ЕПИСКОП ЈОВАН СЛУЖИО У РЕСНИКУ НАДОМАК КРАГУЈЕВЦА

ЕПИСКОП ЈОВАН СЛУЖИО У РЕСНИКУ НАДОМАК КРАГУЈЕВЦА

У једанаесту суботу по Педесетници, када Црква слави Оданије Преображења, епископ шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у селу Реснику, надомак Крагујевца.

Епископу су саслуживали пензионисани парох опарићки протојереј-ставрофор Драгослав Цветковић, архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, парох сипићки протонамесник Ивица Камберовић, парох драгоцветски јереј Бојан Стојадиновић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стефан Јанковић.

Чтецирали су господа Лазар Коларевић, Павле Гашић и Лазар Антонијевић.

На Литургији су одговарали чланови хора “Свети Сава” при храму Светог Саве на Аеродрому на челу са оцем Иваном Антонијевићем.

Његово Преосвештенство је у црквеној порти, пре почетка Литургије, осветио новоподигнуту палионицу свећа.

У својој надахнутој беседи, тумачећи Свето Јеванђеље, епископ Јован је рекао:

“Помаже Бог, браћо и сестре!

У данашњем Светом Јеванђељу смо чули да је Исус изашао из града Јерихона. Јерихон је најстарији град у Палестини, и мноштво народа га је пратило у том тренутку. На путу су седела два слепа човека, али слепа, изгледа, само телесним очима, а духовним и те како и те како видљива. Зато су и могли да осете присуство Бога и да завапе, и да повичу: “Помилуј нас, Господе, Сине Давидов!” Никада они нису видели Христа, никада они телесним очима нису видели лице човека, ништа нису видели од творевине Божије, али су осетили присуство Бога и завапили и рекли: “Помилуј нас, Сине Давидов”. Народ као народ, он је ућуткивао те људе да они не вичу, да они не говоре, а они су све више и више говорили: “Помилуј нас, Господе Сине Давидов”.

Браћо и сестре, тада их је Господ призвао и питао их је шта желите да вам учиним. А они су рекли: “Да нам се отворе очи”. Браћо и сестре, када би се заиста само удубили у смисао и поруку ових слепих људи када су завапили да нам отворе очи, и када би тај вапај њихов ушао у нашу душу, у наше срце, у наше биће, да стално говоримо: “Господе, помози ми да ми се отворе очи”, где би нам био крај. Неко ће рећи да нема потребе да се моли јер има очи, ја видим. Да. Али то што видим телесним очима је много, много мање од онога што виде духовне очи. Човек има очи телесне. На пример, види да треба нешто да уради, види да у кући треба нешто да привреди, да почисти, а неће то да уради. Шта му онда вреди код тих очију? Значи, те очи гледају само гордост, сујета, а не гледају потребу. И онда, каква нам је, браћо и сестре, корист од тих телесних очију, иско знамо да су нам те телесне очи и те како потребне. Потребне су нам очи да видимо један другога, да сагледамо један другога, да погледамо један другога у лице, браћо и сестре, јер како каже у Светом Писму видех брата, видех лице Бога. Пазите- видех лице брата, видех лице Бога.

Данас људи, нажалост, скрећу поглед са лика другога. Кад би то чинили из смирења, па и да разуме човек. Али, то најчешће чинимо што мислимо немам потребу да га видим, нећу да га видим, нећу да суочим поглед мој и његов, јер је мој нешто виши од његовог. Е, такав је човек духовно слеп, браћо и сестре. И зато ћу данас рећи, на самом почетку да кажем да постоје две врсте слепила-телесно и духовно слепило. Телесно слепило је кад човек не види сунце, кад не види светлост, кад не види творевину Божију, и када, као што рекох, не види другог поред себе. И заиста, то је тешко и то могу да разумеју само они који заиста немају и овај телесни вид.

Међутим, браћо и сестре, постоји једно теже слепило. Теже слепило од телесног слепила је, као што рекох, духовно слепило. Духовно слепило је такво да човек може да има телесне очи, да види све ово што сам набројао, да види творевину, али да не види Творца, да види све друго, само да не види Бога. Е, то је најтеже слепило, браћо и сестре. Кад не видим Творца у творевини, онда ја не видим ништа уствари. Кад не признајем Створитеља и Творца неба и земље, ја не видим ништа, ја не признајем ништа. Страшно је немати телесног вида, али је много теже, понављам и себи и вама, немати духовног вида.

Овај јеванђелски догађај који смо чули из данашњег Јеванђеља, веома је дубок, има дубоку поуку, али и да би ту поуку схватили треба да имамо тог духовног живота у себи. Треба да имамо молитву, треба да имамо добра дела, треба да имамо милосрђе, треба да имамо љубав, треба да имамо осећај за другога, а не да помислимо да други треба да уради мој посао, јер ја сам нешто више од њега. Дакле, браћо и сестре, треба нам све то, али шта нам је потребно највише - највише треба да духовно прогледамо, а то је да нам је потребна вера. Не мала вере, не слаба вера, не маловерје и сујеверје него јеванђелска вера, која како каже Јеванђеље може и горе да премешта. Дакле, браћо и сестре, слеп је сваки човек који није обасјан светлошћу Јеванђеља Христовог. Проверимо јесмо ли обасјани светлошћу Јеванђеља или се обасјавамо сами по себи. И сваки човек чији је ум помрачен злобом, пакошћу, мржњом, гордошћу, сујетом, браћо и сестре, сваки човек и који има прљав ум, који има нечисто срце, опет је такав човек духовни слепац. Срце му је запрљано највише собом, а у прљавом срцу Бог не обитава. Најомиљенији дом за Бога је наше срце, али Бог не станује у прљавом срцу. Тамо је речено: “Блажени су они који су чистога срца, они ће Бога видети”. Зато треба да човек чисти себе, али човек не може да чисти самога себе ако нема вере. Човек не може да чисти сам себе ако је у гордости, у сујети и сматра да нема потребу да се чисти, иако каже да треба да се чисти, то је из формалности. Формалност је нешто сасвим другачије од онога што је чињенично.

На који начин духовни слепац може да прогледа? То нам управо говори данашње Јеванђеље које смо чули, а на првом месту је потребна, као што рекох, вера. Вером ми Бога усељавамо у себе, а онај који је уселио у себе Бога кроз веру, он усељава цео свет у себе. Кад је Бог у човековом срцу, човеково срце је веће од васељене, браћо и сестре. Веће је, јер како кажу Свети Оци, да је срце безобални океан, нема обала. Кад је Бог у човековом срцу, тамо нема места ни гордости ни сујети, нема места ни ђаволу, браћо и сестре. Нема, јер је срце испуњено Богом, а кад је испуњено Богом, испуњено је свим божански добрима. Е, тада човек, не само што неће чинити зло другоме, него неће ни помислити да учини зло другоме. Тада човек неће измишљати непријатеља, него ће се он удубити у своје срце па ће видети да је он сам себи непријатељ. Ми најчешће измишљамо непријатеља, те онај ми је крив због овога, онај ми је крив због онога. Ми често грешимо, али највише грешимо када кажемо други ми је крив, само хоћу себе да оправдам. Онај који себе оправда, тога Бог неће да оправда, него онај који се смирава, који има веру, који има љубав, који се жртвује за другога, који хоће да помогне другим човеку. Хришћански је помоћи, а не, како би рекли да се извлачимо.

Дакле, браћо и сестре, потребна нам је вера коју су имала ова двојица слепаца, вера чврста и постојана. На другом месту је потребна молитва. Без молитве, како хришћанин може да живи, ако се не моли значи не разговара са Богом, а молитва је, како кажу Оци, побожан разговор душе човекове са Богом. Зато молитва мора бити сконцентрисана, молитва тражи спокој, тражи смирај, да само усмери и срце и мисли душу ка Богу и да се моли. Расејана молитва ништа не значи. Млитава молитва ништа не значи, као и млитав пост, као млитав подвиг, ништа то не значи. Дакле, молитва је потребна, као што су се ови слепци молили и говорили: “Помилуј нас, Сине Давидов”. Пазите, двојица су била. Нису рекли: “Помилуј мене, а немој њега”. Осећали су исти бол, и један и други, а ми не осећамо рану другога. Ми не осећамо кад је неко некоме извадио око, а нажалост, имамо то у примерима. Има једна дивна прича како је један човек ишао улицом са извађеним оком. Скривао се мученик, од болова се савијао. Приђе му један човек и каже му: “Знам ко ти је ископао око”. Човек збињу, зачуђен како овај човек кога не познаје, а зна ко му је ископао око. “Ко ми је ископао око?”, пита га. “Брат”. “Откуд ти знаш да ми је брат ископао око?” Овај одговара: “Зато је толико дубоко”. Нико не може да нам учини повреду већу него кад некога волимо, а он злоупотреби љубав. Е, он таквом човеку чупа оба ока, чупа му и срце, чупа му и душу, јер овај себе и сву своју љубав усмерио према том човеку, а он то све злоупотребио. Тако ће бити са нама. Ми смо све задобили од Бога. Зато ће апостол Павле да каже шта имаш да се хвалиш да си примио кад си све примио. И све смо примили, браћо и сестре. Примили смо благодат, примамо и Свете Тајне, примили смо и дарове Оца Небескога, примили смо оне таланте, како се каже у Светом Писму -само је питање шта радимо са тим талантима, са тим даровима – да ли их злоупотребљавамо или их употребљавамо за оно за шта су нам дати, браћо и сестре.

Дакле, треба нам, опет кажем браћо и сестре, треба нам та молитва и треба да стално говоримо, без обзира на ове наше телесне очи, да прво будемо благодарни за то што их имамо, али и да стално говоримо: “Помилуј нас, Господе, Сине Давидов”. И то је, браћо и сестре, заправо како бих рекао, скраћена верзија оне древне исцелитељне молитве која се две хиљаде и више година упражњава у Православној Цркви. А та древна молитва јесте: “Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме”. То је тако кратка, али тако језгровита, тако снажна, да та молитва допире до самога Бога, иако је изговарамо управо са осећањем и са жељом и смирењем да нас Господ помилује -помиловаће нас. И зато ми на богослужењима имамо највише управо реч- Господе помилуј, јел тако ? А кад кажемо Господе помилуј, то је као кад кажемо Господе помози, Господе избави, Господе спаси, Господе сачувај. Све ово је у ове две речи стављено.

Дакле, браћо и сестре, када се удостојимо благодари Божије и дара молитвенога, онда благодат Божија дође и исцељује, на првом месту, наш ум, запрљани, упрљани наш ум. Имате дивну ону молитву код Светог Григорија Паламе: “Господе, просветли моју таму”. Ми ћемо тешко признати да сам ја у тами. Не да гордост, не да ми сујета, не да ми та гордост да уђем у себе, да гледам у себе, а да не гледам они у шта бе треба да гледам. Човек види оно што хоће, оно што жели и чује оно што жели да чује. Ако човек жели добро да види, он ће све добро да види, он ће и у злу видети добро. Ако жели да чује добро, он ће слушати добро, оно што није добро он неће да слуша, он ће то да одбацује. И управо, само посмотримо себе-какви смо, шта говоримо, шта желимо да чујемо, шта слушамо, и онда ћеш видети ко си, шта си, где си, на ком си ти то духовном нивоу.

Дакле, браћо и сестре, молимо се Господу да нам подари овај телесни вид, да одржимо га, да се одржи у нама, али да се молимо за тај духовни вид, јер само духовним очима можемо Бога видети-телесним не можемо. Зато је тај духовни вид изнад телесног, браћо и сестре. Ми се много пута у нашим молитвама обраћамо Богу, много пута тражимо од Бога много штошта, тражимо и оно што не би требало да тражимо. А Господ нам је рекао шта треба прво да тражимо: “Тражите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Једно време, не знам колико је прошло, пожалио ми се један човек и каже: “Владико, тражио сам од Бога да ми направи кућу и није ми направио. Тражио сам да ми купи кола, и није ми купио. Ја више нећу да молим се, нећу више да тражим”. “Човече, Бог ће ти помоћи и за једно и за друго, али неће без тебе, неће без твог труда, без твог улагања, без твог подвига. И зато, ми често кажемо-Није ми Бог дао, нећу да се молим. Дакле, браћо и сестре, Свети Јован Златоусти на то одговара и каже: “Да ли си ти икад послушао Бога, па сад тражиш да Биг тебе чује?” Свети Јован Златоусти каже: “Послушајте ви Бога у Његовим заповестима, па ће вас Он чути и молитве услишити”. Дакле, да ли слушамо Бога, како га слушамо, да ли творимо оно што слушамо. Зато, нека нам овај јеванђелски пример ове двојице слепих људи буде стално на уму, да стално говоримо у себи: “Господе, да прогледамо, да видимо прво себе, јер човек докле год не види себе у правом светлу, то што гледа другога, што просуђује о другоме, то је небитно. Али, сагледати себе не може док човек не уђе у себе. Кад уђеш у себе, да изврнеш себе, опростите на простом изразу, као кад изврћемо кошуљу и гледамо тамо по оним порубима да се није нешто увукло, неки инсект или било шта. Тако човек треба да изађе из себе и да себе постави наспрам себе, онако као у огледалу кад поставимо себе и погледамо себе. Ни то не можемо без помоћи Божије и без труда и то није лако, али није немогуће. Али шта је много теже? Много теже је да признамо себи себе, никако да признамо свој пад, своју грешку, али зато гледам која је грешка у другоме.

Не признамо ли себе себи, и не схватимо ли и кажемо из смирењаи из дубоког срца, из дубоке вере наше: “Господе, помилуј нас. Господе, помози нам” неће нам помоћи. Није Бог насилник па да нас спасава ако ми нећемо. Треба нам жеља, треба нам воља, треба на труд, треба нам подвигз, треба нам молитва, браћо и сестре, треба нам смирење, треба нам, браћо и сестре, људско опхођење.

Зато, нека нам Господ помогне, да, браћо и сестре, се трудимо да се исправљамо, да свакога дана проверавамо да ли сам данас нешто урадио боље него јуче, да ли сам данас учинио неко добро више него јуче. То треба да меримо, а то ћемо најпре проверити кад се заврши један дневни дан рада, да се повичемо у своју собу, и да пре спавања проверимо какав нам је био дан, шта сам у овоме дану урадио, шта сам рекао, шта сам помислио, шта сам учинио, шта нисам учинио а могао сам да учиним.

Бог вас благословио!”

.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

парох реснички јереј Александар Цветковић