После прочитаног Јеванђелског зачала, епископ се обратио сабраном народу, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Сабрали смо се данас у овом свештеном манастиру првенствено да служимо Литургију јер служећи њоме благодаримо Богу што у ствари и значи Литургија. Благодаримо Богу за сва добра која нам Он даје, а даје нам много више него што знамо и осећамо. Бог нам даје много више добра него што заслужујемо. Ако смо свесни да не заслужујемо, онда нас заиста литургија и побуђује на благодарност и ако смо свесни да нисмо заслужни треба што више да се трудимо да заслужимо благодат. Благодат је сам Господ наш Исус Христос. Ако нисмо у благодати Божјој онда смо у оној другој и нисмо са Богом већ смо са оним другим и са самим собом. Када човек обзида себе собом, он је уствари саградио кућу без прозора и ништа више не види од самога себе осим што је нечастиви на његовој страни и помаже му да осуђује другога. Ми често измишљамо непријатеља. Ми често замислимо човека кога не знамо и осуђујемо га. Ми хришћани немамо шта да измишљамо јер имамо Бога јављенога и прослављенога и свеприсутног. То и јесте смисао нашег доласка на Свету Литургије учествујући у Литургији, а не само присуствујући. Разлика је између учешћа и присуства јер је присуство стање у ком смо ми одсутни, размишљамо о другоме и заборављамо да се молимо. То је оно што често говорим да литургија тражи целог човека. Литургија тражи човека који је спреман да се преда Господу. Учешће на литургији је да се причешћујемо. Кад смо се већ тако молили и знамо шта је литургија, а то је основ нашег живота, и да нам она отвара Царство небеско, онда ћемо када се причестимо осетити оне дивне речи које чујемо на крају Литургије “примисмо Духа Светога, видесмо светлост неприступачну”. Ето видите како вера кроз литургију отвара наше духовне видике, да можемо да видимо оно што не можемо видети телесним очима. Човек се заборави па почне искључиво да гледа телесним очима, а и кад би телесним очима видео творевину Божју као икону, онда би му и телесне очи помогле да каже како је лепо бити у творевини. А, шта тек да кажемо за духовну страну и Царство небеско које нас чека. Зато, ако нас нема на овој земљаској литургији, ако нашег имена и нас нема на дискосу, неће нас бити ни на оној горе литургији. Онда се ни тамо нећемо причешћивати. Овде се причешћујемо телом и крвљу који бивају освећени Духом Светим који их претвара у истинито Тело и Крв. Зато је свака литургија Богојављење и на литургију треба ићи да бисмо видели Бога. А, не можемо га видети ако га не носимо у себи и ако не живимо Богом. Ми смо се такође сабрали да прославимо празник иконе Мајке Божје Јерусалимске чију верну копију чува ова свештена обитељ. Имамо дакле још једну светињу поред данашње Светиње литургије. Православна црква, а тако и наша помесна има пуно чудотворних икона Мајке Божје, имамо Тројеручицу, Млекопитатељницу, Пећку, Чајничку и још много њих. Али, ова икона Мајке Божје Јерусалимске налази се у храму или боље речено, налази се у једној пећини код Гетсиманског врта, на обронцима Маслинске горе спрам Јерусалима. Смештена је баш иза гроба Мајке Божје где је била положена приликом уснућа. Реке поклоника се вековима сливају како на Голготу и у храм Васкрсења тако и у овај храм где се налази икона Мајке Божје Јерусалимске. Многа се исцељења овде догађају и она се и дан данас догађају путем заступништва Богородице након молитава пред њеном иконом. Та се икона тамо вековима чува и није нигде изношена све до 1992. године када је први пут изнета и донета на свеопште поклоњење у Солун и у Атину. Наш српски народ имао је благослов да по трудом и залагање блаженопочившег патријарха Павла ова икона буде донета и у Београд. Ту су биле реке народа који су прилазили. Заиста, дете се некако најлепше осећа у близини мајке и најрадосније у крилу своје мајке и није ни чудо што православни свет тако поштује Мајку Божју. Ми немамо ни једно богослужење у Православној цркви где се не молимо Богородици. Она је наша заступница, молитвеница, посредница и благо роду људском што је Бог дао Пресвету Богородицу да она као свемилостива буде мајка Сина Божјега и мајка свих нас. Значај и значење иконе у правослаљу је да она није само некакав феномен већ је суштина мудрости спајања са божанским. Она је симбол љубави и читав универзум. Икона значи слика, одраз, мада ми не кажемо да је слика, она је представа и у тој речи је кључ значења иконе за род људски. Значи икона је прозор кроз који треба гледати оно што је божанско. Значај иконе далеко је од оног материјалног, од материјала од ког је направљена. Православна црква иконе не користи ради поштовања слике већ ради лика који је изображен на њој, који је изображен али у духу и истини, како каже Свети Јован Богослов. Тако је Седми Васељенски сабор који је управо сазван у 8. веку ради иконоборачке јереси због оних који су уништавали иконе и забрањивали да буду изложене јавно. На овом сабору се изричито каже, “Пошто је дакле све то тако, ми идућу царским путем и следујући богонадахнутом учењу богоотаца нашх и предању саборне цркве јер знамо да је то предање Духа Светога који обитава у њој, одређујемо са сваком пажњом и тачношћу да се паралелно са знаком Светог и Животворног Крста постављају часне Свете иконе по зидовима, храмовима домовима, ношњем на грудима”. Немогуће је замислити кућу данас или човека да нема икону. Икона није она декоративна нота или елемент православне културе. Слике, фреске и иконе се не сликају ради улепшавања већ су оне приче. Сећам се док док сам живео у Студеници долазиле су често оне старе баке, неписмене и када сам говорио о иконама често сам бивао постиђен колико су те неписмене баке знале о животима Светих који су насликани на зидовима. Те старице које су живеле од предања, које се преносило, оне су то памтиле и само им је било потребно указати на икону да би много тога испричале. Икона је била књига за неуке али је и дан данас тако. Икона је део живота православног хришћанина унутар цркве и кључно средство општења човека са Богом али не само са Богом већ и са Мајком Божјом. Икона је спона између људског и небеског. У Светој Гори живео је један наш Србин монах који је отишао у пустињу у Каруљу где није било ничега и после дуго времена је дошао у Хиландар. Иако је сабрат хиландарски, из поштовања игуман му да ту такозвану краљевску собу у конаку која је била најлепша и најсветлија соба. Игуман му каже да ћу ту спавати, а овај му одговори да не може јер нема прозора. Игуман се зачуди па га пита како нема, а на то му монах одговара, нема прозора јер нема иконе у соби. Он је научио да је икона пред којом се моли прозор ка Богу и ка Царству небеском. Молитве православних хришћана су нераскидиво повезане са иконама. Оне нам помажу у фокусирању и продубљују нашу духовну везу и омогућавају нам да осетимо благодат молитве. Зато, човек када приступи икони, треба да се у смирењу моли. Ако нема смирња, нема ни молитве или је она онда празна. Ако хоћемо да нам молитва буде услишена и да нам узврати кад Он хоће, она мора бити произнета у смирењу.

Нека би нам Мајка Божја и чудотворна икона Јерусалимска помогла да отворимо своје духовне очи, да духовним очима сагледамо себе јер ако само овим телесним очима гледамо, нећемо се видети у правом смислу. Ако немамо духовне очи нећемо моћи да сагледамо себе и да видимо ко је у нама, Бог или ђаво што је говорио често Свети Јустин Ћелијски. Онда ћемо знати благодаћу Божјом да разликујемо добро и зло. Ако тог немамо у себи, онда ће сваки грех и порок човек прогласити врлином. Он ће и пијанство да прогласи нормалним животом. Потребно је да схватимо шта нам Бог даје, и како ми одговарамо на то што нам је дато. За све ово нам треба просвећен разум који се просвећује Духом Светим. Потребно је и овоземаљско знање али само ако нас то знање приводи Богу. Треба имати у овом контексту на уму речи Апостола Павла који каже да “знање надима, а љубав изграђује”. Мајка Божја, Пресвета Богородица има велику љубав коју не можемо описати али је потребно да и ми узвратимо. Многа чудотворста благодаћу Божјом чини Мајка Божја. Зато се у акатисту и каже да је лакше избројати песак у мору него ли чуда Пресвете Богородице. За чуда нам треба вера и ако имамо вере онда ће се чуда и догађати. Да се молимо Мајци Божјој да она буде наша молитвеница и посредница, а треба неко да нас води. Најстрашније је када човек сам себе води, а поготову у духовном погледу. Када човек сам себе води у духовном начину живота, пада у прелест, а то јесте обмана, па мисли да је довољно то што је свештеник или било шта друго. Потребно је чувати благодат како би нас она водила и руководила, а Мајка Божја ће нам помоћи у свему. Обраћајмо се Мајци Божјој јер нам за то не треба нека висока школа већ свако може да научи оне речи, “Пресвета Богородице Спаси нас”!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве, Епископ је пререзао славски колач који је припремила породица Недељковић из Крагујевца.

Владимир Марјановић, чтец