Пред крај јутрења када се пева свечано: «Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни помилуј нас», Епископ је узео Часни Крст, украшен босиоком и цвећем, и у свечаној литији га пренео из олтара до средине храма, и подигао га у ваздух са четири стране (јужне, источне, северне и западне), што символише четири крака Крста. Јер Крст Часни преиспуњава свецели космос, сабира свецелу твар љубављу Христовом. Поставивши Часни Крст на постоље насред цркве, Епископ се заједно са читавим сабрањем верног народа поклонио Часном Крсту, уз певање молитве:

Крсту Твоме клањамо се, Владико,

И свето Васкрсење Твоје славимо.

На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, Преосвећени Владика Јован са свештенством Саборног храма у Крагујевцу и верним народом, служио је Свету Архијерејску Литургију.

У својој беседи после прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика је рекао:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Срећан празник и нека је благословено сабрање на Светој Литургији на којој смо се сабрали да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, како бисмо се сјединили са Њим и показали да ми нисмо довољни сами себи, него, да нам је потребан Бог. Када је Бог са нама, онда, треба да буде и други са нама, јер преко тог другога долазимо до Бога и обратно. Без другога нема нам спасења и све док се издвајамо, све док себе стављамо на посебно место у односу на другог, значи да нисмо у заједници Бога и цркве. Онај који се издваја, тај за себе мисли да је бољи од других, паметнији, образованији и тако даље. Али, сви смо ми једнаки пред Богом, јер Он воли свакога подједнако. Бог подједнако воли и праведне и грешне, само је питање где ми себе убрајамо у грешне или у праведне, а знамо да нема човека без неког греха. Ми смо управо загрљени са Христом преко Његовог Крста, Распећа и Васкрсења. Данас ми прослављамо празник, Воздвижења Часног Крста Господњег или како ми називамо овај празник Крстовдан. То је празник проналажења Часног Крста и уздизање истог. Синоћ смо на бденију имали симболичну представу тог уздизања Крста када смо га изнели и поставили на средину храма. Крстовдан је такође и празник повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. Њега је пронашла царица Јелена и пренела га у Јерусалим, онде где је Господ Исус Христос и распет. Можемо често чути Господње речи: „ко не узме Крст мој и крене за мном, не може бити мој ученик“. Какав је и шта је тај крст који треба да узмемо и да идемо за Господом. Да ли је то један крстић на нашем врату који носимо или онај који држимо у рукама? Не, то је само праслика правог Крста, животног Крста, у ствари, то су наше невоље, наша страдања, искушења кроз која човек пролази на путу овог живота. Све невоље Господ допушта ради нашег спасења, Он је носио свој крст и на њему био расптет. То значи, да смо и ми дужни да своје невоље, муке, болести и страдања носимо трпељиво и са благодарношћу, јер, ако у невољама ропћемо, а најчешће то радимо, то значи да човек не сагледава своје духовно стање него све гледа кроз своју сујету и гордост. А, ми треба Крст да носимо трпељиво и са благодарношћу, јер, знамо да све што је на нама јесте по допуштењу Божјем. Крст није само симбол страдања, већ и победе. У крсту Христовом је сила, моћ, он је такође знак нашег препознавања и наше припадности. Крст који је пре Христа био оруђе погубљења и који је изазивао страх и одвратност, јер су на Крсту осуђивани највећи злочинци. Ту можемо да видимо какав је суд људски. Суд је осудио највећег добротвора и поистоветио га са злочинцима и Христа који је дошао ради нас и спасења, они су као злочинца обесили на Крст. Но, ми знамо да је Крст од тада, од Распећа постао наш симбол спасења јер све што нам се збива у животу, збива се преко крста и преко Васкрсења. Све то је зато, што је Он на Крсту победио ђавола, са Крстом је Христос сишао у пакао и ослободивши душе, узнео их је у Царство Небеско, управо се зато ђаво и плаши Крста. Зато се и говори да је Крст спасење, а преко њега долази сваки благослов. Сам човек је у знаку крста, али Крста се не смемо плашити као што су се плашили пре Распећа. Треба знати, да када носимо крст свој у смирењу, носимо и Крст Христов. Јеванђеље које данас чусмо такође се чита и на Велики Петак када су Распели Христа. Данашње јеванђеље нас подсећа на страдање којим смо ми као Црква Христова спасени. Својим страдањем нам је Господ показао тај уски али спасоносни пут, крстоносни, где нам је речено да је Он док је носио Крст свој клецао, исто тако и ми док носимо крст клецамо под теретом истог. Важно је да не смемо да одустанемо, да паднемо у очајање. Да бисмо издржали морамо призвати Спаситеља и силу Крста. Он ће нас подићи и помоћи нам, само ако желимо. Свакога од нас ће подићи Господ ма у какву провалију да смо пали. Али, за ово нам је потребна вера, да хоћемо да нас Господ спасе. Није лако спасити се, није лако ни задобити Царство Небеско, али, није ни немогуће. Ово нам говори и Господ када каже да је: „све могуће ономе који верује“. Дакле, својим страдањем Он нам је показао уски крстоносни пут који иде на Голготу. Господ је узишао на Голготу али није остао. Тако и ми преко Голготе ако носимо достојанствено крст, са жртвом, Васкрснуће нас Господ, јер је Њему све могуће. Господ од највећег грешника може да направи светитеља, сви смо призвани да будемо свети, поготову ми крштени људи. Ми смо намењени да будемо свети, али да би били свети морамо и живети поштеним и врлинским животом, животом који је испуњен Богом и љубављу. Животом којим се ми припремамо управо за то Царство Небеско. Дакле, битно је да ми будемо заједно са Христом, да тај свој лични крст носимо са Христом на Голготу јер ће онда и наше страдање бити спасоносно. Господ није осуђивао оне који су Га прикивали на Крст, већ се молио Оцу да им то не прими за грех. Видите како човек и најмању увреду не може да поднесе. Човек оне који му нанесу или кажу увреду, најчешће жели зло. Али ово нема ништа са хришћанским животом. Када смо данас ушли у цркву целивали смо Крст. Сви добро знамо да нисмо целивали неки предмет, већ смо целивали самога Господа Нашег Исуса Христа и сам знак којим ми живимо. Ово је можда нјабоља тајна нашег живота, да ми хришћани под знаком крста живимо. Требало би непрестано да размишљамо по чему смо то ми хришћани? Да ли само по називу, националности, месту живљења. Ми смо хришћани јер живимо под знаком и у знаку крста. То је оно што може да нас издваја од других људи. Живети под знаком крста, свету је лудост, како смо чули у данашњој посланици. Било је тако у протеклих 20 векова и увек ће тако бити. Кад год људи помисле на кротост, смирење, послушност, то је у ствари у овом свету лудост. Јер, овај свет говори другим језиком. Не треба данас да буде човек кротак, него силан, не треба да буде смирен, већ треба да буде продоран. Свет пропагира да треба бити предатор који уништава све испред себе, јер испред мене не може нико да стоји већ ја морам да стојим испред свакога. Крст то није! Узети крст, значи победити себе острашћеног, гордељивог, огреховљеног, а то значи победити човека који зна да је истина у Христу. Али, који би ишао и једном ногом за Христом, другом ногом иде за правилима овог света. Тако је човек разапет, стално је у распећу између добра и зла. За чиме ћемо поћи, то је на нама. Распети себе значи одрећи се овог света, али не света као дара Божје. Ми често у својим лажима уживамо, нажалост. Ми се просто хранимо лажима, па и измишљамо лаж и ако их нема, ми их измишљамо. То је зато јер се такав храни лажима, неистином, а истина је једна то је Господ Исус Христос. Наша црква данас слави посебан другачији начин живота на ком је свет изван цркве. Ми јеванђељем Христовим знамо да прослављамо Крст као симбол Распећа, али и као симбол и знак победе. Зато је Господ хтео да покаже да сила нашег постојања, мудрост и наука овог света, нису принципи на којима расте духовни и унутрашњи човек и на којима се постиже спасење и препознаје Царство Божје. 

Нека нам овај данашњи празник и сила крста и крстом који се осењујемо, буде наша победа. Да побеђујемо непријатеље духовне, ђавола, али ни њега нећемо победити ако не победимо себе. Јер најтеже је себе победити, а победити себе значи смирити себе пред Богом и заједницом. Да се молимо Богу да нам данашњи празник помогне да носимо Крст у смирењу. Ако Крст прихватимо у смирењу као Господ, тако ће и нас Крст узети и носити. Наш народ је често говорио, „без крста ни преко прага“. Да ли ми данас то чинимо и да ли се ми осењујемо знаком крста са знањем и сећањем да је тим Крстом Господ нас осенио и благословио својим Распећем. Ако се не распињемо са Христом, нећемо васкрснути за живот вечни и Царство небеско. 

Нека је срећан и благословен данашњи празник и нека нас сила крста стално ограђује и зато се ми осењујмо крсним знаком али са осећањем да је то наша светиња. 

Бог вас благословио!“ 

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Срећко Зечевић, протојереј