Чтецирао је Владан Степовић, док су за певницом били Миодраг Томић и Александра Радовановић.

У препуном храму, по прочитаном Јеванђељу Преосвећени се обратио вернима надахнутом беседом о покајању и спасењу:

„У данашњем прочитаном апостолу, чули смо како свети апостол Павле каже да жалост која је по Богу води у покајање за спасење, и ту нема туге, а радост која је у овоме свету доноси смрт. Каква дивна поука браћо и сестре. О којој то управо жалости говори свети Апостол Павле? Реч је да та туга и жалост, осећање због грешности човекове, увек од Бога, и увек је од дејства благодати Божије и то осећање изграђује у души човековој право покајање јер човек осећа да је грешан. То му изазива тугу, а када се покаје туга прелази у радост. Душа човекова која је боголика, богочежњива, када поробљена у гресима она тугује. Она се отима да тако кажем да дође до правога лекара који је може исцелити, који може да излечи, а тај лекар душа наших јесте Господ наш Исус Христос. Док човек верује у Христа, он у исто време верује да је Христос лекар наших душа. Зато треба своје душе да предамо Христу, јер је Он Женик наших душа. Шта чини невеста која је испрошена? Она се само радује и мисли и размишља о тренутку када ће да се састане са својим жеником. И то ишчекивање чини радост невесте и она у тој радости чува себе. Треба и ми да стално усмеравамо своју душу ка женику. Да усмеравамо своје мисли да им не дамо да лутају, да блуде, да мисле о ономе што није спасоносно. Да мисле о ономе где је спасење. Заиста, често и мука грехова ако човек осећа и ако призна да је грешан, та мука покупи у души све богочежњиве силе и жеље и тада их прерађује у покајање. А без покајања нема спасења. Није толико страшно погрешити али је страшно не признати грех, не покајати се. Него се уљушкавати у гресима, у страстима, сластима, и онда када престану сласти онда човек види да је све то била заблуда. Тек онда види када осети ту горчину од сласти овога света да је његов живот промашен. Зато се и каже да је радост у овоме свету жалост… Она народна изрека: зло рађање готово суђење. Чим радиш и рађаш зло, оно се тако умножава. Нажалост, зло се брже умножава него што се умножава љубав. Љубав коју ми данас сводимо на неку чулну, на неку емотивну, а онда нас таква љубав одваја од божанске љубави. А божанска љубав је жртвена љубав, она се жртвује. Христос се жртвовао за нас. Зар ми кад некога искрено волимо љубављу Божијом, ми кажемо да би за тог човека живот дали. Свака друга љубав није права љубав. То је пролазна љубав. Само је љубав вечна и све ће проћи, све ће нестати али ће љубав опстати. Вера и нада ће нестати. Неће бити потребе за вером када будемо са Оним у Кога смо веровали. Мени треба вера да дођем до онога у кога верује. Нестаће и наде. Немам више чему да се надам, јер сам дошао тамо… и вере и наде ће нестати али љубави никада. То је та љубав која повезује и свезује једно са другим. То је та љубав којом једино може да опстане заједница као Тела Христовога. Ако нема љубави у кући породица се распада. Ако нема љубави у манастиру, онда ће он опустети. Ако нема љубави између себе која ће нас спајати онда настаје мржња која ће нас раздвојити. Браћо и сестре то је та жалост по Богу која нас уводи у покајање. Да се ожалостимо што сам се огрешио о онога који ме највише воли. Ми волимо једни друге и треба да волимо. Нас воле родитељи, деца, али нас нико не може волети као Бог. То је оно што хришћанин треба да осећа, љубав Божију. Треба да се чува да се не огреши о ту љубав Божију. Зато је речено у Светом Писму да Он заволе пре нас него што ми заволесмо Њега. Таква љубав нас води у покајање. Таквом човеку Бог излази у сусрет. И са очинском љубављу му опрашта и уводи га у вечну радост као у причи о блудном сину. Син није могао да се покаје док није дошао себи, док себе није признао себи, док није схватио шта је урадио. Кад је осетио хладноћу и глад и жеђ а тамо где је отишао чувао је свиње а овамо је био царски син, тада је рекао да је све оно што је имао код оца проћердао и потрошио. Видите браћо и сестре нама је Бог све дао, и дарове. Само треба да осетимо те дарове, него да заблагодаримо на даровима и да делимо те дарове другима. Хришћанин не сме да буде себичан ни у чему па ни у спасењу. Не сме да мисли о свом спасењу. Он треба да се брине о свом спасењу али треба да се брине и о спасењу другога. Шта год да урадимо за спасење другога Бог нам стоструко враћа, а оно што не учинимо за другога немојмо да очекујемо да ћемо због тога примити добро. Оно што сејемо то ћемо да жањемо.

У наставку беседе Преосвећени је истакао везу између покајања и самоспознаје: „Човек спозна себе свим бићем када доживи покајање. Тада види шта је најважније њему самоме а шта у свету око њега, и тада види човек да нема ништа важније у овоме свету за људе и човека од Богочовека Христа. Хоћеш да имаш самопознање и да признаш себе себи то не можеш да доживиш без покајања, а покајања нема без признања самога себе. Зато је Сократ био у праву када је рекао: „Познај себе самога“. Свети владика Николај има једну молитву која гласи: „Боже испразни мене од самога себе“. Све док човек не испразни себе од тих грехова, и свега што је људско неће Бог ући у њега. Човек може познати самога себе кроз Јеванђелско покајање. Није то покајање када нам неко повредио сујету. Не плачемо из душе него што смо повређени и унижени, а сујета је страшан грех. Она иде из греха у грех. Сујетан човек то је човек који не признаје ништа осим самога себе. Он је сујетан. Зато сујетном човеку када даш поуку он ће да пукне. Толико је осетљива људска када се повреди, док не сломим своју гордост у себи, нећу ући у покајање, а ни ући у радост… Шта човек чини у покајању? Он омрзне грех. И тек када омрзнемо грех ми смо победили грех. Е то је онда право покајање. Човек који је доживео истинско покајање, и са пута греха прешао на пут добра и врлине он зна и највећу вредност у овоме свету. Само жалост по Богу доноси покајање…“

„У овоме свету постоје две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Прва доноси васкрсење душе, а друга духовну смрт. Имајмо жалост по Богу која нас уводи у покајање, а покајање нас уводи у спасење. Зато треба доста подвига и вере, и зато нам треба највише вере и смирења. Горд човек њему је страно смирење, горд човек хоће да изједначи не само са човеком него и са Богом. И зато је речено у Писму да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Нека нам Господ помогне да задобијемо благодат, а ми смо ту благодат задобили и само треба да је чувамо јер благодаћу Божијом се спасавамо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио Светим Причешћем верни народ у навечерје празника Успења Пресвете Богородице.

ђакон Александар Ђорђевић