После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика Јован се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, из данашњег Јеванђеља смо чули како Господ пита своје ученике шта људи говоре, ко је син човечији. Они одговарају да је Јован Крститељ, други да је Илија или Јеремија или неки од других пророка. Ко је син човечији, браћо и сестре? Ми, православни хришћани знамо да је Исус, несумњиво, најтајанственија и најсложенија личност у роду људскоме. Открити у Исусу Бога или бољеречено открити богочовека у Исусу је дар у људском бићу. СДамо преко дара Божијега можемо да откријемо ко је син Божији. Свети преподобни Јустин ћелијски каже да није довољно открити да у њему има Бога. То је мало, каже он, али открити да је Он оваплоћени Бог, Бог који се очовечио, Бог који је постао човек, а остао Бог или боље рећи богочовек је потпуно право познање Његове Тајне. Као такво то је дар Божији. Зато човек треба да се моли да му Бог да тај дар Божији да открије Бога у себи. Сваки од нас ће открити Бога у себи уколико га носи у себи и уколико живи и осећа Бога у себи. Видимо да на све ове речи када Господ пита ученике о томе шта веле људи ко је Он, Апостол Петар, уместо свих њих каже: Ти си Христос, Син Бога живога. Свети Јован Златоусти каже да речи Апостола Петра изражавају не људско мишљење већ божанско учење. Када чујемо ову реч Христову јасне нам постају ни оне речи Христове које гласе: Нико не зна Оца до Син; и коме Син хоће да открије. Нама се Бог открива по мери вере наше, по мери нашег јеванђелског живљења, по мери нашег смирења, а у исто време по мери наше послушности јер ако само чујемо или слушамо речи Јеванђеља и останемо само на том слушању нећемо имати много користи. Христос није рекао само благо онима који чују него и који извршују. Дакле, што се будемо више трудили да испуњавамо Јеванђеље то ће нам се све више и више откривати Тајне Бога, на првом месту, али ће нам се исто тако откривати и тајне овога и онога света јер и овај и онај свет су тајна. На крају, и човек је тајна и ми ни човека не можемо да откријемо без дара божијега. Не можемо да откријемо шта је у њему. Зато кад читамо Житија светих видимо како су ти велики духовници били прозорљиви и знали да виде шта је у другом човеку и какав је тај човек изнутра. Они никад нису мерили човека од споља него изнутра. Људи се заваравају кад мисле да њих нико не зна и какви су они у себи. Зна онај који заиста живи Јеванђељем и који се труди да Јеванђеље испуни. На ове Петрове речи Христос га награђује и све апостоле рекавши: А ја теби кажем, ти си Петар и на том камену сазидаћу Цркву своју. На ком камену? На камену вере Апостола Петра. Његова је вера била јака али никад човек не сме да се поузда па да каже да има јаку веру. Петар је изговарао често да има јаку веру и да ако се сви одрекну да се он неће одрећи Христа, на крају је пао. Одрекао се. Пазите! То нам све говори да имамо стално на уму оне речи Апостола Павла: Који стоји да води рачуна да не падне. Немој бити сигуран у себе већ у силу и моћ Божију. Буди сигуран у дар вере која ти је дата, а бићеш сигуран не само ако веру имаш на језику него ако веру имаш и потврђујеш делима. То је та права вера. Човек може на језику да говори о вери и не прекине данима али џаба је то ако та његова вера није спојена са делима. Ми кажемо да волимо Цркву, а да ли слушаш Цркву. Да ли Црквом живиш? Црква је Тело Христово, а то значи да живиш Христом. Наравно, ми смо људи слаби, падамо. Наша људска природа је огреховљена али баш Бог је због тога постао човек. То је тај оваплоћени Бог. Он је баш због тога постао човек да људску природу поново уздигне, освети и просвети и да је уздигне до небеса.

Зато што је , управо, Христос јачи од смрти, од греха, од пакла, зато Цркви не може нико да науди. Ни врата паклена не могу јој одолети. Сви они, а било их је много кроз историју рода људскога, и биће их док је света и века, који су год својим умовањем умовали о Цркви, који су год устајали на ЦРкву, који су год ратовали са Црквом, нису је победили. Зато што је Христос Црква, а Он је као што рекох јачи од смрти и греха. Не само Петар или било који ученик Христов, и сваки човек који има веру у Хериста као Сина Божијега, он побеђује сва искушења и све смрти, и телесне и духовне. Хрисос награђује Петра за ово његово исподведање јер је његово исповедање темељ онима који верују. Значи треба да имамо јаку веру. Чврсту веру. Ону камену веру да не можеш ништа да обијеш од камена. Вера све отклања али не мала и слаба вера него јеванђелска вера за коју Христос каже да је као зрно горушичино али ко има и ту малу веру као зрно горушичино он може и горе да премешта.Толика је сила у вери и нама све невоље које нас сналазе у ставри почињу од слабљења наше вере. Чим вера ослаби онда све у човеку што је духовно слаби и замире. Вера је као квасац. Квасац расте али када га прободеш он опет спласне. Дакле вера расте и све бива по мери вере наше. Зато Господ и каже да ко има вере њему је све могуће, да победиш сва искушења али под условом да прво победиш себе или да у себи победиш своју гордост и своју сујету. Да победиш у себи тај свој его који те стално гони и који ти гоивори да се не понижаваш. Док се год не понизимо пред Богом и човеком нема нам смирења и вере.

Нека би дао Бог да исповедање Петрово, да је Христос Син Бога живога, буде и темељ наше вере. Да стално говоримо и понављамо у себи : Христос је темељ свега. Кад је темељ јак онда ће и кућа бити јака. Зато и кажем да се кућа гради на камену, на темељима. На ту кућу можда наилазе све буре и невоље али неће је срушити али ако кућу зидамо на слабом темељу кад тад ће се то срушити. Тако да се молимо Богу као што су се Апостоли молили да им Господ дометне вере. Никад вере много, браћо и сестре, никад добра много али је зато и кап зла не много него премного. Нека би нам Господ помогао да живимо у вери и да вером живимо и увек да се сећамо оних речи Апостола Павла: Вером ходимо, а не неким мојим знањем. И то знање које имамо, ако није прожето вером, никакве користи од њега немамо. Напротив, то ми знање још више подгрева моју сујету, гордост… Зато, нека нам Господ помогне да се одржимо у вери. Да се одржимо као народ Божији. Да будемо људи, како је то говорио Свети Патријарх Павле али не било који људи него народ Божији. То ћемо показати кроз веру јер вера је одсјај нашег живота.

Нека нам Бог помогне да веру имамо и да веру одржимо!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић