Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Мислим да нема тежег унутрашњег стања за човека осим када у њему владају мржња и зло. Таквом човеку све је извитоперено и тако све види. Такав човек и љубав види као мржњу па чак и добро види као зло. То је зато јер мржња и ло замрачују ум човека и он само мисли како је он нешто узвишенији од других. За овакве Господ данас каже, „ Доћи ће час када ће вас убијати и тиме мислити да Богу службу чине“. Пуна је историја ове реченице коју је Господ изговорио. Човек када из себе измести или избаци Бога, он ставља себе у центар, а у ствари ставља оног нечастивог који га гони на лоше ствари. Такав човек не може да осети љубав другога. Онај који има љубави и Бога у себи, такав осећа човека који је зао као да је у паклу. Али, верујући људи који се труде да живе у смирењу, одмах процене такве људе. Што је најгоре, такви се претварају да су другачији него што јесу. Заиста, када зло уђе у човека и човек почиње да живи тим особинама, такав постаје другачији и све обрнуто види. Њему зло не да да види ни доброту Божју мада се увек заклања и мисли да види доброту јер такав човек и када зло чини, мисли да чини добро. Али, мржња и зло нису од Бога већ од оног другог. Од Бога је љубав, смирење, правда и све оно што је добро. Али, зависи са ким човек сарађује. Ако не сарађује са другим човеком, не може сарађивати ни са Богом. Онај који не сарађује са другим, не може да се осети ни радост богослужења нити било чега другог. Али, у човеку је и зло и добро, само је битно за шта ће се човек определити. Онај који се определи за зло, такав не уме другачије ни да мисли. Пркео човека у овом свету бива и добро и зло. Зато у нашем свету и зло и мржња и грех су јаки, углавном човеком. То значи „зло је јако човеком“ као што стоји у Писму. Све зависи кога човек у себи носи. Заправо, ту се осећа сила Божје речи којом је човеку дата власт над природом, када је Господ екао Адаму и еви да управљају земљом и владају њоме, е сад, како ће да управљају, то им је дато као слобода. Ми се често запитамо, како се зло увукло у природу, а одговор је у нама. Човеку који има зла у себи, највише смета Божији човек и почиње да га мрзи. Дакле, човек управља и лада земљом или злим или добрим. Ако влада добрима, такав човек земљу претвара у рај. Влада ли злом, он све око себе претвара у пакао зато што је у њему пакао. Човек од добра, добија све добро јер је Бог добар. Онај човек који се, што би рекао наш народ извитоперио, увек се позива како је време лоше и тешко. Али није до времена него је до нас и увек је одлука коју донесемо до нас. Христово добро влада светом преко христоносаца, оних следбеника који заиста следују Њему. На овакве људе они други устају и убијају их, управо оно о чему нам данашње јеванђеље говори. Сви љубитељи и служитељи добра, они у ствари у сваком човеку виде добро. Човек чује оно што жели да чује. Онај који жели да чује речи Божје, речи Отаца, у њему ће те речи одјекивати. Али ако слушамо зле речи, према тим речима ћемо се и управљати. Како тако лако човек може да суди другоме човеку, а називамо се хришћанима. Лако је волети неког човека ког не волимо али је свакоме од нас Бог дао човека поред нас и њега треба волети и то оном хришћанском љубављу. Бог је послао и оног човека који ће нам служити као пример како не треба да радимо.

Дакле немојмо узвраћати зло на зло, већ је потребно применити ону нашу, ко тебе каменом ти њега хлебом. Онај који нама нанесе зло, потребно је да ми таквом човеку узвратимо љубављу, а не злом. Ми треба да враћамо добро онима који нама чине зло. Бог не суди, него човек себи суди и себе осуђује док је Бог правда и њу дели. Не бојмо се зла који нам други наносе него се треба бојати зла које ми другима чинимо. Зато је потребно да се помолимо Богу да у нама буде љубав, а не мржња и да у нама влада добро а не зло. Са добрим ћемо много лакше живети док са злом нећемо. Зло никада неће остати без казне, зато се треба молити Богу да се уклањамо од зла, као што каже Писмо. Човек треба да погледа себе и да завири у себе, па ће тек онда видети и себе“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић