Чтецирали су богослови светог училишта Јована Златоустог, док је за певницом било свештенство са верним народом.
Његово Преосвештенство после прочитаног Јеванђеља по Јовану, осврнуо се на чудо исцељења које је Господ учинио, првенствено истакавши да се та вера образовала постепено. Зато Јеванђелист Јован каже: „И верова њему и сва кућа његова“. Овај човек није имао вере. Али, када је видео чудо он је поверовао. Сигурно да није имао муку, да му је син био на самрти, питање да ли би дошао до вере. Да овај царев човек није веровао у Христа, видимо што га сам Господ прекорева: „Ако не видите знаке и чудеса не верујете“. Царев човек није веровао да је Исус Спаситељ од смрти из речи упућених Христу: „Дођи док још моје дете није умрло“. Он није веровао у Христа, а тим није веровао у моћ Христову и силу да Бог мртве васкрсава, што значи да се овде ради о полувери. На ту полуверу, човекољубиви Господ одговара, који воли свакога човека и који осећа сваку нашу патњу, и осетио је бол родитеља рекао: „Иди и син је твој здрав“. Христос треба да буде центар нашег бића и живота целога света и универзума. Христос ако није центар нашега бића и целога света, онда не можемо га прихватити као Спаситеља, онда прихватамо све оно што Јеванђеље говори о Исусу Христу сили и моћи. Ми треба да верујемо да је Христос дрво живота, извор са којега пијемо пиће и једемо ново јело које није ни обична храна, него лек за бесмртност. Како се то дешава? Кроз свето причешће. Када се причешћујемо управо треба да верујемо у речи Христове које је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“. Дакле, браћо и сестре онај који се одсече од тог дрвета живота, од Христа, он почиње да труне. Почиње да се суши, и једнога дана он увене. Јер одсекао је себе од корена, па и биљка свака из корена црпи сокове да би могла да расте узраста и доноси плодове. Христос нас је избавио од смрти, својом добровољном смрћу. И као Прворођени из мртвих даровао нам је себе ради нас и нашега спасења. Својом смрћу је уништио смрт. Он је својом смрћу победио грех, приковао је наше грехе на Голготи на крсту, узео их је на себе, из љубави којом само Бог може да воли човека. А Бог нас много више воли него што нас воле родитељи. Зато Господ каже: Ако заборавим тебе Јерусалиме нека ме заборави десница твоја! Господ нам се увек и на сваком месту даје, а најпре на светој литургији у светој тајни причешћа. То је наше сједињење са њиме, то је наша храна. То је његова трпеза коју је Господ поставио на Велики Четвртак, где је ставио себе самога, и та трпеза стоји и стајаће док је света и века, и неће се дизати. И зато немамо оправдања да кажемо: ја сам духовно гладан, а дат је Христос. Да би Христа примили у себи, треба да имамо веру у Њега. Јер шта је вера? Вера значи да припадам ономе коме верујем, да се дајем ономе коме верује. Ето видите браћо и сестре шта значи веровати да је Христос Спаситељ света и господар и од смрти. Са смрћу се суочавамо свакога дана. Ово што ми умиремо то није смрт, то је прелазак из смрти у живот. Тај прелазак мора да пређемо и сам Господ је прешао тај пут, и показао нам је да који год са Христом умире, и вером у Христа, он са вером у Христа Васкрсава. Зато и ми кажемо да сахрањујемо некога. Шта то значи? Сачувати га. Тело враћамо у земљу од које је узето, а душу Господу. Али и тело треба о свеопштем Васкрсењу заједно да се споји са душом, да коначно добије своје становање, зато што су душа и тело чинили добро у овоме свету, и заједно су чинили оно што не треба. Зато не губимо веру никада. Верујмо да је Бог моћан да нас неће оставити само ако ми не оставимо њега. Из овог данашњег зачала можемо да се поучимо да не треба само да када нас снађу невоље обратимо Богу. Када нам је све добро не сећамо се Бога. Али када нас ухвати невоља, болест, патња, очај, онда вапијемо, тражимо помоћ. Добро је ако нас и та невоља натера да спознамо Христа. Јер спасење је само у нашем Спаситељу. Зато се и каже да нема другог имена којим би се могли људи спасли до имена нашега Исуса Христа. “
У наставку своје беседе Преосвећени је истакао једну чињеницу коју често пута пренебрегавамо, а то је да је вера је наука над наукама. Вером спознајемо оно што не можемо разумом спознати. Вером можемо да видимо оно што не могу наше телесне очи. Ко има вере и живи по вери, и веру претвара у дела, он отвара те духовне очи да сагледамо оно што не можемо да сагледамо нашим телесним очима. Вера нам не да да ако паднемо да не потонемо, вера нам говори: Устани! Постоји спасење, ту је твој Спаситељ, тражи га. Замоли га, пружи му руку, дохвати се руке Божије и бићеш спасен. Зато је са правом речено да све човек може изгубити у свом животу, али не сме веру да изгуби. У томе нам је пример најбољи свети праведни Јов. Потребна нам је вера која дела како каже свети апостол Јаков. “
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, који је заблагодарио Господу на примљеним светим тајнама.
ђакон Александар Ђорђевић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8983-preosveceni-vladika-jovan-%E2%80%9Evera-je-nauka-nad-naukama#sigProIda86b61525d