Након прочитане јеванђелске перикопе Преосвећени Владика рекао је:

“Да би разумели речи Христове, речи јеванђеља, браћо и сестре, потребна нам је вера, потребно је да верујемо да у свакој речи која је написана у светом јеванђељу да је то божанско, да је то сила, да је то моћ и да је у свакој речи Бог. Треба нам вера за све у животу. Јер, ако човек нема вере и снађе га искушење било које врсте у животу он ће пасти, неће моћи да устане, он ће се предати. Али ко има вере он верује да Бог постоји и да Бог спасава оне који у њега верују. Ко има вере њему сама вера поручује да се не предаје, и да не пада у очајање. Јер ако верујемо у Спаситеља, онда ће Он и спасити, али под условом да тражимо и желимо спасење. Ми смо сви људи слаби и наша је људска природа огреховљена, наша људска природа пада, али треба увек да имамо веру и да верујемо да је Господ Спаситељ наш са нама, да је Он око нас, али под условом да прво Бога имамо и Спаситеља у себи. Јер, ако Га имамо у себи, онда ћемо Га имати и око нас. Имаћемо Га и у другом човеку, јер је сваки човек икона Божија, слика Божија, браћо и сестре. Дакле, све нам зависи од вере. И зато је Господ наш, Исус Христос, увек говорио “све је могуће ономе који има вере“. Вера је та, браћо и сестре, која човека носи, која га подиже, али зато вера се не састоји само на речима, вера није само на језику. вера треба да буде у нашем срцу, нашој души, у нашим мислима, у нашим осећањима, у нашем целоме бићу и веру треба да потврдимо делима, да на делима покажемо, браћи и сестре, да верујемо. Вера је дар Божији, и дарове Божије треба да чувамо, да их умножавамо, а не да их уништавамо. Дар живота нам није дат да га прокоцкамо, да га преспавамо, већ треба да будемо будни, јер само када је будан човек он ће и да пази да га непријатељ негде не сачека, што бисмо рекли. Живот нам није дат да га истрошимо на разврат, већ треба да живимо хришћанским животом, да живимо животом вере, животом љубави, да живимо животом заједнице.

Данашње нам јеванђеље говори да о чуду Божијем, о чудесном нахрањењу народа са седам хлебова. Пазите, Господ милостив, око Њега се народ скупља, иде за Христом, иде по пустињи, по местима непроходним, али народ верује у Бога, верује у Христа и тада вера носи, одлази народ да само чује Господа, да чује Његову реч, јер се од речи Божије хране људи. Реч је Божија наша храна, браћо и сестре. И ти људи одлазе до Христа и овде видимо једно велико чудо, а то је да Христос мисли и на тело и на душу човекову. И када је Христос видео то мноштво света које се скупило у пустињи, каже ученицима својим “жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести, а нисам рад отпустити их гладне да не малакшу на путу“. Видимо како Бог, браћо и сестре, познаје нас. Он брине да ли ћемо ми малаксати или нећемо. Он мисли зато што је Он са нама, зато што је Он свуда присутан, зато што Он зна моћи моје и твоје боље него што ми сами себе познајемо. И зато каже својим ученицима да им дају да једу. А апостоли збуњени. Заборавили шта јебило пре пет-шест дана, да је Христос са пет хлебова нахранио пет хиљада људи, осим жена и деце, и сада они још увек у недоумици, нису још просвећени Духом Светим, па кажу: “откуд нама толико хлеба да нахранимо толики број народа“ и Господ их поново пита “Колико имате хлебова“, а они одговорише “седам хлебова и мало рибица“. Ти хлебови су били, браћо и сестре мали хлебови и Господ заблагодаривши Богу Оцу преломи их и даде својим ученицима да поделе народу. Из овог јеванђелског догађаја видимо како Господу приступају људи многи, иду за Христом и здрави и болесни. Иду за Њим ништа не говорећи, неће да ремете ту Божанску тишину и ћутке полађу болеснике крај ногу Исусових и тиме исповедају веру у Бога. И Христос их све исцељиваше без речи, јер су они веровали, и Господ тиме показује своју љубав према немоћнима и према слабима. Та вера, тог народа који је ишао за Христом је велика. Господ је сажаљив на на нашим невољама, само је питање да ли ми осећамо ту сажаљивост Господњу. Он осећа наш бол, нашу тугу и нашу радост. И зато, и када дођемо у такво стање, ако имамо вере, треба све то да пренесемо у Бога.

Сабрали смо се данас на овој Божанственој Литургији око Христа, око Његове трпезе. Данас ми овом Литургијом и сваком Литургијом постављамо трпезу Господњу, ону трпезу коју је Господ поставио пред своје страдање, трпезу на коју је Господ поставио себе. Зато и каже Христос: “Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот у себи“. Људи који се никада не причешћују такође живе, рећи ће неко. Да, они живе, брачо и сестре, али да ли је то Живот. Они не знају шта је суштина и шта је смисао живота. Они животваре, али немају смисао живота. Господа нама не забрањује да се ми бринемо и тело, али морамо знати да поред тела имамо и душу. Морамо имати меру када хранимо тело, али морамо и хранити и душу, а душа се храни Христом, браћо и сестре. Њена је храна, на првом месту, вера и Свето Причешће. И зато се и Литургија и служи ради Причешћа. Причешће је лек за нашу бесмртност. Бог нас је створио за вечност, а не за пролазност, и зато треба да живимо Црквом, да живимо заједницом Бога и људи и да се кроз заједницу спасавамо. Душа ће наша бити жива уколико је са Христом. али, ако је занемаримо, ми је онда одвајамо од Христа, и онда она умире“, рекао је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је припремио парох сибнички протонамесник Горан Јеремић са својом породицом.

ђакон Бојан Миленовић