У својој беседи Преосвећени Епископ рекао је:

„Браћо и сестре, данас смо се сви сабрали да се помолимо Богу, да одслужимо парастос и да осветимо надгробни Крст нашег јеромонаха Дионисија. Верујемо да је он сада у бољем времену него што је овде живео у овоме свету. Верујемо, јер је он са вером у Бога и живео, живео је за вечни живот, и ако је ходао овим привременим животом. Знао је да је вечни живот прави живот. Његов живот овде на земљи није био дуг, по неким нашим људским мерилима, али како ми не долазимо на овај свет својом вољом, тако са овога света и не одлазимо са својом вољом, већ све бива по промислу Божијем. Сви ми људи у животу планирамо где ћемо и како да живимо, међутим, треба прихватити све шта се са човеком догађа као промисао Божији. Да ли то била радост или туга, невоље или патње и болести, све то треба човек да прихвати као промисао Божији и да све то схвати као дар Божији. Јер када све схватимо као дар Божији, па и невоље, да Господ кроз те невоље хоће да нас још више учврсти у вери, у животу по вери Он нам даје и Он зна зашто нам даје. Наш отац Дионисије кренуо је одавно монашким путем и животом и ето, Бог је тако хтео да он свој земаљски живот и монашки живот овоземаљски заврши овде у манастиру Сибници. Он ће остати упамћен као први монах обновљеног овог манастира. Гледао је како се гради нова црква и радовао се. И ја верујем да се он и данас радује на небу што ова црква већ добија свој облик, и он, верујем, да се радује што је први монах овога манастира овде сахрањен и то је у ствари његова прва жртва монашка за ову светињу. И ко год буде у њој живео знаће да је у њој први био јеромонах Дионисије. Није му био лак живот ни као човека ни као монаха, клецао је, али Богу хвала увек је устајао. А то је оно што је важно, да када паднемо да имамо веру да треба да устанемо. Верујем да је он у Царству Небескоме, јер знам да се овде у самоћи молио Богу, и знам да је је исчекивао тај моменат, али није очајавао, већ се радовао што ће ићи Господу своме. Сабрали смо се да се помолимо Богу за Његову душу, и треба да се молимо, браћо и сестре, јер жртва хришћанска је велика, а тим пре жртва монашка, ако је монах онакав какав би требао да буде, е та је жртва превелика. Ту такву, велику и превелику жртву Господ посебно и награђује. Верујем, и ми се молимо, да га Господ награди Царством Небеским, да му опрости грехе које је као сваки човек учинио. Верујем и знам да је отац Дионисије веровао и да је чуо онај умилени глас Господњи “Слуго добри и верни, над мало си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога“. Наше је браћо и сестре да размишљамо о одласку са овога света и да се не уздамо ни у своју младост, ни у своје здравље, већ да се молимо да нас Господ удостоји Царства Небеског. Не заборавимо га у својим молитвама, а он, ако се будемо молили за његову душу, молиће се он и за нашу и за нас. Нека му је вечан спомен међу нама и Бог да му душу прости“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована