Епископ се верном народу обратио речима:

“Драга браћо и сестре, скупили смо се овде данас да служимо Свету Литургију и да принесемо Богу благодарност, што и јесте поука и порука Свете Литургије. Благодарност за све оно што нам Бог чини, и да тако сабрани помолимо се Богу и Мајци Божијој, коме је ова Света обитељ и посвећена, а и да се помолимо Светом Сисоју, кога данас наша црква прославља.”

“Светог Сисоја је с правом Црква назвала „Великим“. Он је био велики, на првом месту у вери, у љубави, у молитви, у подвизима, у истрајности. Велики је био у смирењу и послушности, а и како би могао бити другачији када је одрастао и духовно стасао поред Великог Светитеља Светог Антонија. Он се од њега учио, он је њега слушао, све оно што је Свети Антоније Велики говорио он је радио. Он је све то примао у себе кроз смирење, не размишљајући да ли је тај поступак, било који Светог Антонија, исправан или не.”

“Савет који долази од тих богомудрих људи треба да прихватимо, не размишљајући да ли је тај савет његов добар за мене или није. Из ког разлога то кажем? Па зато, браћо и сестре, што тако Свети људи, као што је био Свети Антоније Велики, он зна, он је знао унутрашње стање тога човека, који је долазио до њега и тражио му савет. Он му је давао савете управо да се исцели од онога што га је мучило. И заиста, Свети Сисоје се потпуно отворио пред Светим Антонијем, као што ми отворимо књигу, па из ње читамо. Е тако је Свети Антоније читао добродетељи Светога Сисоја, којима је он био украшен. Дакле, Свети Сисоје је био још за живота веома поштован. Он је поштован у нашем народу, он се сматра заштитником деце. Често ћете видети у старим црквама и манастирима, где се Свети Сисоје слика како држи дете на руци. Он је био и заштитник мајки, и зато су се упрето мајке молиле Светом Сисоју у свакој прилици, па и у време порођаја, да порођај буде благословен. Дакле, Свети Сисоје је био велики подвижник и образац и монаштву, и мирјанима у подвизима.”

“Сви смо ми браћо и сестре позвани на подвиг, ако немамо подвиг, џабе нам што се зовемо или овим или оним именом, џаба нам што носимо овај или онај чин, или ово и оно знање, џаба нам то све, када не оправдавамо то призвање на шта нас је Господ призвао. А Господ је браћо и сестре свакога од нас призвао, само човек треба да се потруди, да се моли, да се подвизава, да открије то своје призвање. Али нажалост, ми често призвање занемарујемо, па мислимо то није важно. Како није важно?! Бог зна зашто, како и у које време свакога од нас призива, да живи у овоме свету, да се угледа на Бога и да живи животом Христовим, животом Јевањђељским, животом Цркве, браћо и сестре. Дакле, Свети Сисоје је заиста био пример у свему. Ако читамо његове житије, онда ћемо заиста видети како је Бог награђивао његиве подвиге. Како је Бог, на првом месту награђивао његову послушност. Послушност према свом духовнику, послушност према цркви, послушност према заједници. “

“Тешким трудовима над самим собом, толико је укротио себе каже у житијама, да је био кротак као јагње. Он се угледао на Христа. Христос је образац кротости, браћо и сестре, зато се Христос и упоређује са јагњетом, јер је Христос образац кротости, али и образац смирења. И зато ове две врлине, браћо и сестре, чини ми се да нам данас доста фале. Јер Господ рече, благо онима који су кротки, они ће бити помиловани. “

“А највећи пример те кротости и смирености, јесте наш Господ Исус Христос, он кротко и смирено иде на крст, иде на заклање. И зато се каже, као јагње безазлено, он је ишао на заклање. А зашто? Ради себе ли? Не, него ради нас. И управо он нам говори шта значи незлобивост, односно шта значи кротост. А кротост ће нас сачувати од гордости. А гордост је темељ сваког греха. Незлобивост ће нас сачувати да не учинимо зло другоме, и не само да не учинимо, већ и да не помислимо зло другоме. Зло се лечи добрим. А ко је добар? Једино је Бог добар, али су и добри они људи који живе у Богу и који живе по Богу.”

“Дакле, све ове врлине које сам ја данас набројао, поседовао је Свети Сисоје, зато му је Бог и дао велику благодат. Да могаше исцељивати болеснике, могаше изгонити нечисте духове и могаше мртве да васкрсава. Ни Свети Сисоје није своје врлине стекао одједном, он је шездесет година провео у пустињи и ту се подвизавао, ту је себе смиравао, ту је себе надгледао и мотрио над собом, да никаква зла мисао не дође до њега. Шездесет година је провео у пустињи, и ту је постао извор мудрости, али не мудрости људске, већ мудрости Божје. А то је могао да стекне тако што је имао смирење, што је имао страх Божји, не да се плаши Бога, већ да се плаши свог греха. Ако хоћемо да добијемо благодат Божију, морамо да имамо старх Божији, да се не огрешимо о Бога. Зашто? Зато што је Бог љубав.”

“Дакле, зато су код овог Светог Сисоја у пустињи долазили и монаси и мирјани. Долазили су да приме савет. И он је давао савет онима, који су му тражили савет, а онима који су ми прилазили из гордости није давао савет. И он је говорио, када некоме дајеш савет, и док му ти говориш, и дајеш му савет, а он одмах каже, али ја мислим, каже прекини, прекини да му дајеш савет. Зашто? Па док је он теби давао савет, ти си већ смишљао како да се успротивиш и да кажеш да тај Свети човек није у праву, што даје такав савет. Зашто? Па зато што ја хоћу да останем у свом савету, самог себе саветујем. А сваки човек који сам себе саветује, не стиже далеко, што би рекао наш народ. И зато је Свети Сисоје говорио, ма какво искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божијој, и да призна да се искушење догодило због њега, због његових грехова.”

“У житију Светог Сисоја се каже, да је он пред своју смрт казао монасима, мени је потребно покајање већ ми се крај приближава, а његова деца духовна кажу, па старче, ти си се цео век кајао, живео си у покајању, како говориш сада да ти треба покајање, а он каже, све ми се чини да ја нисам ни почео да се кајем. Ако је такве речи могао да изговори овакав светитељ, као што је Свети Сисоје, шта онда ми да кажемо. Ако се наше покајање састоји само из речи “кајем се” , онда то није довољно. Покајање је жртва и одрицање. Да се одрекнемо себе и да узмемо тај Крст Господњи, који ће нас носити, који ће нас штитити, који ће нас чувати. Дакле, потребно нам је покајање, у које не можемо да уђемо без подвига, без молитве, без смирења.”

“Зато да се молимо Светом Сисоју, да нам помогне да узрастамо у хришћанске врлине, да стекнемо молитвеност, кротост и смирење, да живимо у Богу и по Богу, да стекнемо добродати”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Литургије, Епископ се захвалио свима који помажу живот манастира Денковца и тим поводом поделио захвалнице господи Рашку Катићу, Милану Томовићу, Весни и Срђану Станић, Јелени Миленковић, грамате захвалности господи Саши Јаћимовићу, Владимиру Јаблановићу. За посебан труд и несебично старање о манастиру Денковцу, орденом Вожда Карађорђа, одликовао је Господина Александра Ивановића.

Свештеник Срђан Ђорђевић