Том приликом осветио је новоподигнуту цркву Свете Тројице положивши честицу моштију Светог великомученика косовског кнеза Лазара у часну трпезу. Преосвећени владика Јован изговорио је пригодну беседу пре полагања моштију и њиховог заливања воскомастиком:

Драга браћо и сестре, ево ми данас освећујемо овај нови храм овде у Ловцима. Храм је светиња, цео храм је светиња. А најсветији део храма јесте управо олтар и ова часна трпеза овде у олтару коју смо ми сада окупали, омили... Коју ћемо миропомазати такође светим миром као и цео овај храм; и како се то у Цркви Христовој већ више од две хиљаде година чини, у свети престо постављају се мошти – делићи тела Светих мученика. Јер је Црква Христова заснована на мученичкој крви. Данас у овај храм овде вам полажем мошти Светог великомученика косовског Лазара. Па вас молим, браћо и сестре, кад год будете дошли у овај храм да се Богу молите, а треба стално да долазите – да се сетите. Прво да се молите ономе коме је овај храм и посвећен, а то је Света животворна и нераздељива Тројица, али да се такође сетите да се од данас под молитвеном заштитом налазите молитвама Светог велкомученика косовског Лазара. Као што рекох, ја ћу сад положити ове мошти у овај Свети престо, а заједно са моштима положићу и ваша имена која сте овде написали, а верујем да сте их сви исписали, јел тако? И замислите, браћо и сестре, који је то благослов Божији и дар, нама који смо доживели овај данашњи дан, да се на овом престолу - на коме ће се свршавати Света Литургија, приностити бескрвна жртва - да ће управо и над овим моштима и над именима ваших и живих и мртвих, док год траје овај свет да ће се ту приности молитве. Зато је то стара, стара пракса Цркве да се у престо стављају имена свих оних који учествују на освећењу, наравно и оних који су и помрли за време градње ове цркве, али и за оне који су допринели да се овај храм доврши. Нека вас молитве Светог великомученика косовског Лазара чувају. Бог вас благословио!

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Преосвећени Владика је у наставку служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Архијерејског намесништва беличког и верног народа. Светом владици Јовану саслуживали су: Архијерејки намесник белички протојереј Александар Гајић, протојереј Срђан Кандић, протонамесник Миломир Тодоровић и јереј Милош Јелић, скупа са протођаконом Иваном Гашићем и ђаконом Далибором Нићифоровићем. На служби су торжествено певали господа из састава Србски православни појци са Марком Качаревићем на челу, а у олтарском простору и на солеји помагали су вероучитељи, Бојан Тодоровић, Угљеша Урошевић и Никола Љубисављевић, те студенти теологије Јован Ивановић и Бојан Стевановић.

Преосвећени владика изговорио је беседу након читања одељака из Светог писма:

У Име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, благодаћу и дејством Светога Духа осветили смо овај храм, овај дом Божији, у месту које се зове Ловци. Велики је благослов данас на свима нама и велика је радост овоме месту Ловцима, јер Ловци су данас добили душу своју. Као што тело, браћо и сестре, не може да живи без душе – кад изађе душа тело се кочи – тако ни хришћани уствари не могу да живе без вере и цркве. И оно што је душа у телу, то је Црква у целом нашем бићу. И зато кажем ово је место данас добило своју душу. И треба сви да се радујемо. Поготово ви који припадате овој парохији, браћо и сестре, да се радујемо што смо добили нови дом. Али Божији дом, не обичини дом. И као што сваки од нас има свој дом, и тако треба да буде, али треба да једно знамо – да имамо један дом за све нас. За оно место – а то је уствари Црква. И зато, као што се бринемо за свој дом – да га украсимо, да га очистимо, да лепо изгледа – тако сви заједно треба да се бринемо, браћо и сестре, за заједнички дом, тојест за ову цркву. Јер црква није ни Јованова, ни Петрова, ни Маркова. Црква је Божија. И зато свако наше улагање у цркву, наша жеља да допринесемо лепоти храма, је уствари радост пред Богом. Али је зато и мрзост пред Богом када Бог види да се ми не бринемо о општој кући, заједничкој кући. А та кућа која је, опет понављам, није обична кућа – то је дом Божији где Бог пребива, браћо и сестре. Зато је свако од нас, браћо и сестре, дужан да од себе да нешто за општи, заједнички дом. Прво је дужност да дамо молитву, а онда да дамо мало и труда – да видимо. Да ли треба нешто очистити, да ли нешто треба украсити? Јер ми кућу своју украшавамо, јел тако? Зашто онда да остане дом Божији неукрашен? И то опет понављам, не обичан дом, него дом, браћо и сестре, где се свршава Света тајна – тајна Цркве, тајна Свете Литургије. Дакле, браћо и сестре, од данас овде ви имате заједнички дом, па вас молим као ваш владика – немојте да овај дом за кратко време изгледа као она мајка коју су деца напутила и отишла. Заборавила за мајку, заборавила за тај дом. Овај је храм малих димензија, није велики. Али то за Бога не значи ништа. Овај храм је велики и биће још већи уколико ви будете редовно долазили на Свете Литургије, уколико га будете испуњавали вашим учешћем и вашим присуством, јер сам је Господ рекао у Јеванђељу: „Где су двоје, или троје у Име моје сабрани онда сам и ја тамо.“ Ето. Довољно је ту помисао да имамо само када треба да пођемо у цркву, да уђемо у цркву, да пођемо на Свету Литургију, да кажемо: „Па ја идем да се сретнем да Богом; ја идем у цркву да се молим Богу; ја идем у цркву да се причестим, да се сјединим са Богом; ја идем у цркву да видим лице другога човека“. То нам је данас потребно, браћо и сестре. Јер данас, као што видите, све чешће и чешће окрећемо лице једни од других. Зашто? Зашто, браћо и сестре? Зато што нам је понестала вера. А опет је у Светом Јеванђељу речено: „Видех лице Бога, видех лице брата“. Изгледа да немамо куражи да погледамо лице другога. Јер видећи лице другога, ми треба да видимо уствари лице Бога. Јер је Бог човека створио по облику своме, по слици својој и по прилици Божијој. И да вам нешто кажем – Бог од нас ништа не тражи више да ми њему чинимо, него што треба да чинимо једни другима. Али некако та слабост наша људска, увек некако мислимо: „Лакше ми да волим Бога кога не видим, а не могу да волим онога који је поред мене“. И још даље идемо па кажемо: „Ех, да су други бољи око мене, био бих и ја бољи“, или: „Била бих и ја боља.“ То је заваравање. Немојмо да почињемо до других. Почнимо од себе. Себе учинимо бољим. А кад себе учинимо бољим, онда ће и онај који је поред нас видети, па ће и он почети да се исправља, почеће да се поправља. Али ако ја чиним оно што је моја жеља и оно што је моја воља, и ако ја чиним оно што је моја гордост, или моја сујета, пропашћу и ја, а вероватно и они око мене. Дакле, браћо и сестре, у овој цркви, као што рекох, служиће се Божанствена Литургија, како каже песник: „...и овог света као и онога“. Од данас ово звоно овде ће вас позивати на службу. Оно ће звонити и ако дођете и ако не дођете. Али знајте, и мене и вас питаће Господ јесмо ли се одазвали на звоњење звона, на глас звона? Јесмо ли се одазвали на трубни глас? Ми мушкарци који смо служили ону праву војску знамо: затруби труба - скачеш! Ма то нема... Један преко других скачемо да се састанемо у збор тамо. Е па кад је то тако, браћо и сестре, у овом земаљском реду и поретку, шта да кажемо за тај небески поредак? И Господ ће, понављам, питати: „Што ниси се одазвао, што ниси дошао на литургију, а звоно те подсетило, звоно те будило?“ Али ми кажемо: „Морам још мало да одспавам; морам да идем у кафану јутрос.“ А тамо се служи Литургија. „Морам да идем да урадим тај и тај посао.“ Немојмо да се изговарамо, као они што су се изговарали, браћо и сестре, ако се сећате из оне јеванђелске приче кад је, каже, домаћин зготовио трпезу и позвао људе на трпезу, на славу. Али један казао: „Кажи домаћину, не могу данас. Купио сам њиву, морам“, каже, „да идем да је видим. Купио сам волове, морам да их обиђем. Оженио сам се,“ тако каже у Јеванђељу, „па зато не могу доћи.“ И сад оне слуге долазе код господара, код домаћина и кажу изговор је такав. А Господ је све позвао на ту трпезу. Јер то је та Литургија, браћо и сестре, то је та трпеза Господња. Он нас је позвао све да дођемо на трпезу. А за трпезом шта радимо – једемо, јел тако? Овде је трпеза Господња где Христос седи и себе даје као храну нама, а то је Причешће. То је Свето Тело и Света Крв Господња. И шта је домаћин урадио са овима који нису дошли, шта је рекао слугама? – „Пустите их; нека они иду, нека пропадну сами како хоће, кад неће да се одазову на позив. Идите,“ каже, „поред пута и скупљајте ону сиротињу, ону беду, и доведите ми такве да ми се кућа напуни.“ Е тако и Господ хоће, браћо и сестре. Да се наши храмови испуне. Ови ће зидови, ове иконе – сведочиће, браћо и сестре, о вашем учешћу у Светој Литургији. Дакле, браћо и сестре, у овој цркви ће, као и свим црквама, појати се Литургија овог света као и онога, како каже песник. А то значи да од данас у овој цркви кад се год врши Света служба биће спомињани сви они и сви ви који сте и најмање допринели да се овај храм доврши и да га данас благодаћу Дуга Светога осветимо. Црква је црква заједнице, а није црква подела. Зато вас молим овде долазите да се Богу молите, да се мирите са Богом и да се мирите једни са другима. Немојте казати: „Ма нећу ја да идем у ту цркву, то није моја црква.“ Човече, како није твоја црква? Па ти си члан Цркве. Како ниси? Сваки је од нас члан Цркве, јер смо чланови Цркве постали Светом тајном крштења. И ако треба да нас црква раздваја, па и овај храм, онда нам не треба ни овај храм. Опростите што ћу ја бити дрзак па ћу рећи: ако ће овај храм да ствара свађу међу вама, ја ћу онда први да га развалим. Јер нама треба управо, браћо и сестре, љубав, нама треба слога, нама треба мир, нама треба жртва. Нама треба труд, да се трудимо. Јер ми ни њиву не можемо да окопамо, ако се не потрудимо, то јест ако се не ознојимо, јел тако? Па не можемо ни једно добро дело да учинимо ако се не потрудимо, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, ја сам радостан данас што смо осветили овај храм. Верујем да сте и ви радосни. Ајде, задржите мало ту радост, ову доживљену радост освећења храма, и ове Божанствене Литургије, па да пођете у куће своје са радошћу. Данас нам треба радост. Ми скоро да смо и изгубили радост, праву вредност праве радости. Данас смо, опростите ми што ћу - опет кажем – рећи, ми данас, браћо и сестре, све мање живимо у љубави. Наша љубав данас више изгледа на оно љубакање, а не на љубав која се жртвује, која воли. А кад човек има љубав, и има жртву, он више не поставља питање: „Да ли ћу моћи да урадим нешто?“ или: „Да ли ћу моћи да спасем некога?“ Не! Него ћемо скакати за онога који је потонуо тамо у реку, помоћи му да изађе. Нећемо размишљати: „Шта ће бити са мном?