Чтецирао је Милан Михаиловић ученик богословије Светог Јована Златоуста из Крагујевца.

Појали су Србски Православни појцу.

После прочитаног јеванђелског зачала својом архипастирском беседом сабрани народ поучио је епископ Јован:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, срећан празник Светог Великомученика Прокопија. Срећна слава овоме Светоме Храму и нека је благословен наш данашњи долазак у овај Храм да овде служимо Божанствену Литургију и да призовемо благодат Божију. Да призовемо Бога у себе, а да би то могли да урадимо морамо да имамо јаку веру у Бога. Велика је штета од маловерја или слабе вере. Човек са слабом вером и маловерјем је неверник. Мала вера не приводи човека Богу. Јака вера у Бога, приводи човека Богу и човек што му је већа и снажнија вера, он све више усељава Бога у себе. Вером усељавамо Бога у себе. Литургија неће половичног човека, већ целог човека. Човека који је сабран и у мислима и у речима и у делима. Литургија жели човека преданог Богу и таквом човеку она дарује Бога. Свака Литургија је зато Богојављење, јер се на свакој Литургији Бог јавља.

Данас прослављамо великог угодника Божијег. Великог човека који је имао велику веру. Та вера га је чинила великим. Свети Прокопије рођен је у Јерусалиму од оца хришћанина који се веома млад упокојио. Мајка му је била од незнабожаца и она је тако и васпитала свога сина. Пре него што је постао хришћанин Свети Прокопије се звао Неаније и будући да је био изузетно ревностан идолопоклоник, цар Диоклецијан га је приметио и поставио на службу у војсци поставивши га да буде војвода и да гони Хришћане. Када је Неаније пошао у Александрију са војском, догађа се нешто на његовом путу као што се догодило са Савлом, потоњим Апостолом Павлом, када је ишао за Дамаск да исто тако истребљује Хришћане. Међутим, он се на том путу срео са Христом. Ослепевши од светлости која га је обасјала, чуо је глас који каже, Савле, Савле зашто ме гониш. Савле пита, ко си ти? А Господ му каже, Ја сам Христос кога ти гониш, али знај тешко ти је против бодила праћати се. Готово идентичан догађај десио се са Неанијем. Он је пошао у Александрију, али се и њему јавио Господ. Господ га је упитао, Неаније куда идеш? И на кога устајеш? А Неаније упита, а ко си ти? А Господ му рече: Неаније ја сам Исус распети Син Божији. Још му Господ рече, јер се тад догодио велики земљотрес, на небу се појави Крст, који је био кристално јасан, и њему Христос каже овим ћеш победити. Све се од тад преокренуло код Неанија. Он је дао да се Крст направи, ставио је на своју војску и није отишао у Александрију да истребљује Хришћане, него је пошао у Јерусалим да брани тај град од Агарјана. Пошто му је мајка живела у Јерусалиму он одлази код мајке и исповеда да је постао Хришћанин. Мајка која је била незнабошкиња, пријављује га цару. Видите како то страшно може да буде кад човек нема вере. Он и своје дете продаје. Он и са својим дететом тргује. Не само са дететом, него и са оцем, мајком, братом, комшијом, са сваким. Свакога продаје. Јер нема вере, а онај који нема вере, он не зна за цену. Коју цену? Ону цену којом смо ми плаћени, а ми смо плаћени Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Наравно, цар га баца у тамницу и задаје му велике муке и невоље, али се Прокопије није одрекао Христа. Он се одрекао да буде војник незнабожног цара Диоклецијана, али је зато постао војник Христов. Како каже данашњи Апостол, војник који се не бори на прави начин није борац. Само онај који се бори на прави начин и живи правим животом добија награду. Тако је и са нама хришћанима, браћо и сестре, и ми треба да будемо војници Христови. Да бисмо били војници Христови морамо да верујемо, морамо да будемо дисциплиновани. Да поштујемо ред и поредак, и да се боримо по правили, ако желимо награду. Свако жели награду. Та награда јесте на првом месту наше спасење. Да задобијемо живот вечни. Али ако не живимо на хришћански начин ништа ми не вреди. Свети Прокопије је заправо, као што каже данашњи Апостол, јачао у благодати Божијој. Онај који не јача у благодати, лако губи благодат. Чим престанемо да живимо животом Цркве, и престанемо да слушамо Цркву изгубићемо благодат. Другим речима, духовно полудимо. Шта је то благодат? – То је сам Господ наш Исус Христос. То је истинито духовно осећање Бога. Ако благодат имамо у себи онда на сваком кораку осећамо Бога. Осећање, заједница, блискост Бога у чему учествује читав човек. То Литургија од нас тражи, читавог човека. Сабраног човека који себе сабира Духом Светим. Благодат је осећање да помоћу своје вере у Бога, човек налази истински смисао свога живота. Немаш веру, немаш ни прави смисао живота. Другу спознају благодати Божије, добија човек када у свом срцу чује Божије призвање. На то призвање смо сви позвани. То Божије призвање јесте призвање да се човек покаје. Да се промени човек. Да се због својих мрачних дела врати свом хришћанском животу, да се исповеди и да ступи на Божији пут. Без помоћи Божије ми не можемо ништа добро да учинимо. Господ наш Исус Христос није поштедео своје ученике искушења када их је слао да проповедају Јеванђеље. Није им обећавао никакво благо, али им је дао своју благодат, и они су сва своја искушења благодаћу Божијом оплемењивали. Браћо и сестре, кад је сам сатана почео да пакости Павлу, и он почне да тражи од Господа да одступи сатана од њега, Господ му рече, доста ти је моја благодат. Када човек носи Христа у себи и када живи Христом, њему ништа друго не недостаје. Зашто је Господ рекао Павлу, доста ти је моја благодат. Хтео је да каже, Павле ако треба да трпиш од сатане, за трпљење ти је доста моја благодат. Ако треба да се бориш са сатаном, опет ти је довољна моја благодат. У нама се стрално води борба. Борба између добра и зла. Између Бога и ђавола. Међутим, када имамо благодат у себи ми смо победници. Ако нас напусти благодат ми смо губитници, јер је у благодати сам Бог, браћо и сестре. Морамо да се молимо Господу да нам стално додаје благодат Божију, јер кад год чинимо оно што не треба, ми губимо благодат, а онда губимо себе и онда лутамо у својим мислима и замислима. Благодаћу се спасавамо, али морамо и да је чувамо као зеницу ока свога. Благодат није нешто што испунимо у тренутку себе и запечатимо и готово, у благодати се или напредује или назадује. А што год више човек у благодати напредује, он напредује у свим хришћанским врлинама. Он напредује и у вери и у нади и у љубави, у милосрђу у смирењу. Будимо у благодати да би благодат била са нама. Ту благодат задобио је Свети Великомученик Прокопије и та га је благодат увела у Царство Небеско и постао је светитељ кога ето, преко хиљаду година славимо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије владика Јован кренуо је са народом у крсни вход око храма где је затим испред улаза у цркву пресекао славски колач. Сабрање је настављено славским ручком у парохијској сали.

Домаћин овогодишње славе био је Господин Дејан Ђорђевић са својом породицом.

ђакон Стеван Илић