За певницом су појали Србски православни појци.

По прочитаном Јеванђељу по Матеју, Преосвећени епископ се обратио верницима:

“Драга браћо и сестре, данас наша Црква и овај храм, као и ми сабрани у њему, прослављамо Свету великомученицу Недељу. Ова светитељка и угодница Божја била је сва саткана од вере, молитве, богомислија, љубави, а најпре од вере и издржљивости у тој вери. Када читамо њено житије и видимо шта је све издржала, какве муке, ради Христа и вере, заиста, нашем људском уму није лако да прихвати. Нашем људском уму ово бива невероватно, али оно што не може наш разум да обухвати, разум Божји зна и уме. Она је полагана на највеће муке, не због својих грехова, него ради вере. У то време је био велики ризик веровати у Богу. Тада је било довољно да неко исповеди да верује у Христа и себе осуди на смрт. Али, ти хришћани су, драга браћо и сестре, ишли са радошћу на смрт. Они су се радосно раздвајали од овог земаљског живота, знајући да је њихов живот горе на небу. Питамо се: ко је овој светитељки Божјој, која је стављана на велике муке, дао снагу да све издржи? Каква је то вера морала бити у њој да се не поколеба и уплаши? Како стоји у житију, њој се јави сâм Господ Исус Христос и исцелио је од свих рана и невоља, те још и рече: „Не бој се, Недељо, мукâ, благодат је моја са тобом“. То је овој светитељки дало снагу да издржи до краја. Јер, када јој се Господ јавио, заборавила је на све муке и невоље, када је чула глас Божји, није осећала своје ране, јер је све своје невоље, које је доживљавала, пренела на Христа. Благодат Христова, заиста, спасе ову великомученицу и од огња, зверова.

Тадашње безбожне судије су мислили да ће се она, услед свих мука, уплашити и одрећи Христа. Сва богатства овог света су јој била нуђена, сва уживања овог света, сва лагодност, само да се одрекне Христа. Међутим, Христа није дала ни за шта. Све ово је она рекла Анатолију, безбожнику, који је убијао хришћане. Тада му јасно рече: „Ни на који начин ме не можеш одвратити од моје вере према Христу. Бациш ли ме у огањ, имам пример пророка Данила. Бациш ли ме пред зверове, или у море, имам пример пророка Јоне. Посечеш ли ме мачем, имам пример пророка Јована Крститеља. За мене је живот за Христа умрети“. Ово је пример шта значи живети у правој вери, живети вером која чуда ствара. Често, браћо и сестре, када је у питању наша вера знамо да тражимо материјалне или опипљиве доказе. Тако је учинио и апостол Тома који није желео да верује у васкрслог Христа док није додирнуо ране Христове. Господ му је дозволио. Апостол Тома је ставио своје прсте у ране Христове, али га је Господ благо прекорио рекавши да, када га је видео и опипао, тада је поверовао, те „Благо онима који не видеше, а повероваше“. Немојмо очекивати, стога, да све видимо нашим телесним очима. Телесним очима видимо оно што је земаљско, али оно што је небеско, узвишено и духовно, можемо једино видети духовним очима.

Вера је, у ствари, дар Божји, као што је и око духовно дар Божји. Све нам је дато на дар и зато треба да свему приступамо као према ономе што нам је дато. Оно што је дато и поклоњено потребно је чувати, како би се увек сећали личности која нам је тај дар пружила. Уколико поштујемо дар, поштоваћемо и онога који нам је тај дар дао. Ако не поштујемо онога који нам је дар пружио, нећемо поштовати ни дар. Тада обично склањамо тај дар у запећак. Пример једног од дара Божјих јесте дар живота. Сада је битно запитати се како такав дар, највећи дар, чувамо? Да ли живот поштујемо као светињу? Да ли овај живот живимо као што су га живели светитељи Божји, као Света великомученица Недеља, или живимо од данас до сутра, чак преспававши живот? Човек не брине о животу када нема осећај благодарности Богу, за све што му је дао. Неко ће запитати: шта ми је Бог дао? Они слаби вером ће рећи да ништа није дао на дар. Човече, отвори своје духовне очи, буди постојан у молитви и добродетељи! Тек тада се може отворити духовно око и разумети да је Господ сам себе дао кроз Цркву као Тело Христово.

Вера нам помаже да у свим невољама и патњама знамо како да се понашамо. Када имамо веру, онда нам све бива другачије. Вера је сила и моћ, зато Господ каже: „Све је могуће ономе који има вере“. Наш српски народ је често говорио: „Без вере и без Бога, ни преко прага“. Нестане ли вере у нама, изобличићемо се, споља носећи маску човека, а изнутра престајући да будемо људи. Вера нас чини богоносцима, да Богу припадамо, а припадајући Богу, припадамо једни другима. Зато понављамо да је око духовно заправо вера, али вера нашег срца. Уколико је Бог у нашем срцу, онда је све божанско у нама, и љубав и нада и милосрђе, све оно што је добро. Ако нема Бога у нашем срцу, онда га нема нигде. Немојмо тражити Бога ни на небу, ни под земљом, ако га прво немамо у свом срцу. Уколико у својим срцима не сместимо Бога, сместили смо непријатеље Христове, а то су били и непријатељи Свете великомученице Недеље. Непријатељ Божји не жели ништа добро нама, те се зато бори да нас одвоји од Бога. Зато се бори свим силама да нам избаци веру и да нас, како се каже у Светом Писму, учини синовима пакла.

