Епископ Јован је одржао беседу након прочитаног Јеванђеља по Луки:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин

У прочитаном Јеванђељу чули смо речи Господа нашега Исуса Христа, које он упућује свима нама: „Што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете оно што ја говорим?“. И Господ сам објашњава ове своје речи. Сваки који долази мени и слуша речи моје и извршује их, казаћу коме је сличан тај човек. Сличан је човеку који је одлучио да прави кућу и ископао дубок темељ и поставио га на камену. А када дођоше воде, кућа се одржава јер је постављена на јаком темељу. А они који не слушају речи, Господ их упоређује са човеком који такође прави кућу, али не копа дубок темељ, него темељ постави на песку. И најмања киша и најмањи ветар, односи кућу. Из ових речи видимо да није довољно само слушати оно што Христос говори, већ треба извршавати речи његове. За Господа је чак и увредљиво, како каже један свети отац, када га зовемо „Господе, Господе“, а сами чинимо све против његове воље. И упорно ходимо по вољи срца нашега, по вољи жеље наше. Тако се уствари ми варамо. Варамо се ако мислимо да ће нас само слушање Христових речи довести до Царства Небескога и довести у спасење. Неће. Зато што се спашавају једино они не само што долазе Христу да га чују, него они који долазе да га чују и да живе по тим речима које Господ изговара. Они који долазе и слушају реч Христову и труде се да испуне речи Христове, они уствари долазе да се науче животу, смислу животу, циљу живота. А смисао живота јесте да живимо богоугодно, а живећемо богоугодно ако слушамо и испуњавамо речи Божије. Шта нам вреди ако само слушамо, сад чујемо, после два минута потпуно заборавимо, не чујемо. А зашто човек не чује речи Божије? Зато што се ослања на своје речи. Човек не чује реч Божију зато што је заглушио самога себе од себе. Зато што је човек испунио себе собом, а не Богом и божанским врлинама. Не чује човек Бога онда када слуша вреву живота у коме живи. А живот је велика врева. Зато је ту мудрост да знамо шта треба да слушамо, а шта не треба да слушамо. Онда ћемо још извући још једну поуку ако слушамо реч Божију, онда ћемо се одржати у Богу, одржаћемо се као људи и одржаћемо веру. Онда ћемо одржати и црквеност у себи. Ако слушамо реч Божију одржаћемо све оно што је Божије, и радост и мир и љубав и наду.

Они који слушају реч Божију, они уствари граде себе на том угаоном камену. А угаони камен је уствари Христос. Као што онај главни камен држи кућу, тако и човек треба да се наслони на Христа или да се надзиђава на Христу. Изграђује себе, а када човек изгради себе у Христу, он је изградио себе и за Царство Небеско. Не само да је изградио себе за Царство, него је и својим изграђивањем помогао и онима другима око себе да се и они надзиђавају на Христа. Ова јеванђелска прича нас учи колико је важно положити истинити темељ живота. Ако живот не поставимо на темељ, наш је живот промашен, а нама је живот дар Божији. И тај дар треба да чувамо, да га усавршавамо да бисмо могли да дамо уздарје. Како уздарје? Па знате и сами када нам неко да неки дар, без обзира да ли био вредан или није, али дао ми дар и тиме сам благодарам што сам добио дар. Али треба да размислим да треба да дам и уздарје, да узвратим за тај дар. Не можемо само примати, а не давати. Давањем се добија, а не губи се.

Зато треба да живот поставимо на том важном темељу, такав јединствени темељ је послушност Христовом учењу. Господ нас не приморава да ми испуњавамо његове речи. Нас Господ ни на шта не приморава, он нам само даје себе. А наше је да се определимо за шта ћемо и на кога ћемо да се угледамо у животу. Кога треба да следимо у животу. Да ли ћемо следети оног доброг и поштеног човека или непоштеног. Ако следимо Бога и живимо по Богу, онда ће Бог учинити да и они око нас буду они који су са Богом.

О градитељу те куће, о коме говори данашње Јеванђеље, речено је да он копао дубоко да нађе ону тврду подлогу. Али чим је копао дубоко, онда значи да је морао да уложи велики труд, да је морао да се озноји. Али је задовољан јер је нашао чврст темељ, тло на коме ће да почне да гради кућу. Тако и ми треба да копамо по себи, да ископамо и избацимо из себе све оно што није божанско. Такав човек који продире у дубину земље да би нашао темељ, такав човек уствари треба да продире у себе. Човек је велика тајна, али до човека не можемо да дођемо без Бога. Нада тог човека је била уствари у темељена на Христу, зато је он копао. Све што се на Христу накалеми, то даје праве плодове. Када воћку не окалемимо, она је дивља, па још и изаберемо онај прави добар калем, онда се и надамо добром плоду. Важно је на шта смо ми накалемљени, а ми смо људи иконе Божије и ми смо накалемљени на Христу. Само је важно да ли узрастамо на Христу, да ли се усавршавамо у Хрситу, да ли испуњавамо јеванђелске речи: усавршавајте се до пуноће Царства Христовога.

Христос је камен свих векова. И прошлих и садашњег и будућих векова и нико не може да положи други темељ од онога који је положио Христос, а он је положио живот свој за нас. Они који тако живе неће се поколебати, који живе са Христом, ни у доба разних искушења у животу, а сваки човек има разна искушења. Неће се поколебати ни када га гоне ради Христа, јер је утемељен у Христу. Они ће чврсто стајати и када падну они који се уздају у своје снаге. Када се човек узда у своју снагу, то све пролази. Знамо и сами кад смо млади имамо и енергије и снаге, али кад дођу године све слабије и слабије. Али кад си накалемљен на Христу и осећаш ту снагу Христову у себи, ти ћеш духом бити снажан и јак без обзира имао 50 или 150 година. Такви људи, они ће уствари сачувати у срцима својим и мир и наду и радост усред највећих животних потреса. А ми смо увек на тој ивици потресања и ако не стојимо чврсто на темељу, сурваћемо се. Никакве буре овоземаљске, никакве невоље, никакве пакости кроз које пролазимо у животу неће нас победити. Зашто? Зато што стојимо својим ногама чврсто на камену, темељу који је чврст који ни земљотрес не може да покрене. Они који извршавају Христову реч, њих чува његова сила, сила Христова и вера у спасење и никад такви људи неће пропасти. А они који се задовољавају само слушањем Христових речи и не живе по њој ускоро ће доживети једно горко разочарење. Они су такви људи, хтели су да избегну тај мукотрпони рад и труд да копају по себи за свој темељ, него мисле да могу да на песку саграде кућу. Тако и човек мисли да може да живи у слабој вери, да нема ни вере, ни наде, да немам ничега. И управо онда се такав човек руши као што се руши кућа на песку која је саграђена. Колико је угодније градити на песку, јесте, лако је, лакше је. Лакше је ићи својим сопственим путем како кажу свети оци. Лакше је него ићи Христовим путем, али крај таквог лаког пута је крх, ломљив. И ми често изабирамо оно што је лакше. Испричаћу вам један свој пример. Када сам био у Студеници и нешто смо градили. Требало је нешто да шалујем и узех једну даску која је била до мене како бих њу приковао за шаловање. А мој игуман ми је рекао да узмем ону тамо даљу, а њу да искористим када не будем могао да дохватим ону тамо даску. Морамо своје циљеве постављати далеко и следити тим циљем. Ако циљ свог живота поставимо ту испред себе, брзо ћемо тај циљ испунити, али нећемо ми бити испуњени. Јер нисмо уложили труд, подвиг. Најслађа је кора хлеба када долази са зноја лица свога, а не кора хлеба која долази са леђа другога човека. Дакле, Христов пут је поуздан и за земаљски и за вечни живот.

Човек који гради без темеља поступа несмотрено, лакомислено. А све нас то побуђује да разумно живимо и да све што радимо радимо разумно. И кад верујемо и кад се молимо да чинимо разумно, а не да чинимо без учешћа. Такви људи и не размишљају у шта ће се ускоро претворити то њихово градилиште које је на песку. Срушиће се, наићи ће вода и кућу ће му однети. Свака наша одлука има ближу и даљу перспективу. Блажен је човек који никад не продаје будуће добро ради садашњег задовољства. Будуће добро је Царство Небеско и ако то Царство заменимо са овим пролазним царством, нећемо имати награде. Такође, блажен човек који све види у светлости вечности. Гледа све кроз светлост вечности, а не у светлости пролазних успеха. Благо ономе који научи и испуни. Дакле, браћо и сестре, трудимо се да чинимо оно како је Христос казао, па ћемо се спасити. Понављам речи Христове да није довољно слушати само, него треба се трудити да их испунимо. А када се трудимо да испунимо оно што нам Јеванђеље говори, онда ће нама Бог дати снагу и моћ, јер он види да ми хоћемо да се трудимо. И како каже наша народна изрека „Прегаоцу и Бог помаже“, а не лељивом човеку. Ми треба да се упрежемо у тај јарам Христов који је благ, а то су његове речи. И да испуњајемо и знајмо да те речи Христове нас никада неће обманити, а људске знају да обмане. Христова реч је реч спасења. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић