Беседећи окупљенима, Владика Јован је рекао да:

“Данашње Јеванђеље нам говори како је Господ исцелио ташту апостола Петра која је била тешко болесна али нам исто говори и о молитви. Чули смо како је апостол Петар из захвалности што га је Господ удостоји да му уђе у кућу показао је право људско гостопримство. Гостопримство краси поједине народе, посебно наш Српски народ. Да да Бог да то гостопримство које је мало затајило код нас, заиста се и пробуди. Када угостимо било кога у своме дому, треба да знамо да угошћавамо и самога Бога. Имате диван пример из Старог Завета када праотац Авраам угошћава ону тројицу младића за које није знао да су то Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. Не треба да гледамо и да бирамо кога ћемо угостити. Угостимо свакога. Благо оној кући и оном домаћину који ће угостити свакога и како каже наш народ. Управо зато је апостол Петар учинио то гостопримство и тада су јавили да је његова ташта у грозници, те чувши то Господ и због гостопримства апостола Петра приступи и узе је за руку и подиже је и грозница преста у њој. Дивна поука да схватимо да свега чега се Христос дотакне је исцељено и спасено. Христос свуда иде, по градовима и селима и чини добро и узвраћа народу на љубав коју они показују према Христу. Овде видимо да ми треба да се држимо за руку Божију, у духовном смислу, мислим. Духовне очи показују стално присуство Божије међу нама. Зато нам је потребан духовни вид који стичемо вером, љубав, милосрђе, пост, молитву, доброчинства, послушношћу, држањем заповести Божијих. Рука Божија дотиче се руке човечије и човек устаје да заблагодари Богу и служи Богу и ближњима. Зато нас Господ исцељује. Тада ћемо видети испружену руку Господњу као благодат Божију и тада ћемо са најусрднијим гостопримством примити Господа и служити му. Та иста рука која је исцелила Петрову ташту, окрепила ју је за служење. И рече: “Устаде ташта и служаше их.” Није заборавила на дар који је добила исцељењем, већ је желела да покаже како је срећна. Док је била непокретна, рука Божије је исцељује и она устаје да служи и на тај начин узвраћа Богу благодарношћу и срећна је што може другима да служи. Из овога видимо како Христово исцељење даје благодат за служење.

Величина у Цркви се не састоји у звању или чину већ у служењу. Величина је послужити дугоме, помоћи, прихватити човека који пада и помоћи му да не падне. То значи тиме ми њему служимо. Данас када треба да служимо некоме, сматрамо као да смо тиме понижени. Тешко нам је да послужимо другога. Ако не служимо Богу, ми не служимо ни другоме. Ако не служимо никог другог, ми не служимо ни Богу. Бог је најбољи пример који је служио свакоме: родио се, узрастао са Јосифом, био дрводеља, није ленствовао, служио је свакоме и на крају и роду људском тиме што је крв своју пролио за род људски да би род људски био спасен.

Даље нам Јеванђеље говори како је Господ дошавши у кућу код апостола Петра, у том граду затекао многе болеснике: парализоване и демонима опседнуте. Исцели многе и сав се град беше сабрао пред вратима. Осетили људи и разгласили присуство Бога. Позвали и друге да виде и да се сретну са Богом. Ако сав град иде ка Христу у њему виде онога који није равнодушан према људским невољама, страдањима и патњама. За њега је било немогуће да равнодушно прође поред свих тих људи и да се не сажали. Да ли ми имамо сажаљења према другима. Он је исцељивао јер је могао да исцељује и тешио је јер је једино он могао да на с утеши. Утеха је наша у Бога јер је он наше надање и уздање. Господ је пружао наду очајницима јер је он прави лекар наше душе и тела. Болница лечи а Црква излечује, рекао је наш народ. Тамо где је Христос, тамо је здравље. Првенствено духовно здравље. Када је човек духовно здрав невоље и патње лакше подноси.

Даље нам Јеванђеље каже да када је Господ исцелио овај народ, ујутру отиде на пусто место и онде се мољаше. Богу молитва не треба али он све чини да би нас упутио шта ми све треба да чинимо. Он је исцелио многе болеснике и даје благодарност Богу Оцу. Тиме нам даје пример да и ми треба да благодаримо Богу Оцу за сва добра која нам чини. Бог нам је дао да јутрос устанемо живи и ако ни због чега другог онда због тога што данас можемо да радимо посао, чинимо добро, кажемо добру реч. Све је то дар Божији. Након исцељења болесника, он се повуче на пусто место да се моли. Тиме нам показа да ништа не чинимо ради показивања људима. У Јеванђељу нам се каже када постимо да се не показујемо како постимо, већ да намажемо лице своје а не да смрачимо своје лице. Намажимо лице своје уљем: добротом и даровима Божијим и да нас људи не гледају, јер би онда било да се показујемо пред људима, а не зато што пост треба да нас доведе покајању и смирењу и да нам да снагу духу да дух наш буде облагодаћен Духом Божијим. Зато нам Господ каже да када учинимо неко добро да то треба брзо да заборавимо. Ономе коме смо нешто дали излажемо ругоби а себе хвалимо јер то нисмо дали ради Бога већ да би нас хвалили. Христос се моли да би показао да свако добро треба да припишемо Богу, а не себи. Да стално говоримо: “Сваки савршени дар одозго је. Силази од тебе Оца светлости.” Све нам је дар Божији: живот, вера, нада, љубав. Све те дарове Бог нештедимице дели али не да би се ми гордили тим даровима, већ да их у смирењу умножавамо и делимо другима. Зато се у Јеванђељу каже: “Забадава сте добили, забадава и дајте.” Човек од себе мало шта може да да. Све што даје то је Божији дар.

Христос иде од места до места, учи, исцељује, проповеда и тиме и нама даје до знања да где год да се нађемо животом својим проповедамо и сведочимо Бога. Блажене успомене Патријарх Павле је често говорио да наше није да убеђујемо никога ни у шта. Наше је да покажемо и сведочимо Истини а онда нека се они саме увере шта је Истина. Видимо како Господ повезује учење и делање. Прво треба да научимо па да деламо. Свети Оци кажу: “Прво научи себе па ћеш моћи да научиш другога. Прво освети себе па другога. Треба да полазимо од себе па од другога. Ми некако стално полазимо од тог другог па кажемо: “Е какав је тај?” Ти пођи од себе па ћеш и њему помоћи да се увери и почне да се спасава. Зато нам је потребна молитва. Молитва је како каже Св. Јустин Ћелијски “умешана Просфора”. То је онај хлеб који приносимо на Литургији и на који Дух Свети силази и освећује и претвара тај Хлеб у истинито Тело Христово и вино у истиниту Крв Христову. Он каже као што је за Просфору треба брашно, вода, со, тако је и за молитву потребна вера и смирење. Ако у тесто ставимо квасац а тесто је хладно, оно неће надоћи. Потребна му је одговарајућа температура, одговарајућа топлина. Тако и нама треба топлота Божија да нас стално засењује, да ту топлоту Божију осећамо као благи поветарац који нам је итекако добро дошао у овим врелим данима. Треба да осетимо присуство Бога и благодати Божије. Ми смо је већ задобили рођењем и крштењем. Сваки од нас задобија благодат кроз свете Тајне и свете врлине када узимамо свете Тајне са вером и ако им прилазимо као светињи а не као неком обичају. Данас ћете чути од људи како говоре: “Ваља се да идем у цркву, ваља се да се причестим.” Нема тога ваља се. То је за Православног, крштеног човека императив, не зато што му неко наређује већ зато што је то човеку потребно. Знаћемо да нам је потребно ако се припремамо и духовно и телесно колико је то могуће човеку. Где човек не може, ту је благодат Божија која надомешћује сваки наш недостатак људски. Када се вером приступамо као при позиву: “Са страхом Божијим и вером и љубављу приступимо.” Не са страхом од Бога већ са страхом да се не огрешимо о Бога или другога. Да ли сам испунио своју дужност и обавезу као родитељ или супруг или мислимо да други треба а ја не требам. Чим тако крене у породици она се разбија и она је растурена. Чланови породице нису обједињени, нису сједињени јер није било љубави. Љубав је та која прожима, љубав је та која везује и која даје снаге да помогнемо другоме као што каже апостол Павле: “Друг друга носите у невољама.” Помоћи другоме то је оно што нам је потребно. Ако не помогнемо другоме, други нам нико неће помоћи. Ако не тражимо спасење, Бог нас неће спасти. Зато треба да знамо како да тражимо спасење, а Господ каже: “Куцајте и отвориће вам се. Тражите и наћи ће те.” Треба да знамо како да куцамо. Где куцамо. Прво треба да закуцамо на врата свога срца. Да видимо да ли су врата нашег срца спремна да приме у сваком тренутку Бога. У Јеванђељу се каже: “Стојим крај врата твога срца и куцам. Ако ме чујеш (каже Христос), ући Ја са Оцем и Духом Светим и настанићу се у срце човеково.” Срце човеково је најомиљенији дом. Да се молимо да нам Господ помогне и да нам дометне вере, да нас научи како треба да се молимо. А Он нас је научио, само ако поштујемо. Имамо молитву Оче наш. Најзначајнију молитву. Читамо је стално, а да ли је разумемо. Да ли заиста размишљамо о свакој тој речи? Да ли размишљамо о тој речи да се не врши воља моја већ да се врши воља Твоја? Да ли се у нама заиста врши воља Божија или ми вршимо вољу своју? Онај који врши вољу своју он тера што каже наш народ по своме. Да се молимо Богу да се воља његова у нама врши јер је наша воља слаба, погрешна. Зато нам је потребна воља Божија да се у вољи Божијој огледамо. Када се у нама врши воља Божија онда ми извршавамо све своје обавезе и дужности као људи Божији.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.