После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени Владика је у својој беседи рекао:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Чули смо браћо и сестре данашње јеванђеље које каже: „ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“, и још каже: „ко не узме крст свој и крене за мном није мене достојан“. Дакле, човеку без јаке вере није лако ово да схвати јер видимо да Бог овде од нас тражи нешто што нико никада није, а то је да покажемо превелику љубав. Он ово тражи справом јер нама ни отац ни мајка нису дали оно што нам Бог даје. На првом месту је то живот вечни. Ми преко родитеља задобијамо живот, али овај привремени, пролазни. А, живот који нам Бог даје можемо добити само од Њега. Помињање у јеванђељу о узимању Крста и ходењу за Господом и уопште читања овог одељка на данашњи дан је управо из разлога што се ми налазимо пред празником Крстовдана. Можемо га протумачити тако, да ми не можемо ићи за Христом ако се не одрекнемо себе, и сујете која је у нама, а она је тешка болест духовна. Управо на сујету је човек најосетљивији. Наравно, нису само сујета и гордост једини човекови непријатељи. Један од највећих непријатеља јесте и завист. Ми стално завидимо другима и питамо се зашто је неко на одређеном положају, месту, а нисам ја. Да је завист лоша особина видимо и на примеру Господа нашег Исуса Христа који је из зависти предат да се разапне. Шта ово говори из нас, то су сујета и гордост јер смо себе убедили да смо ми бољи од других. Чим човек себе сматра бољим од других, то је тешка болест. Оци нас уче да ми свакога другога сматрамо бољим од себе, али за ово нам је потребно смирење. Без смирења се не можемо ослободити ничега до сада реченог. Ако заиста издржимо у трпљењу задобићемо највећу награду. Ми, хришћани смо позвани да трпимо до Другог доласка Господњег. Ми, људи можемо много да трпимо али, не можемо да отрпимо када нас други повреди, а све зато што из нас говори наш его који нам каже да нема нико право нама да каже одређене ствари. Ако ми ово не схватимо у смирењу, никада се нећемо исправити, већ ћемо све дубље тонути и мислити како сам ја бољи од другога. Да би човек љубио Бога, видео Бога, он треба да има чисто срце. Сваки од нас види Бога колико га у себи осећа, а осећа га колика је у њему вера. Све ове болести, гордости и сујете нас захватају јер је у нама ослабила вера. Само чистим срцем можемо видети Бога. Онај који макар мало има чисто срце, може видети унутрашњост другог човека. Онај који носи Бога у себи види и другог човека дубље, а не површно, телесно. Када читамо житија, можемо видети на делу ово о чему причамо. Зашто Господ каже: „благо онима који су чиста срца јер ће Бога видети“? То је зато јер је срце најважнији и централни део нашег бића али је срце такође и централни део и духовни орган нашег бића. Цар Давид у оном покајном псалму каже: „срце чисто саздај у мени Боже“. Онај који има барем мало чистог срца, тај ће све чисто видети, а онај који има прљаво срце, заражено гордошћу, такав ништа не види чисто, осим његове замисли. Имати чисто срце, то је највећи благослов. Зато Господ и каже, ево стојим крај врата твога срца. Господ ће ући у наше срце, ако Га чујемо и ући ће и настаниће се у нас. Само је питање шта ми чујемо или боље речено, шта слушамо. Човек чује оно што он хоће да чује. Човек и види оно што жели да види. Ако желим да видим и слушам људе који су склони оговарању, ја ћу се стално ограђивати тим људима јер ми треба та ђаволска храна која ми прича све лоше. Ако си склон оговарању, само ћеш такве око себе имати. Ако имаш прљаво срце имаћеш и прљаво око и видећеш оно што не треба да видиш. Пошто је срце огледало Бога у човеку, сатана управо жели да га што више запрља, да га што више потамни, да набаци прашину на наше срце. Ми треба да скидамо ту духовну прашину која нас наводи на оно што не треба. Ђаво хоће да нам потамни срце да у њему не видимо Бога и све зато, јер ђаво неће светлост, већ таму.Ђаво нас заводи, издваја нас из заједнице, јер он хоће да будемо са њим у заједници, а не са Богом. Он неће заједницу Бога и људи, већ хоће заједницу са собом. Ђаволу треба човек, требају му људи којима ће се оградити исто као што се ми ограђујемо људима који нама одговарају. Човек када је у зачараном кругу, врло мало може разумно да види и да расуђује. Ми зато треба да се молимо Богу да нам Он помогне да правилно расуђујемо. Ако нам је чисто срце, биће нам чисти и речи и дела. Када је прљаво срце, прљав је и језик, тај мали орган који много значи.

Да замолимо Бога да нам Он помогне да заволимо све. Ако не волимо Бога, не волимо ни човека који ми је истински пријатељ, јер није по мом калупу, нахођењу. Да Га замолимо да нам да љубав, да љубимо Бога, а преко Њега и другога човека. Да нам помогне да носимо свој крст, са благодарношћу и смиреношћу. Ако будемо носили крст у смирењу онда ће и крст носити нас и довести нас у рај. Нека Господ помогне да тако и буде“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Срећко Зечевић, протојереј