После прочитаног јеванђелског зачала о најамнику и виноградарима, од светог јеванђелисте Матеја, преосвећени владика Јован се обратио верном народу беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас наша Црква слави светога Стефана Штиљановића. Он је био крв од крви наше и тело од тела нашег. Као што знате, верујем, рођен је у Паштровићима у данашњој Црној Гори. Био је праведан и богобојажљив човек. Владао је народом у заиста тешким временима, у време Турака и Латина али се свим својим бићем трудио да очува веру православну како код самога себе тако и код свога народа. Трудио се јер је осећао да живи у овоме свету као у винограду Божијем, а овај свет је заиста виноград Божији, рукосад Божији. Живео је тако што се осећао призваним да допринесе на било који начин у том винограду Господњем. Трудио се као што се и сваки прави виноградар труди да око сваке лозе да завири и да је окопа, очисти и ореже у своје време јер је знао да ако се не труди око те лозе да ће се осушити али и да ће се он осушити. Тако и ми треба да схватимо и да се трудимо око свога спасења и да другоме помогнемо да се други спасава. Дужни смо себе да уграђујемо у тај виноград Божији и да га обрађујемо јер ако се лоза не обрађује она ће подивљати. Човек ако не води рачуна и не обрађује себе кад тад ће подивљати па ће се онда још и бунити што му Бог није дао плату по ономе како је он себи мерило направио. Данас нам, управо, Јеванђеље говори да Божије мерило и људска мерила нису иста. Заиста, свети деспот Стефан Штиљановић је бдио над собом али и над својим народом. Народом је владао тако што је народу служио. Ако ми не служимо Богу и другоме нећемо послужити ни себи. Служење значи жртвовање, а без жртве нам нема спасења. Свети Стефан је схавтио да треба сваком да помогне и да су људи саздани Богом да буду ти посленици у винограду Господњем. Сваки је од нас посланик. Као што су Апостоли посланици тако смо и ми крштени људи посланици, послати да се трудимо да обрађујемо тај рукосад Божији. Како га обрађујемо такве ћемо и плодове јести. Како га обрађујемо такву ћемо и плату примити. Дакле, посланици примају од Бога плату за свој труд тојест примају дарове Божије и на првом месту спада радост од рада у винограду. Прави домаћин, прави виноградар се труди да окопава, плеви па кад види како му виноград расте и доноси плода он се радује. Ту радост Господ награђује јер се човек радује што је уложио тај труд и зна да сваки наш уложени труд ће Бог наградити али и сваку нашу лењост и небригу, за своје спасење или за спасење другога, добиће казну. Ми смо сви посланици послати да обрађујемо себе и своју душу, а кад обрађујемо своју душу ми ћемо помоћи да се и друге душе спасавају и обраде. Виноград Божији је овај свет, рукосад Божији и треба да будемо радосни што нас је Бог послао да будемо радници у винограду Господњем, а не да лењствујемо. Лењост је једна тешка духовна болест јер је лењом човеку све тешко. У том рукосаду и винограду Господњем све је то од Бога али је и од људи. Наше је да уђемо у посао Божији и да се бавимо послом Божији да се спасавамо у заједници и са заједницом. Ако немамо заједницу око себе треба да се упитамо зашто. Треба нам вера, жртва и давање браћо и сестре. Треба да се дајемо, а не само да мислимо како треба да примамо. Онај који се не даје нема шта да прими бар што се тиче спасења. Сва бића, сва створења, све твари сачињавају овај виноград Божији о коме нам говори данашње Јеванђеље, а домаћин винограда, овога рукосада је Господ Исус Христос. Данашње Јеванђеље нам такође говори да има људи који у прво време свога земаљског живота не сматрају овај свет за виноград Божији. За њих је овај свет чаршија и игралиште, а они беспослене бадаваџије. Бог је на разне начине призивао људе себи. У Старом Завету слао праведнике и пророке. У Новом Завету послао Сина свога да се угледамо на Њега и да се жртвује за нас. Да будемо искрени и да признамо сами себи колико смо се ми жртвовали за другога. Колико сам се, на пример, жртвовао као свештеник, као човек или лаик да, кад пођем у цркву, зовем и друге да пођу у цркву? То што си ти дошао, а ниси се побринуо за другога нећеш много имати користи, ни ти ни ја, што смо дошли. Ако смо сами у цркви без народа и народ без нас шта смо онда? Ништа, браћо и сестре.

Многи људи из разних разлога дуго не осећају Бога и не сматрају да је Бог у овоме свету домаћин него се човек толико уздигао и погордио да мисли да је домаћин. Јеси домаћин ако правилно знаш да управљаш собом и својом породицом. Свештеник ће онда знати како да правилно управља и са својом парохијом. Епископ са својом епархијом. Бог позива људе у различитим узрастима и различитим временима. Видели смо данас да је домаћин позвао у виноград једне у један сат, друге у други, и све је позвао у виноград да раде. Увече, када је требало да приме плату почео је од оног последњег који је дошао задњи да ради. Добио је исто динара али онај који је дошао рано ујутру мисли да, пошто је цео дан радио, да ће добити више. Шта Господ чини? Даје и њему плату као и ономе – један динар. Зашто? Зато што Бог гледа срце човеково и гледа у чему је он провео свој живот. Онај који је дошао у једанаести час и тада призван целога себе је дао Богу и човеку. Такву Бог награду награђује. Према томе, немојте да се много ослањамо и кажемо ја сам Србин, ја сам православац, ја сам Светосавац, ја сам у цркви. Црква је заједница Божија. Колико дајеш од себе за ту заједницу? Да та заједница живи, а заједница живи од свих. То значи да свако од нас је дужан да уложи себе у ту заједницу Божију, а не да користи заједницу па да живи од те заједнице. Постоје два мерила о труду људском, Божије и човечије мерило. По Божијем мерилу плата се даје свима подједнако. Доброта Божија је мерило и Бог увек гледа у срце трудбеника и у његово расположење, не у количину рада. Може човек да се убије од посла али не смишљено или промишљено. Свети Симеон Солунски каже: И добро кад се не учини на добар начин није добро. Зато стално треба да проверавамо дали заиста оно што чинимо и оно што се трудимо да ли је то добро или сам ја прогласио то добро по мојим мерилима. Бог даје плату имајући у виду целокупног човека. Све што улази у његово биће то Бог има на уму. Док су људи несавршени у својим оценама човек никад није довољно мудре у својим судовима да правилно оцени поступке Божије и зато реагује на Бога. Отуда је она пророчка изрека када каже Господ: Зар ја нисам власник? Кад је човек власник он дели по свом нахођењу. Доброта Божија, понекад, људима изгледа неправично. Ово се односи особито на оне који се хвале собом. Који прецењују себе. Последњи постаје први смирењем док први постају последњи својом хвалисавошћу. Погледајте како сви знамо и умемо само да се хвалимо. То самохвалисање нас све више удаљава и од Бога и од људи. Јеванђеље каже да је много званих, а мало изабраних. Сви смо позвани, а да ли сам учинио да будем изабран, е то стоји до моје и твоје вере, до твог и мог смирења, до твог и мог труда. Изабрани су они који стално имају осећање своје личне недостојности пред Богом. Треба да се трудимо да не мислимо да смо први у овоме, а данашње Јеванђеље каже да ће бити последњи први и први последњи. Бог позива људе у разним утрастима. Овога овде, видимо, је позвао у један сат, а онога у једанаести сат. Онај који је задњи сат радио у винограду радио је целим својим бићем. Он је у тај сат целог себе упослио да докаже и покаже да је захвалан што га је Бог призвао у последњи сат. Дакле, браћо и сестре, сви су људи удостојени једног истог дара, а то је благодат Светога Духа. Е сад, да ли живимо по благодети Светога Духа или живимо по духу своме то ћемо видети када и ми будемо пожњели свој живот. Ова јеванђелска прича нам говори да се и у старости може покајати али ми не смемо да чекамо и кажемо да имамо времена да се покајемо, имамо времена да будемо бољи или имам времена кад ћу ја почети више да радим. Немамо времена. Наше је време ово садашње. Ми одговарамо за ово садашње време јер не знамо хоћемо ли сутра имати времена и да се кајемо и да нешто допринесемо. Господ ће нам, на основу нашег труда дати награду.

Нека нам Господ помогне да стално осећамо тај призив и да у том рукосаду Божијем, у овоме свету, где нас је Бог послао, да допринесемо да се и ми и овај свет спасавамо. Бог је творевину дао људима да се творевина преко човека спасава, а да ли се ми трудимо за спасење тога другога. Чим се не трудимо за своје спасење или се не трудимо на правилан начин и не радимо на правилан начин нећемо добити награду али зато знајмо и тражимо од Бога помоћ да се разбудимо и не уђемо у ту колотечину мислећи да не можемо. Прегаоцу Бог даје снагу, а не лењом човеку. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да нас Господ бар у последњем часу позове и призове. Ми смо призвани од оног момента када смо крштени и ушли у Цркву да чувамо ту Цркву као заједницу Божију.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић