Својим појањем, прослављање славе манастирског параклиса својим појањем улепшали су ученици богословије на челу са професором појања јерођаконом Василијем Старовлахом.

Након прочитаног јеванђеља, Епископ се верном народу обратио, рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Срећан празник светих цара Константина и Јелене и срећна слава свима који данас слава. Нека је срећно и наше сабрање у овом манастиру где смо се окупили да богослужимо и да сви заједно вршимо литургију и да се молимо за живе и за мртве јер је литургија намењена и једнима и другима. Ово говорим јер су данас и задушнице. Данас је заиста потребно да што више упутимо молитве Богу за оне који су се упокојили. Једина наша веза између уснулих и нас јесте молитва. Јер када се молимо ми се онда и сећамо, када се молимо ми и не заборављамо. Ово помињем јер ми се чини да нам нажалост, прети велики заборав у народу. Заборављамо оно што је изворно, свето праведно. Данас славимо равноапостолне цара Константина и његову мајку Јелену, мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера добије своје место и да се њен глас чује и да допре до сваке душе. Односно, да допре до свакога који је створен по слици и прилици Божјој. Наука јевађелска је најздравија наука и ни једна овосветска не може да се упореди са том науком. Управо зато јер је јеванђеље наше огледало и оно треба да буде пример и огледало за наше огледање. Јеванђеље заправо треба да буде у нама, а када је оно у нама онда је Господ са нама и сви су са нама па чак и ми сами једни са другима. Једина нормална наука јесте јеванђелска. Ако хоћемо себе да испитамо само је потребно да завиримо у Јеванђеље али да у њега гледамо са молитвом, осећањем да су то Божје речи, а не људске. У свакој тој речи су моћ и снага Христова. Зашто говорим ово и овако о јеванђељу? Управо јер је оно наука над наукама и књига над књигама. Али, нажалост, увек имамо људе који се боре против јеванђеља. Пре цара Константина била су времена тешка за хришћане јер су били прогоњени. Нажалост, усуђујем се рећи, ни наша времена нису боља. Али, Богу хвала, црква је снажна иако постоје горе силе него из времена Констанина и Јелене. То су силе које би итекако заједно са онима који нападају Христа да избришу са лица земље, цркве, веру па и крст Христов. Ако читамо житије Светог цара Константина, можемо видети део који говори о његовој борби са царем Максенцијем, како је био у великој сумњи да ли ће имати успеха, а пошао је да брани веру. Тада му се по дану појавио крст који је сав био у звездама на небу, и на крсту су писале речи „ Овим побеђуј“. Цар, задивљен али могуће и преплашен, нареди да се искује сличан крст томе који је видео и наредио да војска носи крст са собом. Силом крста, он задобија славну победу над бројно надмоћнијим непријатељем. То је био моменат када он издаје свој чивени едикт, којим је дао слободу исповедања вере свима. Овај знак који је он видео наводи нас да заиста и ми у Крсту видимо своју победу. У крсту се највише огледа љубав Божја према нама. Ничим нас Господ није тако чврсто загрлио него преко крста и то зато јер је Он љубав. Управо зато што је крсна љубав, права љубав и то она љубав која се жртвује јер праве љубави нема без жртве. То је она љубав која је спремна себе да да за другога, а Он је управо себе дао за нас и пролио своју крв. Зато, када год видимо крст Господњи подсећамо се на љубав Божју исказану у крсту и крстом. На њему је Господ положио живот свој и за нас је страдао како би нас избавио од робовања греху, смрти и ђаволу како је говорио старац Јустин ћелијски. Крст је чудан знак који у свачијем животу има деловање. Ми истичемо свуда крст Господњи али најважније је да га носимо у себи и да он светли у нашим срцима онако како је светлео крст који је цар Константин видео. Тако ћемо и ми победити унутрашњег непријатеља, свој его, гордост, сујету и на место свега овога ставити крст, односно љубав. Љубав говори човеку да се не уздиже сам, да не мисли о себи високо већ воли, љуби и она ће ти се вратити. Наш, српски народ, осећао је и осећа силу крста па је зато увек говорио, без крста ни преко прага. Управо јер је у њему слава, моћ и похвала васељене. Он је украс и победилац. Ничега се тако ђаво не плаши колико се плаши крста јер зна да је на њему побеђен. Али, још увек зло нажалост пребива у људима. Још увек, уместо мира уноси се немир, уместо љубави уноси се мржња, а мржња толико помути разум човеков, до те мере да и када човек зло чини, мисли да чини добро.

Имајмо пред собом пример ово двоје светитеља, а поготову цара Констатина, јер је изабрао да крст буде почетак и крај његовог живота. Са крстом треба да долазимо на овај свет и да одлазимо. Да одлазимо са вером, али веру треба чувати да би она чувала нас, да нам вера буде на делима, а не на језику. Ништа нам вера на језику неће помоћи.

Нека нам Господ молитвама равонапостолних цара Констанинта и царице Јелене помогну да се стално сећамо шта су хришћани проживаљавали и животе своје давали како би очували веру, односно да би вером дисали. Нека је срећан празник и слава свима који славе. Нека Господ нашим молитвама и нашом вером помогне нашим покојницима, да кроз наша добра дела за њих буду приказна о свеопштем васкрсењу. Молимо се за њих да би и ми научили наше потомке да се они моле за нас“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец