Благословом Епископа, ђацима и верном народу, обратио се професор богословије јеромонах Јован (Прокин) речима:
„Ево дана који створи Господ да се радујемо и веселимо у Њему. И заиста први септембар јесте дан када имамо више разлога за радовање. На првом месту радујемо се радошћу поновног сусрета. Ако је сваки растанак и свако раздвајање, за нас хришћане, нека врста предокушаја смрти, онда сваки сусрет представља предокушај Васкрсења. Ево након три месеца летњег распуста имамо прилику да се поново саберемо, да се сретнемо, да проживљавамо ту част гледања лица брата свога, које једно време нисмо видели. Ово сабрање јесте јединствено и непоновљиво, нарочито зато што га ми сваког првог септембра крунишемо једним сабрањем над сабрањима, овим литургијским, евхаристијским сабрањем где у лику нашег епископа који служи ову Свету Лиургију за нас и сабира небо и земљу. По речима Светог Игнатија Антиохијског: „Стоји на месту Божијем и све нас и сву творевину приноси Оцу на благослов“. Срећемо се и сабирамо крунишемо то Светом Литургијом. И имали већег повода за радовање? Још један разлог, а има их много, на ком ћу се задржати тиче се директно наших најмлађих ученика, ученика првог разреда. Ви децо данас ступате на један нови пут, чините свој један мали, али усудићу се рећи изузетно значајан у свом животу. Тај пут јесте трновит, узак, како Господ каже: „Тесан је пут и тесна су врата које воде у Царство Божије, и мало је оних који га налазе“. Треба стално да се сећамо оних Господњих речи: „Опомињите се речи које вам рекох, није слуга већи од господара својега, ако моју реч одржаше и вашу ће одржати, ако мене изагнаше и вас ће изгонити“. Не говорим вам ово да би сте се уплашили, говорим вам ово како би сте се ободрили и како би сте се од првог дана, од првог корака и ступања на овај пут, схватили тежину крста и одговорности који овај пут са собом носи. И ми хришћани стално јесмо на некаквом путу. Ево и ову Литургију отпочели смо возгласом „Благословено Царство..“ и тиме показали који је наш пут. Што би рекао наш писац Алекса Шантић „Ми пут свој добро знамо“, а то је пут богочовека, то је пут који води у Царство Божије. На том путу свакако да ћете се сусретати са многим искушењима. Чули смо Светог апостола Павла који каже да ми хришћани ратујемо против духова таме, началства и власти, духова злобе и сила које владају у поднебесју. Међутим на том путу и у тим искушењима нисте сами. Уколико будете слушали науку која вам се овде предаје, уколико будете узрастали у врлини и хришћанском животу, а видели смо да су те две ствари неодвојиве, те две ствари представљају једну реалност. У јектенијама које је ђакон читао чули смо да се у првој прозби, које су додате, дакле пригодно, за призив Светог Духа, молимо најпре за то да Дух Свети просвети срца ваша и срца свих нас како би смо примали добру науку, али одмах следећа прозба каже да се наши ученици, а и ми са њима, клонимо од зла и да чинимо добро, дакле потребно је да објединимо и једно и друго. Тај пут о којем говорим, на који сте позвани и на који сте пошли, ако се икада будете питали: Одакле ја на овоме путу? Знајте да сте на тај пут призвани и позвани. У својој другој саборној посланици апостол Петар каже: „Пазите се да своје призвање и свој призив још више утврдите“. Шта то значи? То значи да ниједан од нас није призан зато што је био бољи од других. Није био паметнији, није био способнији, није то заслужио, већ је то један необјашњив и незаслужени дар од Господа. Дакле свако је призван на своју службу, стога нека се нико не заварава и не горди да мисли да је призван, и да тиме што се одазвао завршио са тим. Пазите се да свој призив и избор утврдите. То значи да свој призив и избор можемо и да изгубимо, уколико се будемо огрешили о њега. Тај призив чуо је старозаветни праотац вере Авраам. Замислите само његову веру, и зашто га Црква назива праоцем вере. На само један Господњи позив остави све и пређи из Ура Халдејског и пресели се у Харан, он све оставља без поговора, оставља све и полази у непознато. Исти позив чули су и Свети апостоли, на само једну Господњу реч „Хајдете за мном“, остављају своје мреже, остављају своје породице, остављају све, отискују се сигурности, отискују се на пучину, угрожавају своју сопствену егзистенцију и полазе за Господом. Верујем, и усуђујем се да кажем да је тај призив Господњи, негде дубоко у себи чуо сваки од вас. Шта ћете са тим призвањем учинити? Да ли ћете га утврдити? То је даље на вама. Како се тај призив и позвање утвдрђује о томе нам такође говори апостол Петар: „Будући да нам је Божанска благодат дала све што нам је потребно, за познање, за живот, и за побожност, дакле пазитте Божанска благодат нам је све даровала, нисмо то заслужили ничим, већ искључиво милошћу Господњом. „Старајте се да својом ревношћу, кроз веру, пројавите врлину, а у врлини знање, у знању уздржање, уз уздржање трпљење, кроз трпљење побожност, кроз побожност братољубље, и у братољубљу љубав“. Дакле погледајте како апостол градацијски успиње ове врлине и доводи нас до оне која је суштина хришћанског живота, јер како каже Јован Богослов „Бог је љубав“. То није нека емотивна љубав, нека пука емоција, то је она Божанска љубав, она љубав која нам није дата да је има сваки од нас, него љубав која је задата свакоме од нас, да се кроз подвиг, кроз трпљење, кроз богослужење, али пазите кроз знање и врлину, дакле трудите се да у врлини покажете знање. Апостол овде опет не раздваја те две ствари. Дакле како би смо успели да дођемо до познања Божијег, како би смо успели да дођемо до те љубави. Ја ћу се усудити да кежем у име својих колега професора, и свих нас који се трудимо овде око вашег васпитања и образовања, да је то програм наше богословске школе, да учи своје ученике да кроз молитву, богослужење и кроз учење достигне и да се бори за ту љубав Христову, ту Божанску љубав на коју нас позивају и Господ и апостоли Његови. Велики руски писац, Достојевски, у свом делу „Браћа Карамазови“ на један сажет и маестралан начин успева да у свега неколико редова сажме оно што нам говори Господ и оно што је идеја хришћанске љубави, љубави према ближњем и љубави према непријатељу. Један од његових јунака, Димитрије, желећи да прода неко своје оружије, долази код неког човека у продавницу и тај човек га стално запиткује и узнемирава, а он га пита „Умете ли ви Петре Иличу уклонити“, а овај га збуњено пита „Како то мислите уклонити?“ а он му одговара „Тако, дати пута милом бићу, а и оном мрском исто тако дати пута пада ти мрско милим постане.“ Дакле како на један маестралан начин писац успева да каже оно што је суштина хришћанског учења и љубави, а то је да дамо простора другоме, да се испразнимо од себе самих, да оставимо простора за другога, али не само за онога кога волимо, већ и за непријатеља и за онога који нас мрзи, како би јендог дана кроз тај подвиг Божанске љубави успели Њега да заволимо. Та љубав на коју смо позвани јесте нешто чему ћемо се надам се сви ми учити кроз наше даље школовање. Желео бих да вам пожелим добродошлицу, како ученицима првог разреда тако и старијим ученицима, у име Преосвећеног Епископа, у име ваших професора, у име ван наставног особља, али и у име браће овог Светог храма и кроз њих њихових парохијана, који се увек радују када богослови дођу у Крагујевац, када се читава атмосфера промени, некако заживи. Још једном желим вам сваки благослов Господњи наравно, да не заборавим, преносим вам благослове оца ректора који је оправдано одсутан. Ономе који нас саветује и позива нас да се не бојимо, него да имамо љубави, јер ће нас само по љубави познати да смо његови ученици, Господу нашем Исусу Христу, са Беспочетним Оцем Његовим и Духом Светим, нека је Слава у векове векова.“
Беседа професора Богословије јеромонаха Јована (Прокина)
Након заамвоне молитве, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован се, заједно са професорима и ученицима, помилио да Господ сачува ученике од „Напада непријатељског, да их сачува у православној вери, и у свакој побожности, и чистоти у све дане живота њиховог, да напредују у знању и у вршењу заповести Божијих, да тако припремљени прославе пресвето Име Господње и да буду наследници Царства Божијег“.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
ученик Богословије Ђорђе Милутиновићa