Тамо где се трудимо да испуњавамо заповести Божје, чак иако смо слаби, немоћни и препуни промашаја, увек се сећамо Бога. Само тада ћемо чути речи Христове, речи које су чули мученици: „Не бој се!“ Господ нас подсећа да је свако од нас много више и шире од материјалног. Стално нас подсећа да смо, најпре, духовна бића и да је потребно имати духовне очи. Духовно око, као дар Божји, сваком човеку јесте вера. Духовно око сагледава оно што наше телесно око не може да сагледа. Духовно око види и доживљава самога Бога. Уколико и имамо све промашаје и падове, потребно је да бар пожелимо да имамо духовне очи. Када нешто затражимо од Бога, без обзира на нашу патњу, ако затражимо руку Божју, Бог ће нам је даровати. Рука Божја је стално испружена. Зато је потребно духовно око, како бисмо видели да је рука Божја стално испружена и да Бог тражи да дођемо у Његов загрљај. Иако паднемо, потребно је да пожелимо да устанемо након свега, али све то можемо једино кроз веру и држањем заповести Божји. Тако се чисти наше духовно око, ту се чисти наше срце, наша вера, по дару Божјем. Када човек има такву веру у себи, има ширину, висину и дубину света. Нема ли вере, човек бива скучен. Тада постаје затворен у себи, себичан, саможив, такав човек мисли само о себи или о најближима. За њега не постоји други кога је потребно схватити као себе. Подсетимо се увек речи: „Сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо“. Ово је хришћанско начело живота.

Вера јесте, такође, поверење у љубав Божју. Љубав Божја ослобађа све наше грехове. Зато се од нас тражи да верујемо и да веру сведочимо делима. Није довољно рећи да верујемо. Онај који каже да верује, треба да живи по тој вери, да се моли по тој вери. У таквој вери, схватићемо да је Бог љубав и да је вера наша Његов дар, те да без Њега не можемо чинити ништа. Често чинимо добро и мислимо да је учињено добро, али треба да се присетимо речи Светог Симеона Солунског: „И добро, када се учини на добар начин, није добро“. Човек може бити у заблуди, помрачен мржњом, злобом. Мржња може толико да помрачи људски ум да човек заборави шта је заиста добро и да чини истинско добро.

Браћо и сестре, данас, када знамо да је драгоцено страдати за Господа, потребно је стално тражити Господа. Најпре, потражимо га у свом срцу. Трагати за Богом данас јесте, заиста, рискантно. Бог неће да нам се намеће, већ је потребно да га тражимо и задобивши га, да га чувамо као најдрагоценији дар. Исправно је тражити и желети Бога и имати жељу обитавања у загрљају Божјем. Ипак, ово је исправно уколико се све чини на духовни начин. Тај духовни начин јесте Свето Јеванђеље. Зато нам све бива од вере. Вера у Христа има свој језик, тај језик је језик љубави. Када човек има љубав према некоме, предаће свој живот за њега. Вера у Христа води спознаји, суштини створеног света, видљивог и невидљивог. Јеванђеље нам каже да је задобио семе или клицу вере. Управо је потребно ту клицу чувати, штити, како би порасло у дрво плодова. У којој мери будемо чували клицу вере, све ћемо бити бољи људи. Спознаћемо себе боље и признати себи себе. То може учинити само човек учвршћен у вери и молитви, у свим хришћанским врлинама. Потребна је јака вера, не маловерје или сујеверје, већ јеванђелска вера која може и гóре да помера. Такву је веру имала Света великомученица Недеља, коју данас прослављамо.

Нека је срећна слава овог храма. Срећна слава свима који припадате овој Цркви. Срећна слава свакоме који призове име Свете великомученице Недеље. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да ојачамо у вери и ојачавши у вери, ојачавамо у свим врлинама које чине човека иконом Божјом!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Поучивши их својом речју, епископ шумадијски Г. Јован је, у наставку Свете Литургије, причестио верни народ, за које је Преосвећени увек радо виђен.

Након Свете архијерејске Литургије, Преосвећени владика је пререзао славски колач. Овогодишњи колачари били су: господин Радисав Чолић са надлежним парохом протојерејем Дејаном Петровићем, који је све присутне поздравио пригодним речима.

Одмах по резању славског колача, Епископ је уручио архијерејске захвалнице добротворима ове Цркве, након чега је уследио богат културно-уметнички програм, благословом Епископа шумадијског, трудом надлежног пароха, Црквеног одбора у Десимировцу и Школске управе града Крагујевца. Лепоту празника додатно је увеличала својим гласом Наталија Мијаиловић, која је родом из овог села, као и Србски православни појци. Након тога, трудом овогодишњег колачара и надлежног пароха уприличена је трпеза љубави.

протојереј Дејан Петровић