“ Јер мислимо шта ће бити са њим. Зашто? – Зато што за онога кога искрено волимо, али оном правом љубављу, Божијом љубављу, ми смо спремни и живот да дамо. Па зар ми не кажемо то и у свакодневном нашем разговору кад кажемо за некога човека, особу неку коју волимо, ми кажемо: „Спреман сам живот да дам.“ Е то је та Богочовечанска љубав. То је та љубав, браћо и сестре, коју нам је Господ санео са неба. И зато све врлине су санете са неба. И заиста, браћо и сестре, Госод нама свима данас одговора као овом кнезу, овоме младићу, који је – чусмо из овога Јеванђеља – како је, каже, неки законик пришао Христу и питао га. Уствари није њега питао што је желео да сазна нешто, него је хтео да куша Господа. Пазите, баш тако каже. Пришао да куша Господа. Погледајте колика је дрскост човекова, да он – створење Божије – куша Створитеља свога. А то је безумље. А ми често падамо у то безумље, браћо и сестре. Ми често мислимо – није безумље, а чинимо безумље. И шта га је питао овај младић? – Каже: „Господе, која је највећа заповест у Закону?“ Пази – он законик – значи он је дужан да познаје закон. Али није само дужан да познаје закон, него да испуњава закон. А Господ му каже: „Љуби Господа Бога свога свим срцем, свом душом својом... И другога као себе самога“. Пазите, браћо и сестре. Ове две заповести су нераздвојне, не можемо их раздвојити. Не можемо да кажемо: „Волим Бога“, као што вам рекох малопре, „а да мрзим човека.“ Нама треба, браћо и сестре, управо да се потрудимо да бар ове две заповести испунимо, јер каже Христос која је важност ових двеју заповести – каже да о овима двема заповестима виси, окачен је – да тако кажем, сав Закон и Пророци. Испуњујеш ли ове две заповести, испунио си Јеванђеље. А што је најважније, испунио си свој живот. Више није празнина у теби. Да не знаш шта да радиш од себе. А људи често кажу: „Не знам шта да радим.“ – Па зато што си празан. Напустила те је благодат Божија. Нема благодати у теби. А кад нема благодати у нама, нема ништа што је Божије у нама, браћо и сестре. А све друго чиме ми себе, да тако кажем допуњујемо, све је то пролазно. То је од данас до сутра, браћо и сестре. Зато нека би Господ нам помогао да испуњавамо ове две заповести Божије. Да се молимо Богу. И зато је и овај храм, браћо и сестре, и саграђен и данас освећен. Он је данас испуњен Духом Светим. А и ми смо се испунили ако имамо јаку веру. Ако осећамо да је ово место свето. Онако као што је чуо Мојсеј кад је био на гори Синају – каже: „Изуј обућу своју са својих ногу, јер место на коме стојиш, то је свето.“ И ако ми долазимо са тим осећањем, да улазимо у светињу, онда заиста треба да се понашамо као у светињи. А у светињи се – како се понаша? – Молитвено, смирено, понашамо се тако што остављамо све иза врата цркве кад уђемо на Литургију у цркву – све остављамо – и своје људске недостатке, оно што нас раздваја, браћо и сестре. Остављамо то да бисмо се у миру Господу помолили. И ви чујете да свако богослужење почиње управо тим речима: „У миру Господу се помолимо.“ А мира нема око нас ако га немамо у себи. А тог мира нећемо имати у себи ако немамо Бога у себи. Јер је Бог наш мир, браћо и сестре. Он је наш мир. Зар није код нас често, дошли смо у такво стање, да кажемо: „Не знам шта ми је. Мука ме ухватила“. - Испразнио си се. Ниси био на Литургији, ниси се молио, ниси се причешћивао. Није Христос ушао у тебе. Него смо уместо Христа пустили онога другога да уђе у нас, а он нас чини „сином пакленим“, како каже Јеванђеље. Зато имајмо Бога у себи, будимо са Богом да би Бог био са нама. Бог вас благословио!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

За ревност и старање за Мајку Цркву овом приликом су награђени Архијерејском граматом захвалности госпођа Слободанка Аранђеловић из Крагујевца и Светлана Грубер из Јагодине, а Горан Миладиновић из Ловаца добио је Орден Светих новомученика Крагујевачких.

Након причешћа уследила је богата трпеза љубави на челу са домаћином ове парохије са седиштем у Багрдану, јерејем Јованом Кушићем, који се обратио и захвалио Преосвећеном Владици, свим добротворима и свима присутнима који су својим учешћем улепшали овај свеачни историјски дан за село Ловце и парохију багрданску.

вероучитељ Угљеша Урошевић