Беседећи на 49. зачало Јеванђеља од Матеја, Владика Јован је рекао:

“Ово Јеванђеље говори о једном интересантном догађају како је Пресвета Богородица са апостолима дошла код Христа, где је Христос проповедао и учио народ и казали су му: “Ево мати твоја и браћа твоја траже да говоре са тобом”. Апостол и јеванђелист Матеј и који описује овај догађај каже док је он још говорио (мислећи на Христа) народу о не исказаним тајнама Тројичног Божанства и о мрачној и душегубној тајни зла и нечистих духова. Мати његова и његова браћа траже да говори са њима и да прекине проповед своју, мислећи као људи, да је важније да син разговара са мајком и са браћом, јер нису разумели вишу улогу Господа нашега Исуса Христа, да му је битно да народу каже истину о Светој Тројици, истину о Царству Небеском, о ономе што је много важније него разговор са сродницима. Отуда долази онај прекор, када пита ко су то браћа моја и мати моја? Зар то нису они који слушају моју реч? Христос има огроман осећај за своју мајку и не одбацује је нити је се стиди. Јер да је се стидео не би ушао у њену утробу. Жели тиме да покаже да то мало користи њој, то што се она назива Мајком његовом, ако она не испуњава вољу Оца Небеског. Христу је стало до сваког човека, а не само до мајке и до породице. Христос гледа другачије и говори да су прави његови сродници они који слушају реч његову. Крвно сродство није сигурност са наше спасење. Много је важније духовно сродство али здраво духовно сродство. И данас ће се људи трудити да се покажу побожни, да воле некога кога заиста не воле, зато што му је тај неко сродник и зато нам ово све говори да без врлине нема никакве користи ни Христа носити у својој утроби. Одговором својим Христос је дао поуку свима, да не треба да се ослањамо на сродство, а да занемарујемо врлине. Да иштемо најпре Царство Небеско и његову правду а све ће нам се остало већ додати. Без духовног сродства, телесно сродство не користи или боље речено оно не спасова, него Господ и сродство врлини. Овде видимо да Спаситељ није рекао: “Она није моја мати и они нису моја браћа, него ако не чине вољу Божју ништа им то не помаже. Ако се само позивају на Христа, а не живе по Христу ништа им то не помаже. Видимо колико је Господ волео своју мајку тиме што је своју љубав према њој доказао и на самом Крсту. И тада је бринуо о својој мајци и зато је рекао Јовану Богослову: “Ето ти мајке, мајко ето ти сина.” Дакле у питању је љубав, не телесна већ љубав духовна, љубав Божија. Љубав Божија која надомешћује све недостатке у људском животу. Ми бринемо за наше сроднике и то је сасвим природно али сасвим је могуће да у будућем животу будемо блиски и са људима са којима нисмо везани крвним сродством. Отуда најдубље везе у животу нису крвне везе већ сродства ума и срца, јер онда свакога човека гледамо као брата, мајку и сестру. Али ако тог сродства нема у срцу и уму, онда ћемо један другог гледати на обичан начин. Када људи имају иста начела, интересовања и исти циљ, они постају истински блиски. Блиски су зато што сви теже ка Царству Небеском. Сви теже да се спасу да дођу до Истине. Сам Христос је рекао: “Ја сам Пут, Истина и Живот. Ми се убисмо тражећи неке друге путеве. Овај први пут јесте тежи и он тражи велико одрицање од себе, свога ја, ега, своје сујете и гордости. Ако то не учинимо, не можемо бити на путу Истине. Христовим даром сви људи су деца Божија и ми смо та заједница Божја. Ми који смо крштени, ми смо у заједници Тела Христовог. Зато се увек истицало духовно сродство. Духовно родити човека је много теже него телесно. Зато данас имамо оне који кажу: “Ја сам га родио духовно и иако са духовношћу и духом Божијим немају ништа. Он не може да истакне Духа Светога јер је потиснуо њега из себе, ради свог духа кога истиче. Зато сваком се пружа једнака могућност да кроз Господа Исуса Христа ступи у сродство са Богом, а ми ступамо кроз свету тајну крштења и обнављамо духовно сродство кроз свете тајне и свете врлине и ми се везујемо за Христа и примамо Христа у себе. Ако смо се сједини ли са Христом, онда смо се сједили једни са другима, али ако имамо веру и верујемо кад се причешћујемо да се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом и ако ту не верујемо и мислимо да је то некаква традиција или обичај и да се ваља ићи да се причестимо, онда то ваља да заборавимо. Него припремимо се за сусрет са Господом. Ви ћете и данас чути: “Ја нисам достојан да се причестим…”, па ко је достојан? Ни ја као епископ нисам достојан али ја верујем у благодат Божију у Христа да је он тај кога ја примам кроз Свету Тајну причешћа. И куд ће ти веће сродство него да си у сродству са самим Господом Исусом Христом? Када човек потпуно преда себе Христу Богу, он почиње да припада породици чије су границе цела васељена. Зато крвно сродство није важније од овог васељенског сродства. Сви свети имају част да буду сродници и јесу сродници Господа нашега Исуса Христа. Ако се везујемо само за крвну сродство, онда се не везујемо за Христа. Ако сам се везао за земаљско, не везујем се за оно што је Небеско. Оно ме вуче тамо где ја припадам. Када припадамо Христу и Цркви онда припадамо свакоме човеку без обзира ко је он. Христос није дошао на Земљу да спасе само Србе, Грке или Бугаре, већ због целог рода људског и спасава све људе који су сместили Христа у своје срце. Када човек смести Христа у своје срце, његово срце постаје веће од васељене. Дужни смо да поштујемо крвно сродство али да мислимо и о духовном сродству, јер духовно сродство нас повезује једно са другим а телесно сродство то не може. Зато да се молимо и да знамо моменат када треба да и ми затражимо да разговарамо са Христом. Чули смо да су мајка и браћа Христова дошли у оном тренутку када је Христос говорио о много узвишенијим потребама људским, него о ономе што је телесно и треба да знамо када почнемо да се молимо да припремамо свој ум и своје срце и да свој ум сведемо у срце, да ум говори оно што је у срцу и срце говори оно што је у уму. Ако је Христос у срцу, онда ће све говорити о Богу. Зато је срце човеково онај најомиљенији дом Божији и у њега ћемо примити онога за кога осећамо радост, узбуђење, онога кога највише волимо, Христа. Хвала Богу што нас воле отац, мајка, браћа, сестра, жене, комшије и пријатељи али нас нико не може волети као што нас Христос воли. Христос је рекао: “Ако мајка заборави децу своју, ја те нећу заборавити!” Не заборавимо Бога браћо и сестре, већ са њим будимо на сваком кораку. Тражимо од њега помоћ и стално будимо са Богом, а када си са Богом онда ћемо се оплеменити и Духом Светим, Бог вас благословио!” била је поука вернима Владике Јована.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа, Владика је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић