори све народе, па да Христос са изабраним народом влада целим светом, да цео свет ставе под ноге. Но Христос није дошао да влада. Он је дошао, као што рекох, да нас очисти, да нас врати поново у првобитно стање. И видите, Господ је на јучерашњи дан ушао на магарету, а магаре је у то време сматрано најнижом животињом, а Цар славе, Цар неба и земље уседа на магаре. Зашто? Зато да би се показало кроз то своје смирење, да би показао смирење у својој мисли. И заиста је Господ показао смирење, и онда када су људи клицали Њему, када су га славили, али и онда када су га људи пљували и ударали, све је Он то имао у смирењу. Зато, дајмо мало ревности, ових недељу дана да што ревносније, браћо и сестре и што интензивније уђемо у себе и да погледамо себе изнутра, јер ако човек заиста уђе у себе и види себе изнутра и кад призна себи себе, е то је најтеже, човек никако неће да призна себи, увек ће и кад учини, не знам какво зло, он ће увек да се оправдава, увек ће да нађе изговоре, али никако да станемо па да кажемо погрешио сам. Покајање је кад имамо смирења и кад нам се укаже на грешку да кажемо: “Благослови и опрости”! Зато ових дана треба, као што рекох, да строжије постимо, него што смо постили претходних шест недеља. Та строгост није само у не једењу, него је строгост према себи, да будем строги према себи, да се трудим да не учиним некакав грех, нити да помислим, и да се помолимо Богу да владамо својим мислима, да владамо својим речима. Не владамо ли својим мислима, наше мисли никада неће бити усмерене на добро, ако не владамо својим речима онда ћемо само доћи до сукоба. Зато Свети Апостол Павле каже: “Ко не уздржава језика свога, његова је побожност лажна.” Да се помолимо Господу, да и мислима, мисаоно, духовно, браћо и сестре, проживљавамо сваки дан овај до Васкрса, па ћемо осетити радост у себи. Дана смо читали ово Јеванђеље, па на крају Господ Христос говори оној смокви, коју је Господ проклео, да не буде рода на њој. Али Господ је дошао да нас очисти од проклетства. Зашто данас Црква ово Јеванђеље посвећује овој смокви? Да нам каже тиме да све у овом свету има своје назначење. Назначење смокве је да рађа смокве. Назначење човека је да слави и хвали Бога, да поштује Бога, јер онај који поштује Бога, поштоваће и људе, а онај који не поштује Бога, не поштује ни другога, он ће се само претварати, он ће постати фарисеј, другачије ће се претварати, него што он то јесте. Управо зато нам је ова велика недеља да стално бдимо над собом, а да тржимо помоћ и милост Божију, јер смо ми људи слаби, падамо често, али да не губимо веру, веру да не губимо у Бога, браћо и сестре.

Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, да буду срећни и благословени празници!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Илија Арсенијевић, чтец