Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данашње јеванђеље нам говори како је Господ изабрао Седамдесеторицу ученика, Апостола, дакле поред оних 12 апостола бира још 70 и како каже јеванђеље „шаље их у свако место где је намеравао сам ићи“. Рекао им је Господ када их је послао и да је жетве много али посланика мало. Апостоли су дужни били да у посланству преносе науку Христову која до дана данашњега борави у нама ако смо ми у њој. Та наука Христова ће бити међу нама до краја света, биће свет и постојаће све дотле док се у свету служи Литургија. Како чусмо, када је Христос слао ученике да где год уђу кажу „Мир дому овоме“. Шта је најпотребније узнемиреном и немирном човеку, потребан му је мир. Имати мир у себи значи имати Бога у себи и носити Га у себи и живети њиме. Јер прави и једини мир јесте Божји мир, онај који је Господ дао свима нама приликом Вазнесења када је рекао „мир свој дајем вам мир свој остављам вам“. И додаје, „не дајем вам као што вам свет даје“. Мир светски је варљив. Ми смо сведоци тога, да они моћници који хоће да унесу мир тамо где је настао рат, само доприносе немиру. Они шире мир силе, моћи и зато они где хоће да унесу мир, тај народ је осуђен на истребљење. Апостоли нису народу преносили свој мир него Божји, Божанску науку. Божанска наука је записана у јеванђељу и то није обична наука, то је заправо Христова наука. Једино Христова наука нас води у спасење. Та Христова наука која ако је применимо у свом животу и живимо њоме, не само да ћемо решити све своје међусобне сукобе, него ћемо задобити Царство небеско. Онај који живи по науци Божјој и јеванђељем и који се труди да живи тако, он стално себе преиспитује и испитује, где је и коме се приклонио, Богу или мамону. Да ли се приклонио овом свету или живећи у овом свету труди се да задобије непролазни свет. Треба увек имати на уму да нас Бог није створио за привременост. Овај живот је припрема за тај небески, вечни живот. Ако и овај живот проћердамо, онда ћемо изгубити не само овај живот већ ћемо изгубити и онај вечни и непролазни. Овај живот овде је врло значајан, али хришћани треба да знају да овај свет није њихова кућа. Потребно је схватити да смо овде од данас до сутра. Али ово од данас до сутра за нас много значи јер од овог тренутка зависи или живот вечни или пропаст. Зато нас Павле и опомиње када каже, „Сад је време спасења“. Најбоље је себе проверавати јеванђељем и црквом, зато јеванђеље и није обична књига, него је књига над књигама у којој можемо наћи све одговоре које нам живот намеће али и решити их. Ту науку и најрадноснију вест Господ Христос је пренео на своје Апостоле, а они на нас. Може неко да се запита зашто је Господу требало још 70 поред оних 12. То нам говори да је било много људи који су требали да чују реч Божју. Таквих има и данас. А сам Господ каже да се не живи само од хлеба већ од сваке речи која излази из уста Христових. Апостолма је дато да проповедају реч Божју. Много је жетве, много је гладних и жедних речи Божје. Ако ми не преносимо ту реч Божју, а сваки је човек у малом апостол, а апостол знали послани. А, сви смо послани да сведочимо Христа, да сведочимо своју веру и да људи који нас окружују да виде да ми живимо вером у Бога. Онај који живи вером у Бога њему је недолично да живи оним другачијим животом. Проповедајући Христа и предајући живот вечни, апостоли су и служитељи Његови. Они проповедају Христа, они предају и дају благодат Божју. Благодат је само Господ Исус Христос. Управо је Богочовек та благодат Божја и пуноћа Божја. Благодат Божја је у Христу и сва је у цркви, заправо је благодат Црква. Када кажемо црква мислим на богочовечанско тело Христово у ком смо сви ми. Зато ми који имамо привилегију да смо чланови цркве, треба да живимо црквом. Како се то у цркви живи? Како кажу оци, живи се служењем, кротошћу, доброчинствима. Кад чујемо поједине људе како се питају шта ли раде „они“ у цркви, можемо само приметити да је тај који тако каже себе искључио из заједнице. Нажалост, ако човек заиста не живи црквом он је сам себе и издвојио из заједнице. Онда се лишио те благодати Божје која је у цркви. А када се човек лиши благодати он у духовном смислу подивља јер нема више благодати које ће га кротити и која ће га увек опомињати. Када човек остане без благодати, он остаје и без Христа. Црква је ималац и давалац и носилац благодати Божје и ње ван цркве нема. Оно што често говорим, одвојимо ли Христа од Цркве, он није Христос, а одвојимо ли цркву од Христа, она није црква. Зато апостоли моле хришћане да не примају узалуд благодат Божју. Сви смо ми примили благодат крштењем и стално је обнављамо и допуњујемо, посебно причешћем. Но, треба једно разумети, а то је да примљена благодат може небити на корист примаоцима него ће постати испразна, бесплодна и узалудна благодат у нама. Иако нам се кроз тајне даје благодат, остаће бесплодна ако је не уведемо у свој живот, природу и у сваки сегмент нашег живота. Ако се њоме не облагодати целокупно наше биће и све но што се збива и све што од њега долази, биће узалудно, а биће узалудно и наше крштење. Не говорим ово да треба да се плашимо већ говорим да се подсећамо да смо крштењем ушли у цркву. Да схватимо дар Божји да постанемо чланови, али зато цркви треба да служимо, а не да се служимо њоме. Господ је наоружао апостоле благодаћу својом и послао их у свет да саберу залутале овце Божје које су преплашене у овој пустињи живота. Ма како овај живот нама изгледао леп, када погледамо боље, он је пустиња. Овај живот је пустиња ако немамо Христа, али ако Га носимо у себи, онда је овај свет благодатни свет. Чије ово стадо треба да саберу Апостоли? Треба да саберу цркву, народ у цркву Христову. Господ у данашњем јеванђељу каже да апостоле шаље као овце међу вукове. Заиста нам треба мудрост, али не она људска, већ нам треба мудрост да се знамо снаћи у вртлогу овог живота. Погледаје шта се дешава у свету, па зар то није вртлог. Е, сада нам треба Христос и та мудрост Божја, да се мудро владамо. Видимо да гину људе на све стране, устаје народ на народ, а зашто? Зато што је народ изгубио из срца ону заповест, да што не желимо себи не чинимо ни дугоме. Сваки од нас жели добро али се не можемо надати да ћемо добро имати ако добро не учинимо другоме. Често људи долазе у такво стање да схвата да је сваки други у обавези да њему добро чини.

Нека би нам Господ помогао да ту божанску благодат и науку сместимо у себе и да проверавамо себе јеванђељем па ћемо онда видети јесмо ли прави хришћани или нисмо.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј, Горан Ђерковић