После прочитаног јеванђелског зачала од Светог јеванђелисте Јована, које нам говори о истинском чокоту, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо из данашњег Јеванђеља како је Господ рекао својим ученицима, а у ствари рекао је целом роду људском: „Ја сам истински чокот и Отац је мој виноградар – сваку лозу на мени која не рађа Отац небески је одсеца и баца је, а сваку која род рађа, чисти је да више рода роди. И даље наставља Христос и каже: „Останите у мени као што сам ја у Оцу“. Останите у мени, Христос каже, да не будете избачени ван. Шта је то ван? Ван заједнице, ван Цркве. Као што лоза, акда се од чокота одсече, суши се, вене и иструне тако бива и са нама. Ако се удаљимо од Бога и Бога не носимо у себи, без обзира што смо створени да будемо бесмртни, ми ћемо постати смртни и не само то неги ћемо се и осушити онако како се исуши лоза када се одсече од чокота. Док год смо у Цркви Христовој, ми управо, хранимо се и пијемо се са чокота, са Христа, јер је Христос Црква. Одвојимо ли Цркву од Христа она више није Црква. Одвојимо ли Христа од Цркве, Он није Христос. Тако и ми, браћо и сестр, ако се одвојимо од Бога не само што ћемо пропасти за овај привремени и варљиви свет него ћемо пропасти и за онај вечни и бесмртни живот који нам је наменио и дао Бог. Христос је тај чокот и тај чокот не може ништа да нагризе и оштети. Не може ништа да га уништи. Две хиљаде година се боре против Христа и ЦРкве и јесу ли однели победу? Нису. Онај који год ратује са Црквом никад рат није добио јер је Христос Црква, а онај који Христа носи у себи и живи њиме је победилац. То ношење Христа у себи не значи да се ми свремена на време сетимо Бога већ да га сместимо у себе и да имамо тај осећај да је Бог у нама и верујемо у Бога онда кроз цело биће човека струји једна струја коју не можемо да опишемо речима. Род људски је рукосад Божији, он је тај виноград Божији, стога је и Отац небески виноградар. Будући да је људска природа обесплођена грехом Христос постаје човек, али остаје Бог, да ту исту палу и огреховљену људску природу очисти и поново приведе до престола небескога, а то значи да се Бог жртвовао за нас. Је за сваког разумног човека знак да треба да узврати на жртву Христову. Као што на љубав Божију треба да узвратимо нашом људском љубављу тако и на христову жртву треба да узвратимо нашом жртвом. Да се молимо Боги и да се боримо против греха и зла. Да се боримо против гордости од које настају сви други греси. Богочовек Христос је тај прави чокот јер је Он дао људима сва средства којима се они могу накалемити на Христу као чокоту. Ми који смо крштени смо Светом Тајном већ накалемљени на Христа јер смо се у Христа крстили, у Христа смо се обукли. Џаба нам је што смо се и крстили ако не живимо крштењским животом. Ако мислимо само да је довољно што смо крштени за спасење. Није довољно ни што се називамо ни Србима православним ако не живимо православно и ако не живимо онако како су живели наши свети српски преци или бар ако се не угледамо на њих. Ако се угледамо на њих онда ћемо се ми њима молитуи да се и они моле Богу за нас. Опет кажем, горд човек неће никога за пример зато што је самога себе поставио примером. Онај који се накалемио и који је накалемљен, накалемљен је на бесмртна дела. Да чинимо добра дела јер су та добра дела бесмртна. Људи чине данас добра дела и хвала Богу има тако добрих и великих људи који чине добра дела али неки чине дела не ради Бога него ради себе. Христос каже да ко нахрани гладнога, напоји жеднога, ко да одећу голоме тај је Христа оденуо али ја ако дам ту кору хлеба другоме, ја му не дајем то Христа ради него да би ме хвалио, а онај човек који тражи хвалу од људи тај губи и хвалу од Бога. Шта вреди људска похвала, браћо и сестре, у односу на Божију похвалу? Ништа. Она је тренутна и само заварава и још нам више подиже тај наш его. Неће ни то Бог да презре али све што се није накалемило на Христу то се суши. Све оно чега се Христос не дотакне није освећено, а ми смо се дотакли Христа. Ми се Христа дотичемо стално кад чинимо добра дела, кад верујемо и веру делима показујемо, када се сједињујемо са Богом кроз Свету Тајну Причешћа и остале Свете Тајне. Дакле, браћо и сестре, тај Отац небески о коме говори Христос у данашњем Јеванђељу, као виноградар, својим свевидећим оком прати сваку лозу на чокоту Христу и лење лозе одсеца да се не зарази даље. Лекари, када оболи орган у нама, одсецају да не би оболели и други органи. Ово треба да нам послужи за пример да не смемо да се лењимо за своје спасење. Да не смемо да се лењимо да чинимо добро. Да не смемо да се лењимо да живимо хришћанским животом. Не смемо да се лењимо и да заборавимо Јеванђеље Христово јер је Јеванђеље кодекс нашега живота. Само у смирењу и молитви завири у Свето Писмо, читај га са осећањем да је то реч Божија па ћеш видети себе где си или где би требао да будеш. Онда ћеш видети ако си горд да треба да се смираваш. Ако си лењ треба да се пробудиш.

Када размишљамо о свему овоме што данашње Јеванђеље говори онда да се вратимо у назад пред Страдање Христово па се сетимо да је на Тајној Вечери, када је Господ непосредно пред своје страдање учинио са својим Апостолима, на тој Тајној Вечери, казана сва Тајна људског живота. Казана је тТајна свих Христових следбеника. Зато се и каже у Јеванђељу да ко хоће побожно да живи биће гоњен. Поставља се сада питање шта је побожност? Да ли је побожност само када се ја молим на свој начин. Лепо је и треба да се молимо на свој начин али тај свој начин треба да извучемо из поуке како нас учи Црква и Јеванђеље како треба да се молимо. Јер ако се ми тога не придржавамо залутаћемо и у својим молитвама па ћемо још почети и да фантазирамо и помислити да се толико молимо. Да ли та твоја и моја молитва произилази из смирења, да ли произилази из вере или хоћу да се молим и покажем пред другима како ја то тобоже умем? Молим се, а осуђујем другога. Молим се, а чиним зло другоме. Није фарисеј осуђен због тога што се хвалио јер је он, истина, и чинио једним својим делом већ га је Бог осудио што је фарисеј осуди митара – хвала ти што нисам као овај – а овак митар који је био у смирењу није рекао шта ти мене осуђујеш него се обратио Богу рекавши Боже милостив буди мени грешнима. Ко је отишао из храма праведан? Митар. Дакле, Бог је нама дао на Тајној Вечери путоказ тојесте дато нам је да схватимо откуда у следбеницима Христовим све оне божанске моћи и силе. Дао им је Христос. Када Бог да ту моћ онда ми спознајемо праву Истину, а Истина је Христо и истина је Црква. Ми познајемо праву Истину и спознајемо прави живот са правом Истином. Откуда Христос у таквим људима и људи у Христу? Управо, што су кроз све то јеванђелско сместили Христа у себе и тиме сместили целу Свету Тројицу. Све је то отуда што је Господ Христос чокот, а ми треба да будемо лозе, оне Божанске лозе не дивље које се одсецају и бацају. Као што лозе на виновном чокоту живе и род доносе само ако су на чокоту онда ми доносимо и плодове. Ако нисмо на чокоту Христу, ми и ако имамо неке плодове то су дивљи плодови, а од дивљих плодова трну зуби.

Да се молимо Богу да будемо на ономе на чему смо се накалемили, а то је Христос. Као што је Христос вечан тако вечни постају и они који су са њим јер их Он храни оним што је вечно, божанско и бесмртно. Људска природа, ако се и органски не сједини са Богом кроз богочовека она се сасуши, увене и без рода остани. Зато, браћо и сестре, будимо на Христу чокоту ако нећемо да живи помремо. Све што је без Христа, па и ако је створено за вечност, одумире и пропада. Хранимо се Христом. Он је себе дао за нашу храну. Он је себе поставио на Трпезу. То је Црква његова. То је Божанска Литургија, браћо и сестре. Тако и ми данас, учествујући у Светој Литургији кроз Свето Причешће, хранимо се Христом. Према томе немамо изговора да смо остали гладни, а Христос позива све нас на Трпезу. Само зависи да ли се и како ми одазивамо. Дали се одазивамо како су се светитељи Божији одазивали. Кроз молитву, смирење, кроз пост и бдење или се одазивамо са неке тачке гордости. Зато будимо са Христом, будимо на том чокоту да би доносили род. Сваки је човек дужан да рађа род, да рађа добра дела. Рађаће добра дела ако има добре мисли и речи; ако има чисто срце и уздржава свој језик. Зато Апостол Павле каже да ко не обуздава језика свога његова је побожност лажна. Браћо и сестре, да наша вера и наша побожност не буде лажна него да буде утемељена на чокоту Христу.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У заједничкој молитви су учествовали и ученици четвртог разреда ОШ „Свети Сава“ са својим вероучитељем, протођаконом Мирославом Василијевићем,

На крају Свете Литургије верни народ и ученици су се причестили Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић